Srbima se desilo ono što se inače dešavalo narodima u istoriji – preselili su se iz Kosova u Vojvodinu. Dakle, Srbi su gubili Kosovo, populacijski, to traje nekoliko vekova. I isto tako kako su gubili Kosovo, dobijali su Vojvodinu. Znate, naši mudraci kažu – Pa pogledajte, ti Albanci, bre, to samo nadire, to… pa ih je sve više, i sve više, i sve više… – Pogledajte popis stanovništva današnje Vojvodine, pogledajte koliko je Srba proncentualno i u apsolutnim brojkama bilo 1800. godine, koliko ih je bilo 1850. godine, koliko ih je bilo 1900, koliko ih je bilo prilikom prisajedinjenja Vojvodine Srbiji ili Kraljevini SHS, koliko ih je bilo pre Drugog svetskog rata, a koliko ih je bilo posle Drugog svetskog rata, koliko ih je bilo u vreme socijalizma, koliko ih je posle ’91. i koliko ih je danas. Permanentno rastući i u ciframa i u procentima, permanentno rastući!

Tribina

KOSOVO KAO ALIBI

Učestvovali:
Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a
Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu
Teofil Pančić, novinski pisac
Dimitrije Boarov, publicista

Tribinu moderirala Žužana Serenčeš, dopisnica Radija Slobodna Evropa

MZ „Živa Jovanović“, Ulica 2. oktobra br. 1, Vršac
Petak, 28. mart 2008, sa početkom u 19.00 časova

Žužana Serenčeš: Volela bih večeras da pričamo o tome kakva to perspektiva stoji pred Srbijom i Vojvodinom, u kojoj je situaciji država danas, kako je mi vidimo. Srbija se očigledno ponovo nalazi na jednom raskršću (toga smo, naravno, svi svesni). Mnogo je govora o Kosovu, mnogo je govora o Evropi. Koliko je ta Evropa blizu, a koliko daleko? Možemo li odgovorit na ta pitanja uvažavajući stvarnost, naše živote…
Za početak ću zamoliti dr Srbijanku Turajlić da iznese svoje mišljenje o aktuelnom trenutku Srbije, i samo na mah bih, evo, pomenula dve asocijacije kada je o profesorki reč. Ne znam, možda će ona i osetiti potrebu da reaguje na to. Dakle, prva moja asocijacija, ovog trenutka, kada o njoj govorimo, jeste da je ona jedna od retkih profesorki Beogradskog univerziteta koja se pridružila studentima u pokretu „Evropa nema alternativu“. A druga moja asocijacija – prosto, razmišljala sam i onda sam se setila da smo je, ovako, na javnoj sceni devedesetih godina imali među nama svakodnevno, kao energičnog borca, kao šetača, kao nekog ko nije pristajao, ko je tražio demokratske promene.
Desila se 2000. i dugo vremena smo profesorku Turajlić mogli da čujemo gotovo isključivo kada je govorila o pitanjima znanja, obrazovanja, približavanja evropskim standardima u obrazovanju. U poslednje vreme opet nam je tu profesorka, na javnoj sceni, opet čujemo njene komentare o političkim, odnosno društvenim zbivanjima, i to mi se nekako čini simptomatičnim kada pominjemo da se zaista nalazimo na nekoj vrsti raskršća.
Prosto bih volela da nam profesorka Turajlić kaže kako ona vidi realnost našeg evropskog puta. Neki dan nam premijer poručuje – kao da hoće da nas umiri – da mi, zapravo, još jako, jako dugo godina nećemo biti članice EU. Sa druge strane – i nadam se da neću biti pogrešno shvaćena – profesorka Elektrotehničkog fakulteta od gotovo cele naše političke elite, najhrabrije kaže rečenicu, ne „treba ići ka Evropi“ nego kaže da je Evropa – „naša jedina šansa i perspektiva“.

Srbijanka Turajlić: Zaista, ne želim da pričam o Kosovu. Ne želim iz dva razloga: prosto je igrom slučaja da sam jedna među retkima ovde koja je tokom 2002. godine, dakle, poslednjih deset godina obišla sve enklave na Kosovu. Tada mi se činilo da o tome ima smisla pričati, jer je to bio momenat kada je nekim ozbiljnim naporom, koji je zapravo inicirao i pokrenuo tadašnji premijer Zoran Đinđić, imalo smisla razgovarati kako da se tim ljudima, koji žive u enklavama pod užasno nepovoljnim uslovima, pomogne da organizuju svoj život i da im život bude lepši. Nažalost, posle njega niko više nije hteo da priča o ljudima – svi su pričali o teritoriji. Priznajem da ja o teritoriji ne umem da pričam, pa ću sebe sama isključiti iz tog razgovora. Kad neko ponovo bude hteo da priča o ljudima, ja ću biti za to vrlo raspoložena.
Nisam sigurna da umem da odgovorim ni na, kako rekoše naslov projekta „Multinacionalna Vojvodina posle rešenja statusa Kosova“, nisam sigurna na koji način multinacionalnost Vojvodine, zašto je to specifično u odnosu na Srbiju posle Kosova ili Srbiju van Evrope. Dakle, uz dužno uvažavanje svih nacija, nikad nisam razumela zašto je to nešto što treba posebno isticati, pošto ljudi žive u Vojvodini i u ostatku Srbije, raznih su nacionalnosti očigledno, ali ne vidim zašto je to bitno. Ja pripadam inženjerima; mi inženjeri smo prilično konkretni ljudi i kada o nečem pričamo, znamo o čemu pričamo. Kad smo dolazili u Vršac, ja sam, naravno, svom zadatku prišla štreberski, inženjerski i jutros otvorila sajt opštine Vršac, da vidim šta je to što se u Vršcu dešava, šta je to što je u Vršcu zanimljivo, šta je to o čemu bismo mi mogli pričati, i na koji način se to odnosi prema onome što ja, recimo, znam i što bih s vama mogla da podelim. I moram vam reći da je to jedna vrlo zanimljiva opština.
Dakle, na sajtu vršačke opštine imate dosta informacija o privredi (to mislim da je važno i značajno), imate dosta informacija o poljoprivredi (van svake sumnje je to nešto što je za ovaj kraj bitno), imate celu jednu stranu posvećenu bankama (to baš nisam razumela zašto je važno, mora biti da zbog nečeg jeste), ima – vrlo zanimljivo i na to ću se vratiti – strana posvećena tehnološkom parku. E sad, kako sam ja neko ko pripada svetu tehnike, dakle nužno je zainteresovan za primenu informacionih tehnologija, korišćenje informacionih tehnologija u stvaranju informacionog, na znanju zasnovanog društva, a pomalo se bavim obrazovanjem, onda sam ostavila za kraj, sa idejom da će to biti, u stvari, moja okosnica onog što ću ja da nađem o Vršcu, stranu koja ima naslov „Infrastruktura“.
Kad kažem infrastruktura, onda obično mislim na prosvetu, na kulturu, na sport, na zdravstvo i na sve ono što čini život običnih građana. Na strani infrastrukture, međutim, našla sam drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Dakle, gledajući sajt opštine Vršac, stekla sam utisak da ovde ne postoji ideja da bi bilo koga moglo da zanima bilo šta što se dešava u zdravstvu, u kulturi, u sportu, i priznajem da me to začudilo. I pošto vidim da ima i e-mail adresa na koju se mogu uputiti predlozi, građani Vršca mogu da upute predloge za pravljenje strategije razvoja Vršca – bilo je nevaspitano da se ja kao neko ko nije građanin Vršca u to uključim, ali ja zaista to savetujem: da neko napiše e-mail i kaže da, kad se pravi strategija razvoja Vršca, ima smisla razmišljati i o ovim drugim aspektima.
