Radi se naprosto o tome da pozitivan, demokratski, emancipatorski, u civilizacijskom i u političkom smislu, projekat autonomije Vojvodine – u kojem je ovaj statut samo jedan delić, samo jedna fazica – predstavlja nuđenje i postizanje viših standarda
TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?
Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Tomislav Žigmanov, filozof
Dragoljub Todorović, advokat
Pavel Domonji, politolog
Kafe “Duga”, Kula,
Sreda, 4. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, treću po redu  koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. Bilo je dovoljno da samo dve tribine održimo i da izvršimo takav pritisak da su političari odmah krenuli u proces usvajanja statuta. Šalim se! Nego, Pavele, statut je pred nama, šta ćemo sada?
Pavel Domonji: Možda će neko biti zadovoljan tim statutom. Recimo, dobili smo manje nego što smo tražili, a nacionalisti su dali više nego što su bili spremni da daju. Ali, mene nešto drugo brine kada je o autonomiji Vojvodine reč, a to je odnos Beograda prema svemu izvan njega i ta beogradska ignorancija, koja se mogla videti kada je Boris Tadić dao intervju RTS-u pre nekoliko dana. On je tada govorio da moramo biti veoma pažljivi i obazrivi da ne bismo stvorili nekakvo asimetrično uređenje u Srbiji i da ne bi bio narušen integritet Srbije. To je jedan politički nonsens, jedna floskula, jer Srbija već sada jeste asimetrična. Nema druge regije koja je teritorijalno i politički institucionalizovana kao što je to Vojvodina. Druge regije postoje, ali su to geografske regije. Dakle, ne postoji ta vrsta institucionalizacije kao kada je reč o Vojvodini. Ne bih se iznenadio kada bi ti glasovi koji bi želeli da Vojvodina bude posebna država postali jači i brojniji. Toliko za odgovor na tvoje prvo pitanje.
Dinko Gruhonjić: Hvala Pavel. A to bih isto pitao i tebe, Tomislave. Statut je tu, pred vratima, šta dalje?
Tomislav Žigmanov: Statut je tu i čini mi se da bi trebalo i ovog puta spomenuti činjenice koje se u javnom iskustvu često zaboravljaju i previđaju, odnosno da je čitava muka oko „porođaja“ statuta posledica jedne dublje pravilnosti koja postoji od kada je DOS-ovska vlast u Srbiji. To je nespremnost da se počnu rešavati konkretni problemi i da se država Srbija preustroji, da završi tranziciju. I dalje vidimo da je politička elita spremna više aktivnosti da uloži na globalna pitanja, kao npr. da li pružiti podršku iranskom režimu kada je u pitanju kršenje ljudskih prava, da li ćemo imati sedam ili tri konzulata u Crnoj Gori, kao i da li ćemo i u kom obliku podržati Dodika i priznati EULEKS ili ne… A kada je u pitanju čitav niz problema koji se neposredno tiču svakog građanina – kao što je recimo, evaluacija i neka vrsta nazora privatizacije, kada je u pitanju, recimo, stanje komunalne infrastrukture, kada je u pitanju korupcija koja je očita, kada su u pitanju neki pred moderni načini rešavanja problema kao što je da je predsednik stranke nositelj mandata, na koncu, kada je u pitanju uobličavanje države Srbije kao jedne savremene, moderne države koja danas, na početku 21. stoleća, pretpostavlja decentralizaciju i pretpostavlja visoke autonomije, ne samo lokalnih jedinica vlasti, nego i širih regionalnih – sve liči na neku komediju. Ako taj momenat osvestimo, videćemo da je naša vlast posve impotentna i da se ona zapravo krije iza svih tih velikih naracija i brige za „velike stvari“. Tu se zapravo krije njena impotencija kada je u pitanju na koji način treba rešiti ono od čega se živi, odnosno kada treba, prvo, urediti vlastito dvorište.
U tom smislu, dodatno zabrinjava i to ako se vidi da statut Vojvodine nije usvojila i prihvatila neka politička grupacija koja bi bila u opoziciji spram beogradskih vlasti, nego je to bio integralni deo vladajuće oligarhije u Srbiji. U tom smislu imate osećaj kao da je statut Vojvodine neka vrsta incestualnog čina, pa onda čitav taj prostor natezanja sagledava se kao neka nelagoda gde niko neće priznati da i onaj drugi koji živi sa nama u zajednici ima određena prava koja ne počivaju samo na klimanju glavom i na odobravanju i veselju onoga što gazda u Beogradu uradi. Odnosno, da pretpostavlja drugačije relacije. Ako ništa drugo, onda da se osigura ovih famoznih, ustavnih sedam posto povrata novca ili pak da se mogu donositi određene odluke za koje se ne mora tražiti saglasnost onih koji su u Beogradu.
U tom smislu, mislim da se prihvatanje statuta od strane „beogradske skupštine“, tj. Skupštine Srbije – biti prvi korak u ozdravljenju političke klase u Srbiji i to će prvi put biti priznanje da postoji život izvan Beograda, bez obzira koliko to priznanje malo bilo, jer znate i sami da je potencija statuta preskromna kada su u pitanju autonomne ovlasti. To je više, ovako, trendovski. Moramo i mi dati nešto regijama, pa ćemo im dati malo zastavice, pa ne znamo baš da li da im damo glavni grad, i tako dalje… To su sve igrarije, više na planu simbolike. Ali, ipak će se prvi put dogoditi da se nešto može autonomno događati, da se autonomno mogu donositi odluke u odnosu na „beogradski krug dvojke“.
