U Ulici Zmaj Ogneja Vuka broj 13 u Novom Sadu u jednom od dva kontejnera Centra za socijalni rad namenjena za kolektivni smeštaj beskućnika preko noći, već drugu nedelju boravi jedino šezdesetogodišnji K.M. On tamo biva i danju i noću, sam je. Mora da bude izolovan. Danas mu je, ponovo stigao rezultat PCR testa na koronu – pozitivan je! Iz kovid bolnice na Mišeluku je otpušten, jer više, kako su rekli, nije infektivan, rođaci ga nisu primili…

Centar za socijalni rad ga je, iako to nije mesto za obolele, smestio gde i kako je umeo. Ne mogu, kažu, čoveka da ostave na ulici. Strepi se da ne zazimi još jače, pa da mraz i sneg ne poteraju druge beskućnike da potraže smeštaj u kontejnerima – u jedan stane samo sedmorica korisnika, muškaraca (žene su smeštene na drugoj adresi u Temerinskoj ulici), a drugi je zauzet, jer K.M. tamo mora da boravi sam. Ne može da bude premešten i smešten nigde drugde, nema gde, ne uklapa se u postojeće, situacija nije predviđena! U Prihvatilište za nezbrinute i stare u Futogu, s pozitivnim rezultatom testa ne može ni kroz kapiju da prođe, a kamoli da bude smešten u jedinu sobu za izolaciju koju ovaj Dom poseduje! Čovek, dakle, trenutno nije ničija nadležnost!

Tajac. Rupa. Mrak. Nema. Sistem ne funkcioniše ni za jednostavije stvari. A, na ovakve slučajeve se, eto, nije računalo!

Kovid 19 je, zapravo, jedina novost u životu nekih beskućnika u Novom Sadu.

Poboljevaju li beskućnici, uopšte? Ko, kako, kada, gde konstatuje jesu li zaraženi virusom korone? Ako i dospeju u ambulantu na testiranje, šta bude, potom, kada im se konstatuje zaraza bez nekih težih simptoma i upute ih u kućnu izolaciju – da se odmaraju i u toplom domu čekaju da bolest prođe!? Gde se ti ljudi leče? Leče li se? Kako, čime…? U ozbiljnijim stanjima bolesti upućuju li ih u bolnicu? Ako kojim slučajem i dospeju u bolnicu, pa prežive, kuda idu sutradan, po otpuštanju i izlasku iz bolnice…

Pa, uglavnom se ne kontrolišu, dakle, verovatno ni ne poboljevaju, te se, stoga, ni ne leče, a onda nemaju potrebe ni za kućnom izolacijom. „Srećom“, jer kuću nemaju! Uostalom, oni nisu ni poreski obveznici, ni glasači, dakle, uglavnom ni ne postoje!

Na pitanja (ali bez alata za rešavanje ovakvih situacija ) iz ove priče mogli bi da odgovore socijalni radnici, negovatelji, psiholozi, stručnjaci u državnim ustanovama, koji su, usled nefunkcionisanja sistema socijalne zaštite, dobrano pogoršanom u situaciji pandemije, prepušteni sami sebi. Konkretni potezi brige u tankoj mreži socijalne skrbi, ostavljeni su na savest, empatiju, snagu i volju svakog pojedinca zaposlenog u ustanovama socijalne zaštite, svratištima, prenoćištima, prihvatilištima… Većina njih požrtvovano brine i radi kako i s čim ume, ne računajući propisano korišćenje dezinfekcionih sredstava, rukavica i toplomer, ako nije u kvaru! Samo oni i niko drugi. Država, Vlada RS, Ministarstvo zdravlja, Krizni štab… – ne, bar ne sistematski i u okviru ustrojenog sistema posebno prilagođenog novoj epidemiološkoj situaciji. Osim formalno, uopšteno, u nemuštoj informaciji s rupama, frazama, bez činjenica i aktuelnih, preciznih podataka.