Zašto mislim da je to važno? Zato što sam onda probala da nađem neke druge statistike vezane, recimo, za srednju školu u Vršcu, i vas će možda zanimati – trebalo bi da vas zanima – da je u Vršcu podjednak broj učenika u srednjoj ili, pardon – ne mogu baš reći u Vršcu pošto se statistika odnosi na Južno-banatski region kome Vršac pripada – podjednak broj učenika je upisan na proizvodnju i preradu hrane, što je svakako logično, ali i na mašinstvo i obradu metala. Dakle, podjednak broj mladih ljudi ovog momenta uči kako će da pravi hranu što je, nesumnjivo, jedna od ključnih tema 21. veka, ali i kako će se obrađivati metal pomoću glodalica, brusilica i tako dalje, što pripada 19. veku.
Drugim rečima, prosto je možda zgodno da znate da ovog momenta vi školujete ceo region, oko 1.700 ljudi koji će doći na biro rada bez ikakvih kvalifikacija za godinu, dve ili tri i koje će neko morati ili da izdržava ili da prekvalifikuje. I to mi se čini da je daleko urgentno važna tema Vršca, daleko važnija od toga šta je sa vazdušnim saobraćajem, o tome sve lepo piše.
Relativno malo učenika se školuje i na području hemije, što je takođe čudno ako se uzme u obzir „Hemofarm“.“Hemofarm“, sa tehnološkim parkom verovatno je najznačajnija stvar koju sam ja, evo jutros, saznala o Vršcu. To jeste potencijal, beskrajni potencijal razvoja ovog grada, ali on podrazumeva neke stvari. Nema tehnološkog parka u izolovanoj i zatvorenoj zemlji. Dakle, Vršac će imati korist od tehnološkog parka, kao i ostatak Srbije, naravno, kao i multinacionalna Vojvodina, samo uz preduslov da mi krajnje ozbiljno razumemo u ova naredna dva meseca šta pridruživanje EU donosi Srbiji, donosi gradu Vršcu i donosi svakom od nas pojedinačno.
I to je, u stvari, tema koja se meni čini da je jedina o kojoj ima smisla pričati, jer zapravo ona izvesno opredeljuje budućnost Srbije. Potpuno uvažavam one koji misle da treba pričati o Kosovu, ali ono ovog momenta ne opredeljuje ništa; ono može biti naša tuga, naša rana, naša nesreća, naša neopredeljenost, kako god hoćete, ali NIŠTA od toga šta mi budemo pričali danas o Kosovu neće uticati na to gde će se Srbija naći 12. maja.
Ako budemo ozbiljno pričali o Evropi, plašim se da… ili ubeđena sam da to može jako mnogo da utiče. Zašto o tome govorim? Evo malo podataka: od 2001. do 2006. EU je u Srbiju uložila 2.560 miliona evra; 2.560 miliona evra, po prostoj računici, to je negde oko 40 i nešto evra po glavi stanovnika, to su jako velike pare. Četrdeset i nešto evra po glavi stanovnika godišnje, to su jako velike pare. Gde su otišle te pare? Otišle su, naravno, u infrastrukturu, pri čemu ja, kad kažem infrastruktura, samo delimično mislim na saobraćaj – mislim na zdravstvo, školstvo, istraživanje. Otišle su, naravno, na reformu sudstva, otišle su na stvaranje antikorupcijskih tela, otišle su na pokušavanje uspostavljanja nekih institucija.
EU planira da u narednih četiri godine, uz uslov da mi potpišemo taj nesretni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, odvoji oko 200 miliona evra godišnje za Srbiju. To je novih 30 i nešto evra po glavi stanovnika godišnje. To je malo, ali biće jako teško ako toga ne bude. Zašto je malo? Zato što Bugarska, koja je već pristupila EU, dobiće u istom periodu sedam puta više. Dakle prosto, ako je zemlja siromašna, ako nema dovoljno sredstava za razvoj, onda je teško, zaista teško da se odrekne pomoći koju joj neko nudi zapravo nesebično.
Zašto oni to nama nude, da li zato što nas vole? Naravno da ne. Zato što su oni razumeli nešto što mi nismo do kraja razumeli. Ako pogledate mapu sveta, onda ste možda primetili, u svim našim atlasima, uvek je Evropa izdvojena u uglu i, kad sam bila mala, mene je to fasciniralo kao Evropljanina; mislila sam da je to zato što smo mi najvažniji na svetu, pa mi moramo da budemo izdvojeni da nas svi zapaze. A onda sam malo porasla, počela ova globalizacija, i onda sam shvatila da ako vi Evropu ne izdvojite u uglu, vi nijednu zemlju Evrope ne možete videti na mapi sveta, one ne postoje, one su neke male, tanke mrlje kojih zapravo nema.
Ako uzmete globus i izvadite Srbiju iz tog globusa, vi nećete ni primetiti da je globus ogreban. I to je, zapravo, naš problem. Vi savršeno lepo na toj mapi sveta ili globusu vidite i SAD, i Kinu, i Rusiju, i Indiju, vi vidite i mali Vijetnam – za mene mali, nema ni 80 miliona stanovnika – i ona tačkica koja je kod nas Japan, tamo ima 120 miliona. Dakle, Evropa je u nekom momentu razumela da je ona beskrajno mala, da tako mala, razjedinjena, multinacionalna, sa 27 zvaničnih jezika, koliko se trenutno u Evropi govori, zapravo ne može da opstane u konkurenciji koju donosi razvoj tehnologije i drugačije razumevanje ekonomije i privrede. Nije to pitanje ni ljubavi, ni mržnje, ni emocija, to je krajnje racionalno pitanje na koji način mogu da prežive.
I kad je to razumela, ona je počela da se ujedinjuje, onda je, naravno, otišla korak dalje, pogledala šta se dešava oko nje i rekla – OK, 21. vek je vek znanja; na isti način na koji je 19. vek bio vek industrije, pa se to prenelo i u 20. vek, pa smo se svi okrenuli izgradnji fabrika koje su proizvodile robe i od toga živeli, 21. vek je vek znanja. Šta to znači? To znači da ćemo mi uspeti ekonomski da opstanemo – sada sam ušla malo u domen kolege Boarova, nadam se da mi neće zameriti – mi možemo opstati, kažu jako ozbiljne studije, samo ako uspemo da proizvodimo znanje kroz istraživanje, da rasprostiremo to znanje kroz obrazovanje i koristimo to znanje kroz inovacije. I ako te tri stvari naučimo da radimo, onda možemo postati na znanju zasnovano društvo.
I onda su se oni našli, negde 2000. godine i rekli – ajde da do 2010. godine Evropa postane najdinamičnije na društvu zasnovano znanje, i napravili plan kako to da postanu. Neću sad da vam pričam detaljno o tom planu, mada mislim da je to strašno zanimljiva priča; ja vam toplo savetujem da se uputite u njega. Ko ima vremena, neka pogleda finsku priču, neka pogleda priču kako jedna mala, siromašna zemlja okrenula se oko sebe i rekla – dobro, imali smo industriju razvijenu na sirovinama, sirovine smo uglavnom potrošili i toga više nema, okrenuli se investicijama ali nema ko da investira, malo je investicija i nema velikog profita od toga, ajde da vidimo šta možemo da uradimo sa znanjem, ušli u EU, dobili par fondova, uložili sve u obrazovanje i napravili Nokiju.
