TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Teofil Pančić, novinski pisac
Pavel Domonji, politikolog
Miroslav Prokopijević, ekonomski ekspert

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Hol Gradske uprave, Pančevo
Četvrtak, 13. oktobar 2011, sa početkom u 19,30 časova

Nenad Živković: Dobro veče i dobro došli. Želim da vam zahvalim što ste se večeras odazvali pozivu organizatora ove tribine. Kao što i sami znate, večerašnji događaj organizuju NDNV i Građanska akcija Pačevo kao lokalni partner, uz podršku Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Večeras ćemo govoriti o jednoj temi koja je sticajem okolnosti poslednjih meseci postala izuzetno atraktivna. To je decentralizacija. Meni lično situacija liči na onu od pre 20 godina ili više kada je u tadašnju Jugoslaviju stigla ideja, tj. pojam ekologije i zaštite životne sredine, pa je na samom početku bilo mnogo šumova u informacijama šta je to zapravo i šta ta ekologija zapravo znači. Šta sve ona podrazumeva. Dvadeset godina kasnije imamo u Srbiji i Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Mi se, sudeći po ovome danas, nalazimo na početku jednog dugog procesa, neki bi rekli, dugog marša kroz institucije, dok za početak ne budemo prvo definisali pojmove. O tome svemu večeras će nam u Pančevu pomoći naši gosti. Zadovoljstvo mi je da vam predstavim Miroslava Prokopijevića, ekonomskog analitičara, Pavela Domonjija, koga smo najavili kao političkog analitičara, ali on odnedavno ima novo zaduženje u promociji ljudskih prava u Srbiji i Vojvodini, Mirka Đorđevića, koji je publicista i sociolog religije, a višestruki pobednik u Pančevu Teofil Pančić sedi sa leve strane moderatora ove tribine. Zato ću sada podijum i mikrofon prepustiti svom kolegi Dinku Gruhonjiću, koji je inače još uvek predsednik NDNV-a. Hvala vam na pažnji. Pozivam vas i apelujem da aktivno učestvujete u raspravi i da ako u bilo kom trenutku imate neku ideju, pitanje ili zapažanje, slobodno ga iznesite. Dinko, izvoli!

Dinko Gruhonjić: Hvala puno, Nenade. Kao i uvek, dobra dobrodošlica u Pančevu. Izvinjavam se vama koji stojite, premda to daje jednu dimenziju gužve u ovom prostoru. U svakom slučaju, ima nas ovde večeras dovoljno da možemo da kažemo da nismo apatični. Dakle, ja sam još uvek predsednik NDNV-a, a u pripremi je promena Statuta po kojoj ću biti proglašen doživotnim predsednikom, bez ograničenja mandata (smeh).
Mi opet pričamo o decentralizaciji i što bi rekli naši političari: zar nemate pametnija posla sada kada su barikade na severu Kosova i kada čitava zemlja kipi kao ekspres-lonac. Evo, sada ćemo dobiti i kandidaturu za Evropsku uniju i u ovako “teškom” momentu za naciju, mi smo odlučili da ga još više otežamo. Nedavno je u Novom Sadu bio jedan političar koji se deklariše kao proevropski i pričali smo o platformi te političke partije za predstojeće izbore. Njih je zanimalo kako će proći u Vovjodini i kakav im je rejting. Ja sam ga pitao – pa dobro, kakva ti je platforma za Vojvodinu? On je rekao: Vojvodina je još uvek najmoderniji deo Srbije (rekoh, dobro, nije više najbogatiji, ali najmoderniji jeste) i vi treba da pomognete u modernizaciji Srbije. Ali, morate malo da se strpite. Rekao sam na to: mogao si upotrebiti bilo koji drugi glagol osim „strpeti“, jer nama od 1988. godine govore da se strpimo. Prvo smo se strpili zbog „jogurt revolucije“, pa smo se strpili zbog Kosova, pa zbog Slovenije, pa Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa opet Kosova i Crne Gore… e sad zbog Evropske unije, barikada i tako dalje. Rekao sam mu da uopšte ne izlazi na izbore, a pogotovo ne u Vojvodini, jer u Vojvodini sigurno neće proći ni osvojiti ni jedan posto glasova sa takvom platformom.
