Vojvođani narkomaniju sve češće leče i Banjaluci
Nesreća retko putuje sama: roditelji, porodica i prijatelji narkomana to najbolje znaju. Zavisnici o teškim drogama, osim što dižu ruku na sebe, dovode svoje najbliže u težak položaj emotivno, društveno, finansijski. Proces izlečenja je dugotrajan, skup, bolan, te krajnje neizvestan. Čak i u najboljim slučajevima nepoznato je kako će se bivši zavisnik prilagoditi sredini, jednom kada napusti lečilište.

U banjalučkom zaseoku Bastasi od narkomanije leči se nekoliko Vojvođana. Bivša seoska škola 17 kilometara udaljena od Banjaluke, osim za mladiće iz regije, danas je dvogodišnji dom i za one iz Pirota, Beograda, Niša, a trenutno je svaki četvrti štićenik iz naše Pokrajine. Sa udruženjem građana „Viktorija“ povezao nas je otac jednog od štićenika terapijske zajednice „Bastasi“, kome nije bilo teško da nas povede na put dug 700 kilometara, iako zna da neće biti u prilici da vidi svoje dete. Kako nam je priznao, želja mu je da upozna zavisnike i njihove porodice sa „Viktorijom“ i načinom na koji leče narkomaniju, u nadi da će makar još neko od njih ovde potražiti pomoć.

Naš sagovornik i saputnik objasnio nam je da u Srbiji postoji nekoliko centara za lečenje gde je pokušao da pomogne sinu, ali su po njegovim rečima terapije izuzetno skupe, kratkotrajne i neefikasne. Ili kao krajnje rešenje zavisnicima nude prilično radikalan religijski spas. Mesečni boravak u centru u Bastasima košta 130 evra i uz dosta truda i volje, izlečeni pacijent napustiće ga posle dve godine. Supervizor terapijskog rada Jelena Adamović dočekala nas je u banjalučkoj kancelariji „Viktorije“ i objasnila nam kako je sve počelo.

– U pitanju je relativno star program lečenja kreiran u Italiji. Pre dvadesetak godina uspešno je primenjen u Hrvatskoj i mi smo zahvaljujući Bernardici Juretić uspeli da ga pokrenemo i u Banjaluci. Naši centri nemaju nacionalno niti versko obeležje, smatramo da je minut ćutnje pre obroka dovoljan za molitvu, a tokom velikih verskih praznika vodimo štićenike u hramove, ukoliko to žele. Ne koristimo lekove već okupacionu i psihološku terapiju, pažljivo kreiramo dnevne obaveze i obroke za štićenike, razgovaramo u grupama. Bavimo se zemljoradnjom, imamo domaće životinje i trudimo se da budemo samoodrživi. Za roditelje imamo samo jednu „obavezu“, da detetu pruže svu moguću podršku i da nam pomognu u izlečenju štićenika – objašnjava nam Jelena Adamović.

Uspešnost lečenja je zadivljujuća: iznosi preko 90 procenata, ali isključivo u slučaju štićenika koji su završili dvogodišnji program. U ovom trenutku gradi se još jedan centar „Kadina Voda“ na Manjači i u njemu će biti primenjen identičan metod lečenja, zdrava okupacija ljudi i konačno suočavanje sa sobom. U praksi, to znači da između 20 i 30 štićenika živi na imanju zajedno s terapeutom. Dolazi se i ostaje dobrovoljno, ograda ne postoji, oni koji prevremeno napuste lečenje dobrodošli su nazad, ali kreću iz početka, jedino se agresivno ponašanje ne prašta. Momci po pravilu rade u grupama i zanimljivo je da ne postoji preduslov po kome moraju doći „čisti“ na lečenje, mada je poželjno, budući da u suprotnom prvih nekoliko nedelja terapeuti moraju posvetiti pacijentovom fizičkom stanju, pa tek onda psihičkom. Ono što u „Viktoriji“ dobro znaju je da se narkomanom postaje zbog skupa više okolnosti i problema, i zajednica istih ljudi najbolje doprinosi njihovom lečenju. Oni su sebi „i potpora i ogledalo“.

Vremenom, štićenici dobijaju sve više obaveza ali i odgovornosti. Zanimljivo je da im uglavnom samo roditelji pružaju isti stepen (ne)poverenja. NJihove posete su ograničene na tri u godini, nema razgovora telefonom, saobraćaju isključivo pismima koje pregledaju terapeuti. Razlog ovakvog restriktivnog pristupa je krajnje praktičan: dok čekaju ili ispraćaju roditelje štićenici su u euforiji koja ih nedeljama pre i posle čini nespremnim za psihički i fizički program lečenja. Takođe, prečesto su porodice spremne da pacijentu oproste rane grehove i dovedu u sumnju prvobitnu nameru da tamo provede dve godine, po principu „eto, tri meseca si čist i zdrav, dođi kući“. Upravo u takvim situacijama je presudna uloga porodice i okruženja, da ne odstupaju od kompletnog programa ni pedalj i podrže bližnjeg da istraje. „Jedna blaga reč majke je dovoljna da obezvredi sav trud i nameru da se istraje u lečenju“, saznali smo u centru. Pre polaska na Bastase, sagovornica nam je rekla da skoro svi štićenici koji su prošli program danas imaju stabilno zaposlenje, redovno se druže, neki su se i oženili i osnovali porodicu.