I kad pogledate njihovu strategiju razvoja, vama je jasno da se Nokia morala „desiti“ – možda nije morao da bude mobilni, mogla je da bude neka druga spravica, potpuno je svejedno. To ulaganje u obrazovanje i to ulaganje u istraživanje je moralo da dovede do Nokije, a Nokia onda do toga da je Finska danas jedna od prosperitetnijih zemalja Evrope. I ja mislim da je to, zapravo, početak i kraj cele priče. Ili ćemo mi razumeti da možemo opstati u tom veku znanja onda ako se ujedinimo sa preostalih 500 miliona, koji sad sa tih 500 miliona EU brojem može da konkuriše i SAD, i to već vrlo uspešno u poslednje vreme i, naravno, Kini i Indiji koje zajedno čine preko 50% čovečanstva, mislim to treba stalno imati na umu – i onda u toj utakmici nešto stvarati; ili, naravno, možemo ostati zatvoreni u sebe, jesti svoj sopstveni patriotizam dok ga ne pojedemo, gubiti te mlade ljude koji će svakako otići.
Dakle, nema načina da vi danas jednog mladog, inteligentnog, pametnog čoveka vežete za teoriju „krvi i tla“. On će završiti ili u Evropi ili u Kini, potpuno je svejedno. Nama se nudi šansa da Evropu dovedemo ovde, pa da on završi ovde, bivajući u Evropi. Ako tu šansu propustimo, neko će od nas (i to je zaista nešto što ja ponavljam već 15 godina) ostati poslednji da ugasi svetlo. Nadam se da ja neću biti tu, ja ću umreti pre toga, ali neko će zaista ugasiti svetlo i ostaviti jednu pustu teritoriju koja će biti Srbija.
I ajde, ja bih ovog momenta ovde prekinem. Vrlo sam raspoložena da još govorim o tome. Jako mnogo, zapravo, možemo pričati o celom pojmu društva znanja za koje mislim da je ključni aspekt za ono što nas čeka u budućnosti. Samo ću ovo da vam kažem – posle osam godina intenzivnih analiza i ogromne količine uloženih sredstava u istraživanje, sad je izašla analiza dokle je Evropa stigla, i završna rečenica da uprkos tome što je sve urađeno, ako se pogleda dinamika razvoja Kine i Indije, i ostalih zemalja Dalekog istoka, veliko je pitanje da li Evropa može da preživi tu utakmicu, da ostane u njoj i da bude ravnopravni igrač. Dakle, sa svom tom strategijom, Evropa je zabrinuta šta će sa njom biti. Neću ništa da vam kažem da smo mi zabrinuti, očigledno je da opština Vršac nije zabrinuta, ona se znanjem čak i ne bavi. Hvala velika.

Žužana Serenčeš: Ako se možemo složiti da je Srbija i ovog trenutka na nekoj vrsti raskrsnice, nešto mi se, Teofile, čini da je istorija Srbije prepuna sličnih raskršća, na kojim je postojala ta neka vrsta unutrašnjeg konflikta između, s jedne strane, tradicionalističko-konzervativno-nacionalističkih snaga i onih drugih koje su bile više zagledane u modernizaciju ili na put ka Evropi. Tako je bilo, znamo, i krajem 19. veka, bilo je, bogami, i nakon što je Berlinski zid porušen. Imam utisak – ne znam da li ćeš se složiti, Teofile – da je nekako na sličnoj raskrsnici i ovog trenutka Srbija, i volela bih da nam kažeš kako vidiš u kojoj meri svi ovi događaji oko nas, svakodnevni, oslikavaju ono što se u dubini društva Srbije događa? Kako tumačiš unutrašnji konflikt koji je jedan pisac nazvao čak i „civilizacijskom bigamijom“ – kada, sa jedne strane, imate zalaganja i zahteve za modernim građanskim slobodama, a sa druge – imperative nekakve nacionalne homogenizacije i sličnog diskursa. Dakle, kakvo je tvoje viđenje toga što se zbiva unutar društva?

Teofil Pančić: Da, kako ono beše naslov – „Kosovo kao alibi“? Da, kao alibi, kao izgovor i kao štošta još otkad znam za sebe. Rođen sam 1965. godine, pamtim onoliko koliko jedan dečak može da pamti Srbiju iz sedamdestih godina. To je bila jedna relativno normalna zemlja. Naravno, bila je, je li, komunistička zemlja kao cela Istočna Evropa i patila je od svih ograničenja koja to sa sobom donosi, ali na nivou nekog svakodnevnog života, komunikacije, dakle kulture življenja, koja naravno u sebe uključuje i kulturu ophođenja prema drugom, drugačijem, prema ljudima koji se ovako ili onako zovu, dolaze odavde ili odande i tako dalje – naprosto se znalo šta se može, šta se ne može i u kojem kontekstu je nepristojno i KRETENSKI pitati nekog koje je nacionalnosti i koje je veroispovesti, i tako dalje. Naprosto, divljaci i varvari su bili na neki način, kako da kažem, obeleženi, a nisu smatrali za sebe da su legitimni učesnici javnih rasprava. To je bila ta Srbija.
Onda je došla 1981. godina i nešto se dogodilo, tu je nešto krenulo da puca. Tu je krenula jedna vrsta groznice, iliti vrućice, iliti povišene temperature. Zapravo, Srbija osamdesetih godina bila je zemlja koja negde paralelno – s jedne strane, to je bilo ono vreme, znači posle Titove smrti, jedna liberalizacija, koliko god ograničena, ali liberalizacija javne sfere, javnog života, političkog, medijskog i tako dalje, i Srbija je uz Sloveniju, u okviru SFRJ (da kažem Beograd i Ljubljana ako je tako lakše), one su prednjačile u tim slobodama, uključujući, naravno, i intelektualce, tadašnje disidente i tako dalje – i s jedne strane, Srbija se liberalizovala i to je bilo sjajno: Beograd je imao te disdentske tribine, slobodne časopise i tako dalje – a s druge strane, nekako paralelno s tim, tekla je nekakva nacionalistička histerizacija.
Međutim, to je relativno bilo u nekoj relativnoj ravnoteži sve do ’87-88. godine. Dakle, onda dolazi do uspona Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević dolazi na vlast na temi Kosova. On sklanja svoju konkurenciju unutar komunističke partije, Stambolića, Dragišu Pavlovića i tako dalje, na temi Kosova. Njegovi oponenti koji su ostali u manjini govore mu – Ne možeš, čoveče, tako, ne možeš na brzinu, ne možeš na silu, to će se sve osvetiti, bajonetima se svašta može, ali ne možeš da spavaš na bajonetima. – Ne, idemo, razbićemo – i tako dalje, i on dobija ogromnu podršku.