Moj utisak je da situacija nije baš sasvim tako crna, uprkos apatiji koja navodno vlada među ljudima, samo kada bi postojao neko da artikuliše to sveopšte nezadovoljstvo političkim elitama. Mi smo vam podelili jedan papir koji ima jedan vrlo revolucionaran naslov „Poziv na pobunu“, protiv obnavljanja prošlosti. To je papir koji je proizašao iz sastanka u Beogradu pre dva dana, gde je bilo oko 25 predstavnika, uslovno rečeno, građanske Srbije, koji isto više ne bi da ćute i koji bi da krenu u konsenzualnu akciju protiv političke elite koja očigledno živi u nekakvoj paralelnoj stvarnosti.
Da se mi vratimo našoj temi – decentralizacija. Čekajući decentralizaciju, Vojvodina je, po nalazima državnog Zavoda za statistiku, svrstana u red nerazvijenih regiona. Sada sam našoj mladoj koleginici, koja je bila jako mala u to vreme, rekao – kada smo ulazili u Pančevo – da je ovo bio grad koji je imao najveći BDP u bivšoj Jugoslaviji i koji je imao veći BDP od recimo Crne Gore. Ona je oduševljeno rekla kako je to super. Da, to je bilo super, ali time je današnja priča još tužnija.
Sve u svemu, za početak pitam gospodina Prokpijevića da sa ekonomskog aspekta porazgovaramo malo na temu decentralizacije. U svetlu evropske kandidature, da li će ovaj proces uticati na ovu zemlju da spusti odgovornost o staranju za novac i na neke druge nivoe osim centralnog?

Miroslav Prokopijević: Dobro veče. Ja nisam bio u Pančevu jedno dve-tri godine, mada su me zvali sa vaše televizije, ali nisam mogao da se odazovem. Dakle, odgovor na Dinkovo pitanje je da, što se tiče Evropske unije, Srbija u nju može da se priključi ovakva kakva jeste kada je u pitanju decentralizacija. Evropska unija od svojih članica ne traži da budu strukturirane na određen način, ni što se tiče nivoa vlasti, ni lokalnih jedinica vlasti, ni regiona i federalnih jedinica. Ona to uopšte ne traži, ali ono što ona podstiče i preporučuje jeste da se zemlje decentralizuju, jer se smatra da demokratija “prilično teško hoda” sve dok ne siđe do najnižih nivoa vlasti. Sa druge strane se smatra da je decentralizacija pogodna za ekonomski razvoj. Sem toga što decentralizacija ima pozitivne aspekte, moram da vam kažem da decentralizacija nosi i određene rizike. Ali, to nisu ovi rizici koji se pominju kod nas, kao što su raspad zemlje i separatizam. Ne to. To nije rizik. Glavni rizii se kriju u tome da lokalna administracija i administracije nižeg nivoa budu nekompetentne. Lakše je imati jednu kompetentnu centralnu administraciju nego mnogo lokalnih. Rizik je u potrošnji i zaduživanju. To je problem koji sada vidite u Španiji. Problem koji su imale mnoge opštine u Mađarskoj jeste taj da su išli “grlom u jagode” i da su neke zbog toga bankrotirale, a u Španiji je nastao malo veći problem, jer su opštine i provincije davale zemljište maltene u bescenje samo da bi privukle investitore. Oni su tada masovno dolazili i gradili, banke su im davale kredite i sada te silne nekretnine nema ko da kupi. I to je sada problem koji mora da rešva centralna španska vlada, a bojim se i Evropska unija.
Dakle, decentralizacija ima i neke rizike i zato je moja preporuka i sugestija da se decentralizacija mora vrlo brižljivo i pametno izvesti. Nema potrebe da se uradi sve odjednom, nego lagano, korak po korak. Decentralizacija ne mora da bude simetrična, može da se primeni i asimetrija. Ali svakako treba izbeći amaterske verzije decentralizacije. U stvari, bojim se da vlasti sa ovakvim tretmanom decentralizacije i time što puštaju neke stranke da se istrčavaju sa svojim programima, u stvari žele da na primerima nekih pogrešnih koraka posle mogu da kažu: eto, rekli smo da ta decentralizacija ne valja, vidite kakvi su problemi nastali i tako dalje.
