Godinu dana nakon masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu 3. maja i Duboni i Malom Orašju 4. maja jasno je da je u tom periodu propuštena šansa da u ovom društvu dođe do nekog iskoraka i ozdravljenja, kao i da se otvori pitanje odgovornosti za ono što je dovelo do tih tragedija, ocenjeno je večeras u Novom Sadu povodom godišnjice ovih ubistava.

Milanka Negić i Ninela Radićević, majke ubijenih – mama Sofije Negić i Ane Božović, ocenile su da je tada društvo moralo da stane, a da je danas utisak da se sve čini kako bi se ti događaji zaboravili.

„Ja stvarno mislim da je Srbija morala da stane, da sve stane, da se ta energija oseti, da svi osete, pa i ta vlast da ovako više ne može. Ja sam stvarno ubeđena da se 4. maj se ne bi desio da je bila drugačija reakcija 3. maja“, istakla je Milanka Negić.

Ocenila je i da je suštinski problem kultura sećanja koju nemamo, upitavši koliko je žrtava trebalo da bude da bi se nešto promenilo i da deca ne bi morala da se vrate u zgradu u kojoj je počinjen masakr.

Ona je istakla i da ljudi zapravo ne shvataju da biti odgovoran ne znači nužno biti i kriv, te da je i škola morala da preuzme odgovornost za tragediju.

„Ako si odgovoran za nešto, onda moraš da pokažeš šta si ti uradio da spečiš ovakve stvari. Oni nisu uradili ništa, to je moj utisak sa iskustvom te škole, i to je ono što njih sprečava da se izjasne kao odgovorni“, rekla je Negić.

Ninela Radićević je ocenila da se za krivičnu odgovornost vode sudski postupci, ali da je propuštena prilika da se govori javno o ljudskoj odgovornosti koju ima svaki pojedinac.

Tokom protekle godine, dodala je, samo su produbljene podele, i one koje su već postojale i nove, kako među roditeljima tako i u širem društvu.

„Nije se desio taj iskorak kod svakog od nas. Mislim da smo na neki način svi odgovorni što smo došli do tačke da je ovo moglo da nam se desi. Ne samo tragedija 3. maja, nego i odmah sutradan 4. maja. Drugačije su okolnosti koje su do toga dovele, ali je sve nekako proizvod ovog društva“, navela je ona.

Majke su ocenile i da su mediji propustili šansu da se u svom izveštavanju fokusiraju na bitna pitanja, a Negić je upitala i kako je moguće da je hrvatski javni servis uradio emisiju o 3. maju, a naš nije.

Tribinu pod nazivom „Škola za sve nas“ organozovalo je društvo „Koraci“ u saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine (NDNV), a Marko Oljača ispred udruženja „Koraci“ ocenio je da nismo otvorili suštinska pitanja odgovornosti za majske tragedije.

„Da smo nešto naučili, onda bismo imali radikalno drugačija ponašanja u različitim segmentima društva, u različitim društvenim i političkim institucijama. Mi tome do danas ne svedočimo“, rekao je Oljača.

Ponovio je da je u Srbiji nasilje sve „i škola, i porodica, i crkva, i zemlja, i voda“ i da institucije ne postoje, zbog čega se može očekivati samo da se problemi koji postoje dodatno produbljuju i postaju sve gori.

Psiholog Aleksandar Baucal ocenio je da se u školama u Srbiji na različite oblike verbalnog i fizičkog nasilja uglavnom reaguje negiranjem te da je dominantna praksa zataškavanje, s jedinim ciljem da se stvori impresija da smo rešili neki slučaj.

U takvoj situaciji nasilje se ponavljaa ali to više nisu samo mali oblici naslja između učenika, kaže Bucal, nego se onda pokreće i nasilje učenika prema nastavnicima.

„Mi na kraju samo gomilamo atmosferu nasilja i, s druge strane, strategiju zanemarivanja. To je jedna jako opasna kombinacija“, naveo je Baucal.

Sociolog Slobodan Cvejić upozoio je da su za nasilje u društvu u velikoj meri odgovorni mediji, posebno oni koji imaju rijalitije, a da je građanima teško da izgrade mehanizme kojima bise oduprli nasilju.

Sve što se događa u društvu, to sveprisutno nasilje direktno je indukovalo ono što se desilo u Ribnikaru, ocenio je on.

Naveo je da strah „stavlja ljude u hibernaciju“ i „onesposobljava ih da stupe u akciju“, a da u našem društvu postoje i „menadžeri straha“ koji znaju kako se njime upravlja.

„Možete da vidite da naši političari, jedan od njih više nego ostali, konstatno produkuje neprijatelje o kojima moramo da razmišljamo, zato što na taj način obnavlja mehanizam koji ljude drži zarobljenim“, kazao je Cvejić.

Branislava Kostić, dotor nauka bezbednosti, istakla je da je neophodno uložiti ozbiljan napor da se nađe način da se pitanje nasilja u školskim zajednicama i među mladima počne tretirati kao ozbiljna tema na koju nauka i struka imaju neke odgovore.

„Nijedan keramičar ne može da zna koje su sve analize radili poslednjih 40 godina po belom svetu da bi stali na kraj tom zlu. Ne moramo uvek izmišljati rupu na saksiji, hajde da prepustimo stvarnim stručnjacima“, rekla je ona.

Istakla je da se ne sme dozvoliti da vlast svojim ad hoc rešenjima gura probleme „kao na fliperu, na jednu ili drugi stranu“.

(Autonomija)