Pri samom ulasku u Bastase dočekao nas je dvojac na kolima koje vuče konj. Pozdravljamo ih, u pitanju je grupa koja jednom sedmično odlaže smeće, nakon toga ih čekaju druge obaveze. U adaptiranoj bivšoj školi dočekuje nas terapeut Jasminko Jovanović, kome traje jednonedeljna smena. Momci cepaju drva, pripremaju se za zimu, druga grupa betonira silaz do štale. Jasminko je zadovoljan poslom. „Dok ima smisla i potrebe“, dodaje.
– Kada Jelena pripremi roditelje i pacijenta u savetovalištu, štićeniku se po dolasku dodeljuje „stariji brat“. To je osoba od poverenja, koja mu je prvih mesec dana kao senka. Tokom početka terapije ne teramo štićenike da jedu sve što im namenimo, niti da se ponašaju po strogim pravilima, dozvoljavamo mali period adaptacije. Žalosno je što postoji jako malo onih koji su sami prelomili i došli ovde. Po pravilu se dešava da štićenik manipuliše okolinom koja je insistirala na lečenju. Posle par meseci kaže: „Eto, pokušao sam, nije to za mene, sad sam čist ionako“.

– To je suludo – kaže terapeut, upozoravajući da neki radije odu u zatvor nego na lečenje, dok su od 15 roditelja samo dva para realna i priznaju da im je sin narkoman, i nisu voljni da mu odmah „nakače orden na grudi“ za neka dostignuća koja u centru uopšte ne „boduju“.

Nakon osam meseci program uglavnom počinje da daje prve ozbiljne rezultate. Osim što pacijent nije koristio drogu i alkohol, on počinje da se suočava sa samim sobom, u čemu mu pomažu ostali u prihvatilištu. To je jako bolan i neprijatan proces. Problem je da bivši zavisnik sami sebi realno prizna „to sam što jesam“ i da počne da razmišlja „zašto uopšte radim nedozvoljene stvari“. Nije, međutim, dovoljno reći „neću da se droigiram“, već da štićenik uopšte ne oseća potrebu to da radi.
Već letimična šetnja terapijskim centrom ukazuje na vojnu disciplinu i raspored. Dokonost ne postoji, u sobi se samo spava i odmara. Po dolasku, uzimaju im se sve vredne stvari, a interesentan je metod dodeljivanja cigareta kao provera volje i metod njenog jačanja. Pušači dobijaju deset cigareta dnevno, koje mogu pušiti u za to određeno vreme. NJihovo gomilanje i deljenje nije dozvoljeno i smatra se jednim od najtežih prekršaja. Svaki recidiv ovde je kršenje pravila, a sakriti cigarete, krasti ih i nuditi za protivusluge klasičan je oblik narkomanskog ponašanja, „ravno uzimanju herioina“ kaže nam Jovanović. Tokom naše posete štićenici imaju osmeh na licima, ljubazni su i jako drže do reda. Obavezno je gledanje informativnog prorama, čitanje novina, a u slobodno vreme gledaju filmove, sviraju i zabavljaju se „u granicama dozvoljenog“.

Psihološka terapija se tokom dve godine odvija u četiri grupe: A, B, C i D. Potonju čine oni koji su tu taze stigli i da bi prešli u najbrojniju, najkritičniju „C“ grupu, moraju sebi iskreno postaviti pitanje „ko sam ja ?“ i suočiti se sami sa sobom. To se dešava za par meseci, ili godinu dana, kako kome, i tu terapeuti „lome“ štićenika. Bivši narkoman zaista počinje da shvata posledice svog ponašanja po sebe i okolinu. Neki prvi put steknu odgovornost baš u „C“ grupi i napuštaju narkomanski princip „dečjeg pomanja zadovoljenja – sad i odmah, po svaku cenu“. Sledeći korak je suočavanje s roditeljima, što čine štićenici „B“ grupe. Kako su nam objasnili domaćini, to nije naplata starih računa već otvoren dijalog zrelih osoba gde se iskreno i otvoreno govori o ranama koje su dovele do takvog ishoda, dok je terapeut tu da razgovor protekne konstruktivno. Grupa „A“ namenjena je najstarijim stanarima, gde ih pripremaju za odlazak i psihički jačaju da se spremno uhvate u koštac sa eventualnom stigmatizacijom i problemima koje im društvo može postaviti zato što su bivši narkomani.

Srećemo i naše Lale, jedan mesi i peče hleb, drugi priprema gomboce za desert. Tu nam je i „kolega“ koji je došao samo sa bas gitarom, nismo ga sreli, verovatno šeta psa ili pazi na kravu dok je na ispaši. Neki od njih se sigurano u sebi i dalje lome, neki bi da odu istog sekunda ali nemaju gde i kako, treći imaju najveću šansu da jednom postanu ljudi.

Iz Srbije do terapije

Ko god želi da potraži pomoć u „Viktoriji“ poželjno je da to učini prvo putem telefona, na broj ++387/51/467-462. Potrebni nalazi za odlazak u terapijsku jedinicu su: test na hepatitis B i C, hepatogram, HIV test, test na sifilis, RTG pluća i nalaz interniste, EEG, nalaz dermatologa, stomatologa i psihijatra, koji potvrđuje da se radi o bolesti zavisnosti. Pozitivni nalazi lekara nisu prepreka da pacijent dođe u centar, kao ni eventualno prethodno krivično kažnjavanje, već preduslov da stručnjaci znaju kako da mu pristupe.

Za državljane Srbije neophodni su i pasoš, overena zdravstvena knjižica, potvrda o nekažnjavanju iz SUP-a i jedna fotografija. Novčani troškovi prilikom ulaska u terapijsku zajednicu podrazumevaju 60 evra za prijavu boravka stranog državljana (SUP-u Republike Srpske), 12 evra za lekarsko uverenje da ne boluje od bolesti visokog rizika, 50 evra za kasu štićenika namenjenih za nepredviđene troškove koji se vraćaju ukoliko se ne potroše. Nakon toga, porodica štićenika uplaćuje 130 evra svakog meseca na ime troškova lečenja.

(Dnevnik)