Ovo što je odobreno opštinama da zadrže više novca, bilo bi zapravo fer da se kaže da im se vraća deo sredstrava koji im je oduzet 2009. i 2010. godine, pod izgovorom da je finansijska kriza i da država nema para. Tako je na lokalu potrošnja 2008. godine bila 2,2 milijarde, kada se saberu svi gradovi i opštine u Srbiji, a 2009. godine je bila – samo 1,8 milijardi evra. Znači čak 20 odsto manje. Međutim, ta sredstva su data pod drugim obrazloženjem, i to dovodi do toga da se u datom procesu decentralizacije ne zna šta je sledeći korak.
Kada god radite nešto, treba da predvidite da, na primer, posao ima pet koraka i tačno da definišete koji su to koraci, a ovde to ništa nije urađeno i ostaje da shvatimo da je to samo rezultat jedne političke i ad-hok nagodbe. Pogledao sam za Pančevo podatke. Na vašem sajtu nema ni budžeta, nema ni koliko on iznosi, ni struktura budžeta, makar u generalnim crtama, a to naravno svaka pristojna opština treba da ima na sajtu. Tu nema ništa što je tajno. Ako imaju drugi gradovi, ne vidim zašto ne bi imalo i Pančevo. Tako da ja sada ne znam tačno koliki je budžet.
No, prema ovom novom zakonu, Pančevo treba da dobije 4 odsto više sredstava, što iznosi 8,5 miliona evra. To bi značilo da je budžet negde oko 19 miliona evra. Međutim, po jednoj drugoj računici, koja je sada u parlamentu i koja je nezvanična, ta cifra neće iznositi 8,5 miliona evra za celu godinu, jer je za tri zadnja meseca predviđeno 1,3 miliona. Kada to pomnožite sa 4, dobićete 7,6 miliona. Bojim se da će biti i manje od toga. Što se tiče samog Pančeva, i time završavam, prosečna plata u Pančevu je trenutno 41.548 dinara, podatak za maj, i to je otprilike negde oko 20 odsto iznad proseka Srbije. Da li je to dobro ili loše, ne znam da vam kažem. Mogu da vam kažem da je to više od Inđije za celih 15-16 hiljada. Znači, Inđija ima prosečnu platu od oko 28-29 hiljada dinara, ali ja verujem da bi svaki opštinski aktivista i možda mnogi građani radije želeli da žive u Inđiji nego u Pančevu iz vrlo prostog razloga što u Inđiji nezaposlenih skoro uopšte nema. U Inđiju je, od ukupnih investicija koje su došle ove godine u Srbiju, uloženo oko 20 odsto. Dakle, 20 odsto od srpskog totala. To bi značilo da je svaki peti evro praktično završio u Inđiji. Inđija ima mnogo novih radnih mesta, malo nezaposlenih, veliku perspektivu za razvoj, ali i mnogo loše plaćenih radnih mesta. Vaša ovde su verovatno bolja zbog strukture privrede.
I da zaključim. Jedna stvar o kojoj treba da razmišljaju ovi na lokalu – decentralizacija se isplati razvijenim opštinama. Decentralizacija se ne isplati nerazvijenim opštinama i regionima, a ni federalnim jedinicama. U Španiji Andaluziju ne možete da naterate da prihvati bilo kakvu decentralizaciju, jer oni znaju da će biti manje para ako to prihvate. Dinko, zahvaljujem.

Dinko Gruhonjić: 2006. godine je usvojen Ustav Srbije i mi smo tada u Vojvodini bojkotovali taj dokument. Ta bojkot-kampanja je uspela zapravo na celoj teritoriji Srbije, ali u Vojvodini je to i zvanično. Međutim, izreka kaže da “ono što se grbavo rodi, to vreme ne može da ispravi”. Pavele, da li je uopšte, po tvom mišljenju, uz takav Ustav moguća decentralizacija i ne samo decentralizacija, već i modernizacija Srbije u svakom smislu.