Svako ko je stariji od tridesetak–trideset i pet godina setiće se da je u to vreme, krajem osamdesetih godina, Slobodan Milošević imao takoreći plebiscitarnu podršku. Svim našim potonjim nevoljama koren njih je u tom vremenu. Dakle, ako je od ’81. do ’88. ta zemlja koju sam, kažem, ranije opisao kao jednu relativno normalnu južnu evropsku zemlju, dakle ako je prošla kroz nekakvu tranziciju, neki period povišene temperature, od ’88. godine može se reći da ta zemlja živi u stadijumu permanentnog vanrednog stanja, možda sa jednim intermecom posle 5. oktobra ali, u principu, 20 godina ova zemlja živi kao zemlja pod permanentnim vanrednim stanjem. Šta je to permanentno vanredno stanje donelo? Donelo je to da ova zemlja nikada u svojoj modernoj istoriji nije bila u gorem stanju – politički, ekonomski, moralno, kako god hoćete, da nikad nije bila jadnija, bednija, izolovanija, da njeni ljudi nikada u modernoj ispisanoj istoriji, a u poređenju sa drugima, je li, u tom istom vremenu, nisu živeli gore nego sada. To bavljenje tobože Kosovom, Kosovom kao alibijem – naravno, bila je i priča sa Bosnom, sa Hrvatskom i tako dalje, ali uvek je Kosovo tu negde bilo, je li, kao neka vrsta simboličkog centra – ono je dovelo do toga da je nešto što je nama, koji smo odrasli u tom vremenu, bilo nezamislivo – da je danas jedna Rumunija (neću da potcenjujem nikoga, da se razumemo – razumete šta hoću da kažem, naprosto upoređujem naša sećanja na ono vreme) ili jedna Bugarska danas članica EU, a da mi još nismo u stanju ni da primirišemo EU.
Naveo sam primer susednih zemalja. Možemo da navedemo i drugi primer – iste zemlje. Pre 20 godina, kada smo krenuli u ono u šta smo krenuli, u čemu gazimo i dan-danas, Srbija i Slovenija su bile deo iste države. Imale su približno sličan standarad; Slovenija je bila razvijenija, ali nije to bilo tako spektakularno razvijenije društvo i bogatije jer, ipak, imali smo isti politički sistem, isti ekonomski sistem. Naravno, ona je možda imala neke komparativne prednosti – ja znam o čemu govorim, bio sam i tamo i ovamo i, jednostavno, nije to bilo nešto spektakularno.
Onda je došao taj razlaz, i onda je Srbija rekla, gotovo unisono – idite, propašćete bez nas, bićete gladni, bićete niko i ništa. Danas je Slovenija (ne to što je u EU, ajde de)… ali danas u Sloveniji ljudi najnormalnije zarađuju plate 1000-1500-2000 evra, zavisi već ko šta radi, i više, mogu da putuju gde god hoće, ne samo po Evropi – oni su jedna od 15 država na svetu, da, samo ih 15 ima na svetu, koje mogu u SAD da idu bez vize. Može neko da kaže – Pa mene ne zanima da idem u Ameriku. – Pa možda ni mene ne zanima, ali volim da imam tu slobodu, volim da znam da mogu ako hoću, jer to je pokazatelj statusa države čiji sam državljanin, čiji pasoš nosim, to je pokazatelj da je ta i ta zemlja tako visoko razvijena da niko ne misli da ću ja tamo doći pa ću se uvući kao neki ilegalni imigrant, kao neka beda i sirotinja, da živim tamo na crno, nešto da radim, jer znaju da je moj standard i u mojoj zemlji dovoljno visok i da nema potrebe za tako nečim.
Dakle, to je ta zemlja koja je do pre 17 godina bila u istoj državi sa nama. Šta su oni radili 20 godina? Oni su sledili svoje ineterese. To im se, inače, stalno zamera pa ćete čuti ovde, kao – Ma Slovenci su, bre, sebični, oni samo slede svoj interes. – Pa naravno! Kamo sreće da je i Srbija ovih 20 godina sledila svoj interes. U svakom smislu! Političkom, ekonomskom, kulturnom koji god hoćete! Naprotiv, Srbija 20 godina radi protiv svog interesa, sistematski, permanenentno, dosledno, gotovo nepogrešivo. Ponekad joj se omakne da uradi nešto za svoj interes, ali veoma retko. Dakle, to je naš problem.
E sad, odakle Kosovo, zašto baš Kosovo. Pa to je sad, znate… na to se može odgovoriti na milion načina, zašto je baš ono izvor te frustracije. Ali, nacionalistički pokreti vole da imaju nešto, vole da imaju jednu oblast pa da im ona bude frustracija; za Nemce su to, recimo, dugo bili Alzas i Lorena pa, ne znam, za ove je bilo ovo, za one je bilo ono, a za nas je to Kosovo. Kosovo vam je naprosto jedan izvor mita koji za veliku većinu ljudi kod nas, naravno ne računajući ljude koji su poreklom sa Kosova, jednostavno nije ništa osim apstrakcije. Niti su tamo bili, niti nešto ozbiljno o tome znaju, niti ih to, realno, intimno zanima, ali to je naprosto jedna šifra, nešto što se mora reći ako si dobar Srbin – A, Kosovo pre svega! Kosovo über alles! – To je, naprosto, jedna, kako da vam kažem… jedna falš mitologija koja se u susretu, u sudaru sa realnim životom, zapravo razbija odmah, jer ona, naprosto, ni na koji način ne utiče – profesorka Turajlić je malopre nešto govorila nešto o tome – ona ne utiče na naše realne živote. To je činjenica. I to je tako ne samo sada zato što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ne! To je tako otkad ja znam za sebe! To je tako oduvek.
Jedna od mojih brojnih tetaka je studirala svojevremeno u Prištini, i tamo je završila srpski jezik i predavala po raznim mestima, po Gnjilanu, po raznim selima okolo. Ja sam kao klinac nešto i išao kod nje, i još tada sam, još pre onih demonstracija ’81. godine, kao klinac, dete (potpuno nemam veze sa politikom, znao sam za Tita i ne znam da li sam znao za još nekog političara)… ali čim dođeš na Kosovo, ti nekako imaš neki osećaj da si u drugoj državi, Nije to zato što se govori drugi jezik, nije to ključno, nego naprosto, cela atmosfera toga, ti vidiš, naprosto, da je to nešto drugo, drugačije – ne kažem bolje, gore – naprosto drugačije, da je to jedan drugi svet s kojim mi imamo strašno malo kontakta i komunikacije. Naravno da se u međuvremenu sve to još pojačalo. To je, naprosto, jedna jako stara priča. To je priča koja je, bojim se, završena mnogo pre nego što sam ja rođen, a kamoli ljudi mlađi od mene, ljudi koji treba da u ovoj zemlji žive.
E sad, neko će reći – pa dobro šta se desilo, kako se to dogodilo to da je ta priča završena pre nego što sam ja rođen, a ja sam poodavno rođen. Ima raznih načina na koje može da se odgovori, a ja ću vam, pošto sam u Vršcu, pošto sam u Banatu i pošto sam u Vojvodini, dati jedan od načina. Srbima se desilo ono što se inače dešavalo narodima u istoriji – preselili su se iz Kosova u Vojvodinu. Dakle, Srbi su gubili Kosovo, populacijski, to traje nekoliko vekova. I isto tako kako su gubili Kosovo, dobijali su Vojvodinu. Znate, naši mudraci kažu – Pa pogledajte, ti Albanci, bre, to samo nadire, to… pa ih je sve više, i sve više, i sve više… – Pogledajte popis stanovništva današnje Vojvodine, pogledajte koliko je Srba proncentualno i u apsolutnim brojkama bilo 1800. godine, koliko ih je bilo 1850. godine, koliko ih je bilo 1900, koliko ih je bilo prilikom prisajedinjenja Vojvodine Srbiji ili Kraljevini SHS, koliko ih je bilo pre Drugog svetskog rata, a koliko ih je bilo posle Drugog svetskog rata, koliko ih je bilo u vreme socijalizma, koliko ih je posle ’91. i koliko ih je danas. Permanentno rastući i u ciframa i u procentima, permanentno rastući!
