Istraživač Instituta ekonomskih nauka Aleksandar Matković upozorio je da nehumani smeštaj vijetnamskih radnika u blizini gradilišta kineske kompanije u Zrenjaninu nije jedini takav primer u Srbiji i da postoje brojne indicije da takvi smeštaji postoje i u drugim mestima u kineskim fabrikama u Srbiji. Matković je na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) posvećenoj saučesništvu države u izrabljivanju vijetnamskih radnika na gradilištu kineske fabrike “Linglong” u Zrenjaninu i borbi novinara i aktivista da istina o tome dospe do javnosti, rekao da je lično imao priliki da vidi slične barake bez osnovnih životnih uslova u kojima obitavaju kineski radnici i u drugim mestima u zemlji.

On je poručio da se građani Srbije tome moraju usprotiviti, jer država ništa ne čini da te ljude zaštiti iako ima zakonsku obavezu da to uradi.

“Bio sam u nekoliko sličnih mesta gde su slični uslovi gde žive kineski radnici sa ispisanim motivacionim govorom o radu i stvaranju nove vrednosti, a pored kojeg stoji kanta sa izmetom. I ta slika jako puno govori o tome kakvi su to uslovi. A gde je naša država, gde su inspekcije, šta rade…? Zašto je naša država ovo dozvolila?”, zapitao je Matković, koji je prikazao i fotografije koje je snimio tokom istraživanja koje sproveo u drugim radničkim smeštajima kineskih kompanija.

On je kazao da se u istraživanju koje sproveo terenski uverio da je takav odnos prema radnicima u kineskim kompanijama realnost u Srbiji i da primer sa zrenjaninskim Vijetnamcima nije jedini.

“To moramo da sprečimo, do nas je, ako država neće to da radi. Kineski projekat ‘pojas i put’ je najveći infrastrukturni projekat u istoriji. Naša država nikad ranije nije imala ovakve odnose ni sa jednim stranim investitorom. A ovo je mnogo opasno jer je reč o ogromnim infrastrukturnim projektima”, istakao je Matković.

On je poručio da zato i mediji i civilni sektor moraju da to pitanje drže u žiži, jer je po sredi “opasan trend za sve nas”, jer Srbija postaje svojevrsni eksperiment.

On je kazao da je ranije kao istraživač razgovarao sa menadžmentom Linglonga o radnoj snazi, ali da mu nikad nisu pomenuli vijetnamske radnike, već je tek iz VOICE-ove priče za njih saznao.

“Naše institucije se prave blesave na činjenice o neuslovima u kojim rade ti radnici. Zato mi moramo da internacionalizujemo taj problem”, ocenio je on.

Aktivistkinja Zrenjaninskog socijalnog foruma Tara Rukeci kazala je da su levičarske nevladine organizacije brzo i solidarno reagovale na dešavanja u zrenjaninskom Linglongu, ali da je bilo i lokalnih organizacija koje su reagovali sramotno šireći rasnu mržnju i fašističke pruke u javnosti u odnosu na vijetnamske radnike.

“Dakle, te organizacije nisu kritikovale odnos eksploatatora prema radnicima, već su plasirali teze da stranim radnicima nije ovde mesto. Svi radnici treba da budu uzbunjivači i solidarni u takvim situacijama”, istakla je ona.

Rukeci je navela da izostanak reakcije institucija samo potvrđuje da država ne postoji, ali da državni zvanični moraju da snose odgovornost zbog svega što se desilo.

“Ako naši zvaničnici tvrde da oni nisu u polurobovskom položaju, ako taj čovek nije rob, zašto ne može da se kreće slobodno, zašto ne sme da komunicira sa mnom, ili uzme od mene paštetu…? Da li naš radnik koji je u Nemačkoj ima isti takav položaj…? Neka odgovore na ta pitanja”, poručila je ona.

Ona je kazala i da su netačne tvrdnje naših zvaničnika da su se viietnamski radnici izjasnili da žele da ostanu u Srbiji.

“Mi smo svedočili da im poturaju ugovore na engleskom i kineskom da potpisuju, ali te jezike oni ne razumeju. Oni su prestrašeni i pod pritiskom, i ti ugovori su ništavi i oni koji prisiljavaju radnike da ih potpisuju čine krivično delo. A naši zvaničnici koji tvrde da je tu sve u redu su saučesnici u tom krivičnom delu”, istakla je Rukeci.

Novinarka VOICE-a Ivana Gordić, koja je prva objavila članak o neuslovima u kojima borave vijetnamski radnici, kazala je da je pozitivno iznenađena ogromnom medijskom reakcijom i domaćih i svetskih medija i solidarnošću koju su novinari iskazali, ističući da je to veoma važno i za novinarsku profesiju.

Ona je kazala da već danima zbog izveštavanja o životu tih radnika dobija pretnje na društvenim mrežema, kao i da je dok je izveštavala sa terena u blizini fabrike stalno bila praćena od nepoznatih osoba koje su je ometale i u pokušajima da se približi vijetnamskim radnicima i čuje njihove priče.

Nakon njihovog preseljenja iz radnog logora, kako kaže, novinarima je onemogućena bilo kakva komunikacija s njima.

“Kada sam ušla među barake u kojima su živeli, oni su bili ograđeni, prestrašeni, nisu imali dovoljno hrane, ni odeće, smrzavali su se… I onda su nakon medijskog pritiska iz te septičke jame preseljeni u dvorac. Šta nam to govori? Govori nam da se država uglibila i da tu nikakvo pranje nije moguće, jer je to postala svetska priča. I država to više ne može da zataška”, istakla je ona.

Ona je kazala da činjenica da su naši zvaničnici danima ćutali, a počeli da se oglašavaju kad je počela selidba tih radnika govori da tu “postoji koordinirana akcija naše države i kineske kompanije”.

Tribinu NDNV moderirao je novinar Darko Šper, a održana je u prostorijama Zrenjaninskog socijalnog foruma, organizacije koja već danima sakuplja humanitarnu pomoć za vijetnamske radnike.

(Autonomija)