Pavel Domonji: Moram da te ispravim. Ja mislim da je Vuk Drašković, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, rekao istinu o referendumu u Srbiji u razgovoru sa češkim ambasadorom. On je tada rekao da je Ustav u Srbiji dobio podršku od 48 odsto. Dakle, da nije prošao ni u Srbiji.
Miroslav je spomenuo da, kada hoćete decentralizaciju, morate da imate neke korene. Evo da vas podsetim, pre nekoliko meseci sam sasvim slučajno naišao na jedan dokument koji se zove “Ugovor DOS-a sa narodom“ iz avgusta 2000. godine. U tom dokumentu se govori o tome šta će nova vlast da uradi prvog dana, šta će da uradi u prvih 100 dana i šta će da uradi u prvoj godini. U prvoj tački tog dokumenta se pominju tri stvari: donošenje novog Ustava, autonomija Vojvodine i decentralizacija Srbije. Ustav je donet na skandalozan način i iz pogrešnog razloga, nema ni jednog autonomaša u Vojvodini koji je zadovoljan stepenom autonomije, a o decentralizaciji večeras razgovaramo na ovoj tribini zato što nije sprovedena.
Ja sam završio Fakultet političkih nauka i u političkoj teoriji zahtev za decentralizacijom spada u odbrambeni čin političkog delovanja. Zahtevajući decentralizaciju, vi se branite od nasrtljive vlasti koja hoće da reguliše svaku vašu aktivnost i vaš život.
Postoji jedan fantastičan primer koji to ilustruje. Opština Apatin želi da napravi pijacu. Da bi izgradili pijacu njima su potrebne dozvole. Da bi došli do dozvola oni moraju da obigravaju razna ministarstva. Kada se obratite minisatrstvima, to vam liči na galop sa puževima. Pošto nisu mogli da dobiju poslednju dozvolu, oni su odlučili da krenu preko partijskih linija da bi je na kraju dobili. Kada krenete preko partijskih linija, tu se već otvara prostor za korupciju. Dobili su i tu poslednju dozvolu, pomislili su da su rešili probleme, međutim problemi su tek tada nastali. Kada su pogledali sveukupnu dokumentaciju primetili su da je istekao rok dozvolama koje su prethodno dobili. Kada zahtevate decentralizaciju, vi hoćete da izađete iz neke prisilne nezrelosti u koju vas gura vlast i hoćete da utičete na uslove vlastitog života. I vidimo kako to u Srbiji ide veoma teško. Ja ne mogu direktno da odgovorim na tvoje pitanje, ali su ranije neki drugi ljudi govorili da Ustav ne pogoduje decentralizaciji.
Ali uz sve ovo decentralizacija ima puno prednosti. Kada je o korupciji reč, tu su mišljenja podeljena. Jedni autori kažu da decentralizacija smanjuje korupciju, jer je mnogo lakše otkriti ili teže prikriti, a drugi opet ističu da sa decentralizacijom ide korupcija zato što se disperziraju centri odlučivanja i tamo gde se odlučuje, tu je i veća mogućnost za korupciju. Ali znate šta, ja živim u Staroj Pazovi. Ja se tu lečim, idem kod zubara, imam problema sa vodovodom, sa kanalizacijom, rođen sam u Staroj Pazovi i verovatno ću i umreti u Staroj Pazovi, a najdalje gde sam u životu stigao jeste 30 kilometara naj jug i 40 kilometara na sever. Dakle, radio sam u Beogradu, sada radim u Novom Sadu, za razliku od Miroslava, koji je radio i živeo u Americi i zbog koga su, to verovatno ne znate, dva puta Amerikanci kršili sankcije koje su nametnuli Jugoslaviji. Ja živim u Staroj Pazovi i za mene je republika Srbija imaginarna zajednica. Suviše mi je daleko. Moji problemi su tu na lokalu i ja najveći deo svog života provodim na lokalu.

Dinko Gruhonjić: Mirko, vas ćemo zamoliti da nas informišete o tokovima decentralizacije unutar SPC i da li se tu u međuvremenu nešto novo desilo. Na primer, da li će Amfilohije postati crnogorski patrijarh. I uopšte, da li je po vašem mišljenju SPC simpatizer procesa decentralizacije Srbije?