Posle Drugog svetskog rata prvi put prelaze čarobnu cifru od 50% zato što ih čuveni „srbožder“ Tito, je li, masovno naseljava iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, vršeći etničko čišćenje nad 400.000 vojvođanskih Nemaca. I moji deda i baba su jedni od tih ne znam koliko stotina hiljada kolonista koji su iz južne Srbije, iz sirotinje, doterani u Bačku da im poprave krvnu etničku sliku! Dakle, isto ono što naša nacionaliistčka mitologija pripisuje Albancima – Sram vas bilo, vi nama zauzimate našu teritoriju! – to je isto bilo sa Vojvodinom.
Ja se sad petljam malo Boarovu u resor, on o tome daleko više zna, ali hoću da kažem (neću da detaljišem o istoriji koju Mita mnogo bolje poznaje), hoću samo da kažem ovo – ovo gde mi sada sedimo, nikada do 1918. godine nije bilo Srbija. Moj stan u Zemunu nikada do 1918. nije bio Srbija, nikada! A danas jeste! I ovo gde mi danas sedimo je Srbija, moj stan u Zemunu je danas Srbija, i Mitin stan u Novom Sadu je danas Srbija i nikom ništa! NIKOM NIŠTA! I mi to prihvatamo kao nešto najnormalnije na svetu.
E pa znate, ne možete prihvatati za normalno samo dobitke; ako prihvatate dobitke, morate da prihvatate i gubitke. Oni su sastavni deo igre. To je kao kad igrate fudbal, pa jedne nedelje pobedite a druge izgubite. Ne možete sad reći, ako ste izgubili – E, ne ne, to se ne važi! Ono prošle nedelje, kad sam pobedio, to se važilo, ali ovo sad ne važi! – Bojim se da to tako ne funkcioniše. Dakle, ta priča sa Kosovom je odavno virtuelna, ona je odavno prošlo svršeno vreme. Međutim, ona se stalno podgreva, kao nekakav podgrejani leš.
Kažem vam, 1981. jedna faza, ’88. pojačana, pa devedesetih godina, pa ’99. znamo šta je bilo; od ’99. naovamo ona se održava u jednom potpuno virtelnom stanju. To je mislim, već, onako, poslednji stadijum ludila. Jer ajde, do ’99. si imao makar neku, formalno, mislim imao si neku jurisdikciju nad tim Kosovom. Nakon ’99. jednostavno Srbije kao države, kao njenih institucija i tako dalje de facto na Kosovu nema. Taj završni udarac Kosovu kao delu Srbije zadao je Miloševićev i Šešeljev režim. Ono što je za mene večita misterija, ono što moja pamet nije dovoljno raskošna da shvati jeste zašto je postmiloševićevska garnitura vlasti u Srbiji prihvatila na sebe tuđi teret. To je za mene velika misterija. Ja to kažem ovako – dakle, Milošević je jednom izgubio Kosovo, oni hoće da ga izgube opet. Ja to ne razumem! To je kao kada bi se, ne znam, Žuža zadužila 100 evra i onda ja, ničim izazvan, prihvatim na sebe Žužin dug od 100 evra, iako ni luk jeo ni luk mirisao. Žuža se zadužila, potrošila pare, sve uradila, i onda kažem – Pa dobro, evo… – i onda neko dođe i kaže – Teofile, plati Žužinih 100 evra. – Ja, umesto da kažem – Ne pada mi na pamet, neka Žuža vidi šta će sa svojim dugom – ja kažem – Pa dobro. – A pri tome nemam 100 evra! Najzanimljivije od svega je što, pri tome, nemam 100 evra! Da ja imam, pa ajde, dao bih, evo u redu, nego nemam, jebo te! E to je ta misterija i to je ono stanje u kojem se Srbija zatiče u ovom trenutku. To je ono u čemu sada živimo
E sad – i ovim završavam – naravno, sad nam dolazi to famozno, je li, predizborno vreme. Šta sad Srbija radi? Srbija sad ima – ja sam se istovremeno radovao ovim izborima i plašio ih se, istovremeno; radujem im se zato što mislim da je to šansa za Srbiju, plašim se zato što daleko od toga da sam siguran da će Srbija tu šansu da iskoristi, daleko od toga. Šta to znači da je šansa? To znači da smo nakon de facto završetka priča koje su naprosto odvlačile pažnju (priča sa Crnom Gorom i sa Kosovom), Srbija je ostala sama sa sobom, i sada može da razgovara o svojim realnim opcijama i svojim realnim problemima. I zato ona sada može mnogo lakše, mnogo neopterećenije da izabere sebi put. Jedan put je ono što zovemo proevropski; to je, naravno, jedna reč, u tu reč svašta stane, mislim, svako u nju razne stvari učitava, razume se, ali to naprosto (šta znači proevropski?), znači stvoriti jednu normalnu, demokratsku, stabilnu i prosperitetnu državu, to znači proevropski.
I drugi je put – put koji nas vraća u nešto što smo, zapravo, devedesetih godina već okusili. Znači, neka vrsta tako… nacionalističkih opsesija, izgaranja u nekakvim mitovima, borbe sa vetrenjačama što bi se reklo, traženja nekavih virtuelnih saveznika na hiljade kilometara odavde, naprosto ignorisanje realnosti, ignorisanje sveta u kojem živiš. Dakle, meni je čak malo blesavo, baš onako na nivou blesavosti, onako montipajtonovske blesavosti, da uopšte raspravljam o tome da li je Srbija evropska zemlja. Ja mislim da je dovoljno poledati na mapu i samim tim je jasno da Evropa nema alternativu. Ja da živim u Vijetnamu, ja bih vikao „Azija nema alternativu“, da živim u Gvineji Bisao, ja bih vikao „Afrika nema alternativu“, ali ja živim u Evropi i normalno da je meni EU cilj. To je, mislim, na razini zdravog, normalnog funkcionisanja mozga valjda jasno o čemu se tu radi, jer je to jedan prosperitetni klub država mog kontinenta. Gde god se pogleda – Evropa. Deset kilometara odavde, na Vatinu je nekakva Evropska Unija.
E izvinite, molim vas! Pa zašto bi ljudi sa one strane Vatina bili bolji od ljudi sa ove strane Vatina, da ne kažem da su gori, daleko bilo, a ne kažem ni da su bolji. Dakle, zašto mi ne bismo mogli ono što mogu Rumuni, ono što mogu Bugari, a da ne govorim o Česima, o Mađarima, o Poljacima i tako dalje. Dakle, tu je sada pred nama alternativa, sve drugo je priča za malu decu, uključujući i onu čuvenu priču da mi tobože biramo između Evrope i Kosova… Pa to je budalaština! Pa ne biramo između Evrope i Kosova! Kako možeš da biraš između Evrope i Kosova?! To ja mogu, znate, kad razmišljam da ću da idem u grad, pa mislim hoću li u pozorište ili ću u bioskop – ali to je pod uslovom da u mom gradu postoje i pozorište i bioskop – pa onda mogu da biram. A zamislite da živim u gradu u kojem ima samo bioskop, a ja kažem – hoću li u pozorište ili ću u biokop. Pa mora da sam kreten, nema druge! Kako da idem u pozorište ako ga nema! Tako i ovo – Srbija može da ide u EU i može da ne ide u EU. U obe varijante Srbija nema Kosovo. Sad, ta tobože ili-ili… sad ako mi kažemo – ne, mi se odričemo EU, kao da će nama neka misteriozna, ne znam ni ja koja, sila valjda, ne znam, UN ili ne znam ko, reći – A dobro, pa OK; onda ništa, evo vam Kosovo, evo vam Kosovo kao utešna nagrada. – Pa, ljudi, neće! To se može dogoditi samo u crtanom filmu! Tako da treba, naprosto, razumeti jednu elementarnu stvar – znači, jedina postojeća alternativa je da li sebi želiš dobro ili želiš sebi da pucaš u nogu, sve drugo je golo trućanje. Hvala.