-Naš korisniku K.M. lečio se od covida u bolnici na Mišeluku, odakle je otpušten sa negativnim antigenskim testom – iznosi koordinatorka Prenoćišta za beskućnike u Novom Sadu Katarina Stolić. – Kolima Hitne medicinske pomoći prevezen je, po sopstvenoj želji, do sela u blizini Vrbasa gde mu, kako je rekao, žive rođaci. Tamo su naišli na zatvorena vrata, pa ga je Hitna pomoć odvezla do Doma zdravlja u Vrbasu gde je prenoćio. Sutradan su oni kontaktirali nas, Centar za socijalni rad, da zbrinemo korisnika. Svi napori da stupimo u kontakt sa njegovim sinim, bratom, snajom kako bi mu se pomoglo u ovim teškim trenucima, ostali su bez odgovora i K.M je faktički ostao na ulici sa jednom torbom ličnih stvari. On je dobrog opšteg zdravstvenog stanja, uredne komunikacije, ali ima problem sa amputiranom nogom, kreće se uz pomoć štaka i to vrlo otežano. Kontaktirali smo kovid bolnicu na Mišeluku gde smo dobili podatke da je njegovo lečenje završeno i da M.K. više nije infektivan! Pristao je da se smesti u Prihvatilište u Futogu gde bi mogao da dobije danonoćnu negu. Formalnosti su obavljene – dat je uput za Prihvatilište i urađen PCR test kao preduslov za smeštaj. Nažalost, rezultat njegovog PCR testa je pozitivan što mu do daljneg onemogućava smeštaj u Prihvatilište. Ne možemo, niti ćemo ostaviti čoveka na ulici, ali ovo nije rešenje – upozorava Katarina Stolić.

Šta ako rezultat testa K. M., a po mišljenju struke i to može da se desi, bude duže vreme pozitivan, te on mora da ostane u izolaciji do daljnjeg, sam u jednom kontejneru? U dva kontejnera, inače, može da stane 14 ljudi, po 7 u svaki. Za sada su u jednom, jedinom koji trenutno može da se koristi, smeštena četvorica korisnika. Dakle, mesta ima još za trojicu. Pre kovida u kontejnerima je spas od noćnih mrazeva moglo da potraži 24 čoveka, po 12 u svakom. Broj dostupnih ležajeva je lane i ove godine smanjen zbog epidemioloških mera i odredbe koliko kvadrata sme da zauzme svaki čovek. Kapacitet je, dakle smanjen, međutim, nije pridodat, niti je gradska uprava pribavila još jedan kontejner.

A, možda i nije nužno. Beskućnici i u Novom Sadu, jedan po jedan umiru na ulici.

Samo ove godine umrla su trojica.

A.S. sportski radnik, pristojan i kulturan, školovan čovek je – po rečima ljudi zaposlenih u socijalnim ustanovama brinuli o njemu kako su umeli i mogli – bio pred penzijom, kada je život hteo da dopadne beskućništva. Ubrzo je umro. Na ulici.

Tridesetogodišnjak M.S. umro je takođe ove godine na ulici.

Đ. M. preminuo je početkom godine. Lečen je od upale pluća u Institutu u Sremskoj Kamenici, te, kako su rekli, izlečen i otpušten. U košulji je usred zime stigao u grad, na Futošku pijacu gde mu je bila kuća. Nije imao kuda. Zbog njegovog vrlo teškog mentalnog stanja i bolesti alkoholizma često nije dospeo do Svratišta i Prenoćišta. Nakon nekoliko dana, neko od građana ga je našao smrznutog na ulici, pozvao Hitnu pomoć. Đ. M. je umro u Urgentnom centru. Socijalni radnici su, svojevremeno, godinama bezuspešno pokušavali da ga smeste u neku ustanovu, (nakon što je, po slovu zakona jer je prerastao(!) izbačen iz Doma za decu u Veterniku). Nisu uspeli. O tome su, pismeno, ne jednom, obavešteni pokrajinski organi uprave. Rupe u sistemu socijalne zaštite, te samovolja i bezočnost pojedinaca, koji su se, u slučaju Đ.M. usudili da ne rade svoj posao, bili su jači od svih i svega. Bez sankcija. Ni do danas.

Samo da ove godine još ne bude oštre zime, mrazeva i snega. Kažu, krajem novembra, nevoljnici, obično počnu da dolaze u Prenoćište. Možda ih neće biti više od trojice. U ovom trenutku u Novom Sadu samo za toliko njih ima slobodnih kreveta u Prenoćištu u Ulici Zmaj Ognjena Vuka.

Branislava Opranović (Autonomija, ilustracija: Pixabay)