Mirko Đorđević: Što se tiče decentralizacije i centralizacije, ja u celini usvajam ovo što su pre mene govornici rekli, jer to su doista principi kretanja u društvu, ali tu su i izazovi. Na ovu temu decentralizacije i centralizacije mislim, da jedva posle njih treba da govorim, ali mene obično pitaju kako stoje stvari sa ovom temom u crkvi.
Ja se uglavnom time bavim, jer to je institucija nezaobilazna u svakom pogledu. Prvo što ću reći, a nema ko me od novinara to nije pitao, kakva je to sad decentralizacija, pa još i u crkvi. I to pitanje zaista nije samo retoričko. To je veoma ozbiljno pitanje. Najcentralizovanije organizacije su hrišćanska i druge crkve uopšte, kao i verske zajednice, jer one počivaju na strogom principu hijerarhije i centralizma. One stoje na devet tačaka/stalaka koji se zovu “simbol vere”. Imate to u svakom crkvenom kalendaru. Kada se neko usudi da u crkvi makar i pomisli o nekoj decentralizaciji, uvek je tu spreman odgovor da je on otpadnik ili jeretik. Sve su to sinonimi za psovke koje ja obično ne izgovaram.
Kada neko pokuša da oformi neku tamo drugu, Crnogorsku pravoslavnu crkvu, znate i sami kakve se tu crkvene nevolje otvaraju i kakva se sve politička bura oko toga diže. Međutim, nije ovo pitanje koje mi je predsednik postavio ipak lišeno smisla, jer tu ima ozbiljnih problema sa takvim reperkusijama koje se prelamaju i na političkom i na ekonomskom planu i na planu državnoga ustrojstva. Tim pre što je crkva, kao što vidite u istraživanjima, još uvek na visokom mestu kao institucija kojoj građani najviše veruju. Odmah iznad generalštaba i policije.
Pomenuću još dve stvari koje su za ovu temu veoma interesantne i koje su izavale buru u javnosti koja se još nije stišala. Prvo – u posetu Srbiji i Crnoj Gori nedavno je došla jedna visoka crkvena ličnost. Taj se velmoža zove mitropoliti Ilarion iz Moskovske patrijaršije, a prezime mu je Alfejev. Ne zvuči mnogo slovenski, ali pustimo sada to na stranu, jer Rusija je zemlja sa stotinjak nacija. Taj velmoža je došao da pruži podršku mitropolitu slavnoga imena, Amfilohiju, u državi Crnoj Gori, da on suzbije jednu mnogo decentralizovanu crkvu koja je postala opasna, a zove se Crnogorska pravoslavna crkva. On je tu podršku pružio mitropolitu Amfilohiju, on iz Ruske pravoslavne crkve, u kojoj ni govora nema o decentralizaciji. On je doneo jednu formulu, koja verovali ili ne glasi: oni bi mitropoliji u Crnoj Gori dao konfederalni status i da ona bude decentralizovana od Beograda i od Podgorice, ali da ne bude decentralizovana u odnosu na Rusku crkvu. Ruska crkva je majka svim pravoslavnim crkvama, jer Moskva je po definiciji našeg rođaka Ivana Groznog i njegovog partijskog ideologa iz 15. veka – Treći Rim. Treći i poslednji Rim, jer taj se ideolog zvao Filotej. Moskva je poslednji i treći Rim, a četvrtoga neće ni biti. Eto, tako stoje stvari. Smisao ove priče sa visokim gostom nije u ovome.
Reč je bila o tome da je on ponudio neki oblik decentralizovane mitropolije crnogorsko – primorske. Kad je mitropolit Ilarion sa tako lukavom i mudrom porukom sleteo u Beograd, primili su ga ministar spoljnih poslova, “legendarni i neponovljivi” Vuk Jeremić i patrijarh srpski Irinej. Iznenađenje je odjeknulo kao bomba u javnosti. Mitropolit Amfilohije u Podgorici je usvojio ovaj princip decentralizacije na ruski način, a patrijarh je to odbio, jer ako bi on pristao da SPC dodeli ovaj konfederalni status, to bi nas vratilo na period iz 1920. godine, kada SPC nije postojala u ovom obliku u kojem postoji danas. Mitropolija dabro-bosanska bila je pod jurisdikcijom Carigrada, a Vojvođani, okoreli autonomaši, imali su u ono vreme do 1920. godine crkvu u Sremskim Karlovcima, koja nije bila pod centralom u Beogradu, nego je imala ni manje ni više nego patrijarha. I ti su vojvođanski patrijarsi velika imena. Da vas ja sad ne davim istorijom, ali jedan od njih je i Josip Rajačić. I 1848. i 1849. godine, tačnije pune dve godine izdejstvovana je u Vojvodini pored crkvene i školske autonomije, i politička autonomija. Ona je trajala dve godine i ta se decentralizovana federalna jedinica zvala Vojvodovina. Izdavali su pasoše. Ali, ne smemo dalje o tome.