Žužana Serenčeš: Evo, Teofil pominje to biranje puta. Svako ozbiljno i odgovorno društvo podrazumeva da, kad se o tako ključnim pitanjima treba da opredelimo, da je prosto nužna jedna jako ozbiljna kritička debata u tom društvu. Ono što me zanima, Nadežda, jeste kako ti vidiš, dakle, i medijski ali ne samo medijski, imamo li mi u ovom, možemo se složiti, važnom i dramatičnom trenutku, izbora pred Srbijom? Imamo li mi, zapravo, pravu javnost, imamo li kritičku javnost ili imamo samo, kako bih rekla, usamljene intelektualce ili fragmentisane grupe? Kakva je situacija, kakvu nam sliku daju mediji, dakle, imamo li mogućnost da racionalno, pouzdano i argumentovano razmišljamo o tim putevima ili sve ostaje na nivou jednoumlja i emocija?

Nadežda Gaće: Hvala, Žužana. Tu ima više pitanja, a ja ću veoma kratko odgovoriti. Raspad Jugoslavije je jako dugo trajao, koncepti koji su bili različiti na prostoru bivše Jugoslavije su se sukobljavali i sukobljavali, drugi su izašli iz tih konflikta mnogo bolje, žive mnogo mirnije, a Srbija nastavlja da šeta ulicama, da nosi bedeževe i da govori kao da se realna politička situacija nije promenila. Dakle, mislim da je možda, kako je Teofil rekao, 1999. možda i bilo neke šanse da Srbija govori da je Kosovo deo Srbije, a potom se desilo što se desilo. Od tada pa naovamo – i tu dolazimo do ključnog odgovora na tvoje pitanje – ja osećam duboki bes prema intelektualnoj i političkoj eliti Srbije. Ne govorim samo o ovim nacionalistima koji pumpaju i pumpaju, ili političarima intelektualcima koji dominiraju medijima, već i o tajnim službama, koje su jako važne poluge u srpskom društvu i koje finansiraju niz novina koje svakodnevno truju srpski narod.
Ja zaista mislim da ljudi na Kosovu, koji žive u enkalavama ili u severnom delu Kosovske Mitrovice sigurno ne žive dobro – na stranu to što političke elite, koje se danas kunu u njihova imena, u proteklih osam godina ništa za njih nisu uradili, nisu im dostavljali lekove, ništa – prosto je bilo karikaturalno slušati uoči proglašenja nezavisnosti Kosova obilazak naših političkih lidera koji su se odjedanput setili da postoji Čaglavica, da postoje i druga mesta na Kosovu, pa evo mi ćemo doći pa ćemo vam ovde napraviti hidroelektranu, a pri tom ljudi osam godina nemaju struju. Da li je u tih proteklih osam godina bilo teško kupiti jedan agregat, uzeti, šta ja znam, na primer tri tone onih velikih šlepera nafte i njima dostaviti pa da oni stvarno imaju tu struju, da im se pokaže ta briga. Prosto, o njima niko nije vodio računa i kao što o njima niko tad nije vodio računa, politička eltia, predvođena naravno trima vodećim strankama u Srbiji, SRS, DSS i NS, nastavljaju da pričaju matricu koja je uvredljiva za ljudski um. Uvredljivo je za ljudski um da je tebi odjedanput važnije 10% teritorije od 7.600.000 Srba u Srbiji.
Ja prosto mislim da treba razmišljati o Srbima koji će ovde živeti, i tu se potpuno slažem sa Teofilom i sa Srbijankom. Ja ne vidim smisao pitanja – Evropa ili Kosovo? Jedini odgovor je Evropa. Žao mi je što ovde ima malo ljudi mlađih od mene, ja se bližim šezdesetim i mnogo toga pamtim – ja mislim da Srbija ovog trenutka ne stavlja na talon, ti suludi političari ne stavljaju na talon Srbe na Kosovu nego stavljaju na talon budućnost Srbije. Danas vidite nekoga ko gura kolica, dete u kolicima, danas se odlučuje o sudbini tog deteta, ne više o našim sudbinama. Mi smo svoje sudbine istrošili.
Daj bože da nam bude bolje, ali neka ulaganja koja sada predstoje, to su ulaganja u budućnost Srbije. Ta priča – rekla sam malopre da sam ja Dalmatinka – volela bih sad da vas sve pitam, kako bi sad izgledalo da Italijani dođu i Split i kažu – te i te godine, u 3. veku smo izgradili Dioklecijanovu palatu i ovo je italijansko. Mislim, stvarno jeste da je na tom nekom davnom delu teritorije – ali opet više bliže Raškoj nego Kosovu – jesu manastiri srpski ili su bili carevi i kraljevi srpski, ali to je bilo 9. i 12. stoleće. Mi smo u 21. stoleću. Srbija je Kosovo dobila na poklon od međunarodne zajednice 1912. godine, posle balkanskih ratova. Ta teritorija nije bila tu.
Teofil je malopre pričao kako je nastala Vojvodina. Znači, samo 100 godina smo imali tu teritoriju, dobili je od međunarodne zajednice. U to vreme međunarodna zajednica je imala osećaj da treba da nas pohvali, pa nam je to tad dala. Uostalom i albanska država je prvi put tad nastala, nikad pre u istoriji nije ni postojala. Sad, 2008. godine, ja ne kažem da nam oni to otimaju. Ko god je išao na Kosovo, a ja spadam u novinare koji su veoma često odlazili na Kosovo – odlazila sam i osamdesetih, i ’75. i ’76. (počela sam da radim ’71.), bila sam nedavno na Kosovu – mislim prosto, to je druga sredina. I ne znam kako, iako Teofil kaže da pitanje jezika u ovoj priči nije presudno – naravno da nije – ali evo, da li bi iko od vas mogao sad da ustane i kaže da zna da kaže ijednu reč na albanskom, da izgovori, a kamoli da poznaje taj jezik, a da razmišlja kakvo je to društvo – da li je još uvek konzervativno, da li je tradicionalno. Kada sam ’76. prvi put ušla u albansko selo, došla sam u pantalonama, mene šef sela nije hteo da pusti da razgovaram u zajednici jer sam bila u pantalonama…
Naravno da Kosovo nije danas takvo kakvo je bilo ’76, ali za mene je to bilo šokantno tada. Recimo, ja mogu da kažem da znam 100 reči na albanskom zato što sam se potrudila da naučim da kažem „dobar dan“, „doviđenja“, znam nekoliko ljubavnih reči da kažem na albanskom jeziku. Kako ćete vi da komunicirate s nekim koga na poznajete, kako da ga razumete?
Gospodin Janez Janša je danas premijer slovenačke države. On je hapšen zato što je u vojsci tražio da govori na svom maternjem jeziku. Tadašnja vrhuška u Srbiji, na čelu sa Slobodanm Miloševićem, koja je već uveliko napravila pakt sa JNA – koja je, to prosto mogu da kažem, veoma odgovrna za raspad Jugoslavije – Janšu je osudila zbog toga što je hteo da govori na slovenačkom. On je, nakon 20 godina, premijer Slovenije pa prema tome, mislim da je strašno važno da se mi sada okrenemo nama, da razmišljamo kako ćemo mi da živimo, šta su to naši prioriteti i ciljevi, a da istorijske pravde ili nepravde ostavimo istoričarima, čija jeste glavna uloga da analiziraju istoriju, a ne da je kroje.