Vidite kako stoje stvari u crkvi. Tu je decentralizacija nečastivi đavo, a centralizacija je na visokoj ceni.
Navešću vam još jedan primer iz novije istorije, takoreći desio se ovih dana. SPC po svom Ustavu ustrojena je tako da ima određen broj eparhija, vladičanstava, mitropolija i sve one imaju strogo kontrolisanu autonomiju unutar SPC, ali ni jedna od njih ne sme da pomisli na nekakvo otcepljenje. Ovih dana, upravo u okviru ove teme, desio se jedan događaj. SPC, kao i svaka institucija, dodeljuje odlikovanje i to je regulisano propisima. Najviše odlikovanje je orden Svetog Save prvog, drugog i trećeg reda. Međutim, ovih dana je jedna eparhija i to mileševska – ona u kojoj je svojevremeno sedeo baš Sveti Sava – dodelila ordenje. Sama kuje ordenje i deli ga svima. Ova eparhija ima svog “slavnog vladiku”, koji je taj orden ovih dana dodelio na pompezan način,u prisustvu stranih ambasadora mnogima: fondaciji za bakarne cevi na primer… iako se preosvećeni Filaret bolje razume u „duge cevi“, ali pustimo sad to. On je vrlo ratoboran.
On je Belog Anđela dodelio i prvom policajcu Srbije Dačiću. Da nevolja bude veća, orden je pao i na grudi preosvećenom vladiki vranjskom Pahomiju. A znamo za sva ona suđenja, gde su svedočili i neki sveštenici i neki monasi, koje je on zato raščinio. Ni govora, dakle, tu o nekoj decentralizaciji. Kao što vidite, stvari ni ovde ne stoje tako veselo iako bi logično bilo da i u crkvi ne bude samo jedan centar moći, nego da ih bude više. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Da pitamo Teofila…… Ti živiš na relaciji centar – i onaj „mini centar“ u Vojvodini, odnosno Novi Sad i slušao sam te kada govoriš da deprovincijalizacija Vojvodine treba da počne u samoj Vojvodini i da je ona teza o „zlom centru“ samo kontraproduktivna. Pa eto, možeš li da uporediš ta dva centra?

Teofil Pančić: Može li nešto lakše? Da, govorio sam i pisao o tom centru koji jede samog sebe, misleći ponekad na sam Beograd, a ponekad i na samu Srbiju kao centar tog vaskolikog srpstva, koja je bila neka vrsta “pijemonta”. Kada je raspad Jugoslavije bio na dnevnom redu, onda se govorilo kako je Srbija centar i pijemont srpstva i da će oko njega da se okupe svi Srbi sveta, što se kao što vidimo veoma tragično završilo. Završilo se ne samo raznim ratnim porazima i moralnim porazima, nego i tako da se sam taj centar – ta Srbija – u poređenju sa vlastitom slikom od pre 20-30 godina postao osiromašen i na razne druge načine provincijalizovan i izlovoan. Mnogo ljudi je otišlo odavde u potrazi za nekim boljim životom i boljom pespektivom, a sama zemlja, koja je krenula sa tom idejom da je ona centar, se zapravo urušila u samu sebe.
Nešto slično desilo i Beogradu. To je bio grad koji je projektovan da bude prestonica zemlje od 20 i više miliona staonvnika. To je stanje koje smo mi, bez obzira kojoj generaciji pripadamo, zatekli po rođenju i u tome smo odrasli. I sada se on sveo na prestonicu nove zemlje koja ima svega 7-8 miliona stanovnika, i to zemlje koja živi u okolnostima koje sam malo pre opisao. Razume se da se to odražava i na njegovu strukturu i vi vidite da je to grad u kojem je sve postalo problem. Problem je kretati se iz tače u tačku, veliki je uspeh kada se posle toliko decenija izgradi jedan novi most i to se tretira kao neko svetsko čudo, o metrou se govori decenijama, a apsolutno se na njemu ne radi ništa, fantazira se o nekakvim nadzemnim ili visećim tramvajima i tako dalje.
Hoću da kažem da je Beograd, kao i cela ova zemlja, postao žrtva svoje retorike i realan život u njemu je postao karikatura onoga što se zamišljalo da će biti kroz proces takozvanog nacionalnog oslobođenja. Na neki način je to i logično. Slično se dešavalo i sa nekim drugim zemljama koje su poletele u avanturističke poduhvate, precenile sopstvene mogućnosti i počele da mitologizuju svoje tobožnje specifično mesto u istoriji. Desilo im se da dožive veliki pad i trešak, a oporavak je počeo tek kada su ti snovi doživeli najstrašnije buđenje, kao što je bilo u Nemačkoj 1945. godine.
Kada sam već spomenuo Nemačku, zanimljivo je da je u Nemačkoj glavni i najveći grad – Berlin – ne samo podeljen između saveznika, već je i prestao da bude glavni grad Zapadne Nemačke, one veće i razvijenije i relevantnije od te dve nemačke države. Umesto Berlina imali smo onaj mali, simpatični, beznačajni gradić koji se zove Bon. Zapadna Nemačka se i nazivala „Bonskom republikom“ i tek se kroz tu Bonsku republiku ona zaista i u političkom i u ekonomskom i kultirnom smislu vratila na mapu Evrope i sveta. Mislim da i to može nešto da nam kaže nešto o decentralizaciji.
Kada me pitaš za Novi Sad, čini mi se, ako nisam tu utkao previše lokalpatriotizma, da se on u poslednjoj deceniji na mnogo bolji način od Beograda izvlači iz te generalne atmosfere devedesetih. Znam da bi sada mogao da navedeš milion stvari koje govore suprotno ovoj tezi. Sve te stvari stoje i ja sam njih veoma svestan, ali ja govorim o nekom generalnom utisku i “vajbu”, što bi rekli klinci. Vidi se da tu postoji energija, težnja da se krene dalje i vidi se da ljudi u Vojvodini (a možda se to u Novom Sadu najviše oseća) sve ove probleme koji se dešavaju u Srbiji, kao što je Jarinje i ostale budalaštine, tretiraju kao da se dešavaju nekom drugom. Oni nemaju osećaj da to sa njima ima neke preterane veze. Oni to samo pasivno trpe, ali zapravo to nije nešto oko čega bi se oni realno angažovali. Njihovi pravi problemi su na drugoj strani.
Vojvodina je tokom devedestih godina istrpela glavni udar kada je u pitanju ratno huškačka atmosfera, kada je u pitanju mobilizacija, kada je u pitanju medijska okupacija Vojvodine, priliv stanovništva sa ratnih područja koji je bitno menjao strukturu. Dakle, ona je preživela glavni udar i to je bilo strašno za videti i čuti i strašno za podnositi. Kada pogledam 20 godina kasnije retrospektivu, ima jedna dobra stvar u vezi sa tim – to se sve “izduvalo”. Ja sada zapažam fenomen da su mnoga deca izbeglica iz “tvrdih” krajeva sada glavni autnomaši po Novom Sadu. Oni su se ukorenili u toj novoj sredini, ali kažem uslovno rečeno novoj, jer oni su tu rođeni ili su došli kada su bili jako mali. Oseća se drugačija atmosfera i mislim da se u Beogradu to slabo prepoznaje, čak i ljudi koji bi trebali o tome da više znaju, počevši od političa, preko novinara, pa na dalje, uglavnom nemaju pojma i promašuju suštinu kada govore o Vojvodini i autonomiji. Oni se koriste terminima koji više ništa ne znače. Ako to osećanje različitosti postoji, ono proističe iz zastitnog instinkta. Manite nas sa tim glupostima, pustite nas sa tim! Nećemo da živimo kao taoci potpuno virtuelnih stvari. Ako vi zqista mislite da treba da živite tako, to je u redu, ali nemojte terati druge da u tome participiraju. Jednostavno, niko u Novom Sadu, Pančevu ili Zrenjaninu ne može da zamisli da mu se život vrti oko Jarinja. Da se razumemo, ne može niko ni u Kragujevcu, Nišu i na kraju krajeva u Beogradu, ali je tu priču tamo još uvek lakše prodati. U Vojvodini to, osim u nekim posebnim kružocima nacionalno uspaljenih ljudi, zaista ništa ne znači. U tom smislu sam hteo da naglasim da se može govoriti o novom osećanju nekog vojvođanskog identiteta za 21. vek, koji nema više veze sa starim pričama.