Bojim se da srpska intelektualna elita, na čelu sa vodećim liderima tri stranke u Srbiji, pokušava ponovo da kroji istoriju. Istorija se ne može tako krojiti ni menjati. Vi sve u životu možete da menjate, granicu tenkom, ljubav, šta god vam padne na pamet, ali račun za ratove koje napravite kad-tad stigne. Prosto, novac se nikad ne izgubi i dug se nikad ne izgubi. I ovog trenutka ako govorimo o Kosovu kao alibiju, dozvolite mi da budem malo cinična, alibi ljudi koriste kad hoće nekoga da slažu, kad nešto ukradu ili kad ih advokat uči lažnom alibiju na sudu, a zašto je ovde Kosovo alibi? Zato što se meni čini da neodgovornim političarima, nažalost oni su na vrlo visokim mestima, Kosovo zaista služi samo kao alibi da ostanu na vlasti, i pokušavaju i duboko manipulišu tom pričom. Kao i uvek, na kraju platimo mi. Ne plate oni. Slobodan Milošević nije platio, apsolutno nije platio; možda će se večeras neko naljutiti ovde u sali, ali Slobodan Milošević je dva puta upao u platni sistem Jugoslavije, o tome će Mita bolje govoriti, i iz nekadašnje Jugoslavije je nestalo osam milijardi dolara. Da li mislite da je kineska ambasada bila slučajno pogođena za vreme NATO bombardovanja? Ne, nije! Veliki deo para je u Kini, oni su bili u prijateljskim odnosima, i Slobodan Milošević je svoje tajne službe prebacio u ambasadu. I zato je kineska ambasada bila „puknuta“. Da li je možda kineska država, koja je vrlo ključna u Savetu bezbednosti, oko toga pravila problem? Ne! Dobila je nadoknadu za ambasadu i ćutala. Zato što je znala da je kriva. I u ovoj sadašnjoj priči, o kojoj mi večeras govorimo, svaka posledica ima svoj uzrok. Ništa se ovde ne dešava kao posledica, a da prethodno nije postojao uzrok.
Ne želim previše da vas gnjavim, pretpostavljam da hoćete da postavljate pitanja, krajnje je neozbiljno lepiti plakate po Srbiji da 150 zemalja nije priznalo Kosovo. Je li to nama treba da bude uteha? Stavi imena zemalja koje nisu priznale Kosovo, koje su to zemlje, a koje su one koje su priznale Kosovo, pa ćemo onda videti da one zemlje koje kroje međunarodnu politiku i koje kroje međunarodno pravo jesu priznale Kosovo. I to je gotova priča. Mi sad zaista treba da razmišljamo kako ćemo u Evropu i da razmišljamo koje su to snage u srpskom društvu koje će pokušati da nekako mire odnose sa Kosovom. Kosovo je naš sused s kojim mi, eto, živimo na ovom prostoru i da li uopšte u srpskom političkom miljeu, intelektualnom, postoje ljudi koji izgovaraju rečnice koje će i tom albanskom kolektivitetu pokazati da smo i mi zreli? Hvala.

Žužana Serenčeš: Da, treba videti kako ljudi žive. Ne sumnjam da su barem mnogi od vas čitali tekstove Dimitrija Boarova. Evo, jedno malo javno priznanje –moram priznati da sam. čitajući njegove tektove, kolegi Boarovu počesto zavidela, jer mi se činilo da mu njegovo poznavanje ekonomije i privrede, prosto, daje šansu da ima strašno veliku prednost da nekako mnogo razumljivije, egzaktnije saopšti ono što bi mi, recimo, u šlajfnama i šlajfnama opisivali. Otud bih volela, ne zbog toga što želim da ga svedem na novinara-stručnjaka za ekonomska pitanja, što on bez sumnje jeste, ali ako pričamo upravo o ovom izboru i ovom raskršću pred kojim stojimo, bilo bi sjajno čuti od Mite kako mi to živimo. Evo blogeri su ovih dana po internetu čak pronašli jednu novu kovanicu, nadam se da neću zaplesti jezikom, koja se zove „ekosovonomija“. Dakle, ako govorimo o tom alibiju u vezi sa Kosovom, pri čemu nam je Kosovo zapravo izgovor za mnogo šta, može li se, Mito, govoriti o nečemu što bi se moglo nazvati nekom vrstom patriotske ekonomije? Kako to izgleda, kakve su nam šanse, šta nam se to, zapravo, nudi u tom alibiju, sa tvog stanovišta?

Dimitrije Boarov: Ja moram da počnem jednim razmišljanjem – ja polazim od toga da je, ne znam, dr Vojislav Koštunica normalan, pametan čovek. Kad normalan i pametan čovek, koji ima iskustva u politici, izađe pred mikrofon i kaže – Mi tražimo od Sjedinjenih Američkih Država da povuku priznanje nezavisnosti Kosova. Mi tražimo od Evrope da povuče odluku o EULEX-u. Mi tražimo da se povuče ovo, da se povuče ono… – Pošto ja ne polazim od toga da je on imbecil – oni koji polaze od toga da je on imbecil, oni kažu – Pa ovaj je lud čovek, to se nikad nije dogodilo. – Pošto ja ne polazim od toga, smatram da je on normalan, pametan čovek, političar sa određenim interesima, ja onda razmišljam šta je, zapravo, njegov interes, kakve uslove postavlja Evropi i Americi. Jedini mogući logičan odgovor na to pitanje je da on hoće da spreči Srbiju da promeni svoju neku geopolitičku, tradicionalnu poziciju. To je jedini odgovor, jer ja ne mogu, ipak, da prihvatim da su ti ljudi blesavi, da ne razumeju, da ne znaju i tako dalje. Znači zapravo, Kosovo je tu alibi da se spreči promena geopolitičke pozicije, to jest da se spreči orijentacija Srbije ka Evropi i na Zapad. U tom smislu je Kosovo zaista alibi.
Već jedno godinu dana mislim da je apsolutno transparentno da se Kosovo koristi kao taj alibi – ja sam čak, recimo, prošlog juna pisao dnevnik za „Danas“, i ja sam stavio naslov „Plan B kao plan A“, jer se stalno govorilo – plan A je da sačuvamo Kosovo i uđemo u EU – otprilike, uprošćeno, to je plan A; a plan B je, ako ne možemo da sačuvamo Kosovo, onda se vraćamo Istoku i nesvrstavanju. E sad, ja neću da govorim o EU, koja je jedna surova zajednica, ali jedina moguća. Hoću da kažem da je ova druga varijanta još surovija i o tome ću da govorim.
Ta lošija varijanta ne samo da je lošija nego – na kraju, usudiću se da kažem – ta politika koja Kosovo koristi kao alibi da se ne pridružimo Evropi i Zapadu – vodi Srbiju direktno u katastrofu. To je moja osnovna teza, koju ćete vi platiti, ovi mlađi ljudi, mislim, pa i ja ću platiti, možemo platiti već krajem godine – evo, već zejtina nema. (To me malo podsetilo na ona „vesela“ vremena – je l’ ima zejtina, je l’ ima šećera, je l’ ima benzina i ne znam šta.) A s druge strane, te političke snage u Srbiji koje smatraju, tj. imaju prosto jedan paničan strah od toga da Srbija ne promeni svoju geopolitičku poziciju, te snage zamišljaju, one pokušavaju da nađu neku formulu – pa može i Evropa ako je s Kosovom, ali tvrdo ćemo mi pregovarati, prvo da vidimo šta oni nude i tako dalje.