Želeo bih još nešto da dodam, ako nisam prekoračio vreme. Ne postoji ni jedna magična reč koja donosi sreću, pa tako to nije ni decentralizacija. U svakom državnom i društvenom ustrojstvu, ključno je da se stvari rade ne demokratski način. Pitanje o tome šta će biti centalno ili manje centralno stvar je koja se mora urediti duštvenim dogovorom. Sama po sebi činjenica da je nešto spušteno na niži nivo vlasti ne znači automatski da je to dobro. Hoću to da ilustrujem jednim prostim primerom. Može da se desi da neka lokalna vlast svojim odlukama krši Ustav i Zakone i ograničava ljudska prava i da, recimo, centralna vlast može da interveniše štiteći ljudska prava.
Evo, recimo, upravo u Novom Sadu je pre dve-tri godine gradska vlast donela potpuno sumanut propis kojim je bila zabranjena prodaja alkoholnih pića posle 23 časa. Dakle ja, mator konj od 46 godina, idem sa posla ili iz grada i ne mogu da kupim limenku piva. Ono stoji tu u prodavnici, prodavnica radi i sve je ok, ali prodavac kaže da ne sme da je proda jer je prošlo 11 sati. Ljudi, to je mahnito! Šta vi radite? Jeste li normalni? Oni se pozivaju na klasične desničarske preiče o konzervativnoj i moralnoj panici kako se mladi opijaju po ulicama. Pa dobro, onda nemojte da prodajete akohol maloletnima, to je inače nezakonito, ali kakve ja veze imam sa tim? E onda se udruženje trgovaca Novog Sada žalilo Ustavnom sudu Srbije tražeći da se ispita ustavnost tog propisa. Ustavni sud je presudio da je taj propis neustavan i to je vrlo logično obrazložio: pod jedan – postoji ustavna ravnopravnost privrednih subjekata i ne može se zabraniti prodaja neke robe koja je legalna – to nije heroin – odnosno ograničiti vreme za njenu prodaju. Pod dva – ne možeš punoletnim licima ograničiti pravo da za svoj novac kupuju legalnu robu u legalnim prodajnim objektima u bilo koje doba dana i noći. Treće – nije lokalna samouprava ta koja može da derogira zakon o trgovini u kojem jasno stoji da su svi privredni subjekti ravnopravni. Novosadska vlast je morala da ispoštuje tu odluku, ali šta se onda desilo?
Beogradska vlast je donela identičan zakon i još ga pooštrila i pomerila ograničenje na 22 časa. Kada su ih pitali zašto su to uradili kada je isti takav propis ukinut u Novom Sadu rekli su, pa nema veze, to je Novi Sad. Kao da nije isti Ustav za ta dva grada. Eto, nije nužno da uvek centralna vlast bude ta koja radi nešto što je    protiv interesa i protiv prava građana. To može da radi i lokalna vlast. Ključno je da je uvek i u svakom trenutku društvo organizovano tako da imate zaštitne mehanizme protiv samovolje svakog nivoa vlasti. Potrebno je da viši nivoi vlasti kontrolišu niže, ali i da ti niži, a i mi građani možemo da kontrolišemo te više i da im oduzimamo one ingerencije za koje smatramo da im ne pripadaju nego da mogu u lokalu da se pobrinu za njih.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)