To me podsetilo na jednu veselu zgodu – Srbija za vođenje balkanskih ratova nije imala novac, 1908. godine nije bilo novaca kao što nikada u Srbiji nije bilo novaca i onda se tražio zajam, i zajam za rat protiv Turske je uzet od Otomanske banke u Parizu. Koštunica i drugovi, oni bi tako nekako – da dobijemo od Evrope kredite, pa da kasnije s njom ratujemo. Pazite Nikolićevu izjavu. On kaže mogu svi tu da ulažu, nije problem, ajde da potpišemo nas trojica, ja Tadić i Koštunica. Pazite to shvatanje vlasti, to shvatanje demokratije. Ja, Tadić i Koštunica, mi ćemo da potpišemo, mi smo tu najozbiljniji političari, kad mi potpišemo, ima da pohrle investitori. A sama ta ideja je pogubna za strane investicije. Gde smeš da investiraš na teritoriju koju kontrolišu tri čoveka?!
Sad se vraćam na onu moju osnovnu tezu. Meni je uvek smešno kada treba dokazivati stvari koje su normalne. Ajde, ovde su me hvalili za svašta, preterano, čak i da znam istoriju. Ja malo poznajem istoriju, ali poznajem dosta ekonomsku istoriju. Srbija je do 1903. godine, do onog prevrata, uzela 14 kredita u inostranstvu, između ostalog jedan za prugu, koji je u ono vreme iznosio šest državnih budžeta. To je kao ka bismo danas uzeli tri milijarde i 600 miliona evra u zajam. Govorilo se da je u tadašnjoj Srbiji, pod kraljem Milanom, vođena austrofilska politika, a od tih 14 kredita – prvi, koji je bio nanepovoljniji i najskuplji, bio je ruski kredit. Od sledećih 13 – dvanaest je bilo iz francuske a jedan iz nemačko-austrijske banke. Znači, od 14 kredita na Zapadu smo uzeli 13, do 1903. Onda su došli radikali, Pašićevi, definitivno, iako su i ranije bili u nekoj vladi, koji su vladali takoreći do ’41. godine. Sve od 1903. do 1941. godine, sve kredite, a bilo ih je, recimo 11-12 opet inostranih, svi su uzeti na Zapadu – u Francuskoj, u Engleskoj, jedan je bio američki. Znači, Srbija… Pašić je bio… stalno je vodio prorusku politiku, ali je uzeo 12 kredita na Zapadu. Rusija nikad ništa nije kreditirala u Srbiji.
Evo, ja ću vam dati jedan podatak koji, smem da se kladim, niko od vas ne zna – u poslednjih 20 godina, kad pogledamo, Rusi su investirali u Srbiju 300 miliona dolara (neki kažu 247 miliona evra, to je malo više, ali zvanična statistika MMF-a kaže 300 miliona dolara), a Srbija je investirala u Rusiju 350 miliona dolara. Vidite, kad na tih 300 miliona dolara, koliko su Rusi dosad investirali, to je „Lukoil“ i dve prčvarnice neke, kad na tih 300 miliona dolara, recimo, dodamo tih famoznih 400 miliona dolara koliko je obećano za Naftnu industriju Srbije, to zajedno je, je l’ da, oko 700 miliona evra, a ta mala Slovenija je uložila milijardu i po dolara u Srbiju. Slovenija – milijardu i po dolara! Znači Rusi, ako ulože ovo što su obećali da će uložiti – a to je posebna priča, taj ceo ruski aranžman (to je, kako god ga okreneš, najgori mogući posao za koji sam ja čuo) – neće uložiti ni polovinu od onoga što je uložila slovenija.
Neću ja da krivim Ruse. Rusija je zemlja koja je 59. po razvijenosti u svetu od 130… Toma Nikolić govori da svakih mesec i po dana četiri i po milijarde dolara Rusi stavljaju na devizne rezerve od prihoda od izvoza nafte i gasa; on je time hteo da kaže kako je Rusija moćna, ali ako mi kažemo da Amerikanci troše tri milijarde dolara DNEVNO u Iraku, onda vidite ko je moćniji. Porcije su jako različite, je l’ da? Po nekim statistikama je 44, po CIA-i je 54, po Svetskoj banci je 50, po Međunarodnom monetarnom fondu – baš jutros sam gledao, zato znam napamet – negde, recimo, da je 50. od 130 zemalja koje se prate. Znači, nije Rusija moćna i bogata zemlja, uprkos tih ogromnih prihoda od tih ultimativnih resursa od sirovina. Ona ima ogromne probleme, ekonomske pre svega, i ona ne može biti alternativa zapadnom kapitalu, apsolutno.
Srbija do danas nije postigla bruto društveni proizvod iz 1989. godine. Mi smo prošle godine imali bruto društveni proizvod za 34% manji nego 1989. To znači da je Srbija izgubila 20 godina, a još nije nadoknadila to što je izgubila sa svojom političkom elitom. Srbija i Hrvatska su 1989. godine, tj. odnos razvijenosti je bio – Hrvatska 120, Srbija 100. Znači, Hrvati su bili bogatiji 20%. Sad su 100%. Naš je GBP 4.000 evra, a njihov je 8.000 evra. To je ta razlika između politike saradnje sa Zapadom i tzv. dostojanstvene politike. Znači, u pitanju je istorijska odgovornost naše političke elite, koja se uopšte ne brine zbog svoje istorijske odgovornosti. Ona jednostavno, prosto samoubilački, je l’ da, ne dozvoljava da mi promenimo svoju geopolitičku poziciju. Mislim da su u pitanju, kako da kažem, ajde da upotrebim medicinski izraz, simptomi pravoslavnog fundamentalizma, ideološka jedna zatucanost, strah od Zapada i, u krajnjoj liniji, strah da oni neće biti ovde gazde već će biti neki Solana i ne znam ko.
I na kraju, da i ja nešto kažem povodom tog takozvanog kosovskog identiteta, čisto da vas zabavim – sedim neki dan s jednim jako dobrim prijateljem, Ličaninom, koji nikad nije ni bio na Kosovu, i razgovaramo oko identiteta. Ja kažem – Je li deo tvog identiteta Sveta gora, Hilandar? – On kaže – Jeste. – Ja kažem – Pa je l’ ti smeta što grčki žandar stoji ispred Hilandara. – Kaže – Baš me briga čiji žandar stoji ispred Hilandara. On je deo mog identiteta. – Ja kažem – Čitao si o Kraljeviću Marku, je l’ ti smeta to što je Kraljević Marko bio iz Prilepa grada i što makedonski žandar tamo stoji? – Kaže – Baš me briga čiji žandar stoji, Marko Kraljević je moj i dan-danas. – Kažem – Pa je l’ ti smeta što je car Dušan stolovao u Skoplju, a tamo su sad makedonski žandari? – On opet kaže – Baš me briga. – Pa ja kažem – Što ti onda smeta što je albanski žandar ispred Pećke patrijaršije onda? – E – kaže – to je drugo.
Ne može se identitet – to je velika manipulacija premijera Koštunice – graditi na teritoriji. Eto, toliko sam hteo o ekonomiji da vam kažem.