U tom smislu mislim da to može biti biti neka vrsta ohrabrenja. Naravno, realizacija svih vrsta potencija, koje su relativno skromne, ovisiće i od političke klase u Vojvodini, koja je isto pokazala jednu vrstu ambivalencije. U nekim prostorima pokazuju značajnije iskorake i zalažu se za demokratski dosledniju politiku, a na nekim područjima upravljanja postoje deficiti koje, osim impotencije u nekim svojim oblicima, podsećaju na ono što smo gledali devedestih godina. Toliko.
Dinko Gruhonjić: Dragoljube, prema vašem mišljenju, da li ova priča o vojvođanskom statutu, odugovlačenju da se on usvoji, zapravo još jednom neporecivo govori o tome da je centralistički duh u Beogradu itekako živ i dominantan, bez obzira da li govorimo o ovim konzervativno-nacionalističkim partijama ili ovima koje se predstavljaju kao proevropske, te da je samim tim nacionalizam iz osamdesetih i devedesetih godina itekako živ?
Dragoljub Todorović: Da. Ja prosto ne verujem da će taj statut nešto doneti autonomiji Vojvodine. Prosto nisam siguran. Imajući u vidu političku situaciju i trend koji već decenijama traje u Srbiji, čisto sumnjam da je sada dobar tajming da se obavi neka vrsta ozbiljnije decentralizacije i autonomije Vojvodine.
Sada ću, u nekoliko rečenica da se osvrnem na taj srbo–unitarizam pod terminom Jugoslovenstva. Jedan od najvažnijih srpskih političara dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, nakon Dejtona 1996. godine, na jednoj je književnoj večeri u Kraljevu rekao: „Mi još sa sobom nismo uspeli da razjasnimo šta se to dogodilo u 20. veku. Raspad Jugoslavije je započet šezdesetih godina, političkom likvidacijom Rankovića i početkom ideje o konfederaciji. Tada se i sam Tito odrekao jugoslovenstva. Nemačka je ovih godina samo legalizovala secesionizam i tako u miru dobila Drugi svetski rat“.
Ovo citiram jer je u pitanju dominantna teza u srpskoj politici i danas. To sve počinje na samom početku 60-tih godina, kada je još bio živ Slobodan Penezić Krcun. Aleksandar Ranković je tada bio politički faktor broj dva, a Dobrica Ćosić njegov glavni saradnik. Tada je Ćosić ušao u polemiku sa slovenačkim filozofom, prvoborcem i komesarom Dušanom Pirjevecom Ahacom, baš u pogledu republike. Ćosić je u jednom intervjuu, koji je dao zagrebačkom „Telegramu“, rekao da će „međurepublički sporovi i usaglašavanja međurepubličke saradnje trajati sve dotle dok postoje republike“. On se zapravo zalaže za ukidanje republika. On to govori 1961. godine, pazite. Dušan mu na to odgovara: izvinite, molim vas, kako ste rekli? Tu dolazi do izvesne polemike, koju je Ahac dobio.
Tih šezdesetih godina je i Tito zaista došao do nekih polaznih trendova decentralizacije, shvatio je da je ona neophodna. Došlo je do ustava iz 1963. godine, do Osmog kongresa SKJ, 1964. godine. Ćosić je često govorio da je Tito tada, na tom kongresu, rekao da je Hrvat, kada su se izjašnjavali nacionalno. Došlo je do privredne reforme 1965. i do političke likvidacije Rankovića 1966. godine. Time je počela ta decentralizacija Jugoslavije. Počelo je to „federiranje federacije“. Počeli su da se ostvaruju oni koncepti koji su usvojeni na Drugom zasedanju AVNOJ-a, o državnosti republika, a kasnije i na svim zasedanjima antifašističkih veća republika. Taj se trend nastavio nezavisno od politike. U periodu od 1969. do 1971. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije. Tada su na vlasti bili Nikezić i Latinka Perović u Beogradu, Savka Dapčević i Miko Tripalo u Zagrebu, Kavčič u Ljubljani, Crvenkovski u Skoplju, Šoškić u Crnoj Gori. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije, da bi 1972. pod pritiskom Rusa i Brežnjeva, došlo do smene tih kadrova.
Međutim, to nije uticalo na decentralizaciju! Tada je došlo do ustava iz 1974. koji je bio ozbiljna stvar i koji je državnost republika i konfederalni pristup zaista postavio kako treba. Kasnije see desilo to što se desilo, svi ratovi i sadašnja situacija…
Smatram da je sada u Srbiji situacija gora nego 1990. godine. Tada klerikalni faktori nisu imali takav značaj kao što imaju danas. Sada crkva ima mnogo veći značaj nego s početka devedesetih. Nacionalizam i neofašističke organizacije kao što su „Obraz“, „Nacionalni stroj“ i „1389“ tada nisu postojale, a sada ih ima na svakom koraku i sada su vrlo militantne, imaju svoju štampu, imaju svoju prezentaciju, oni su jači i od pojedinih stranaka.
Druga stvar, Boris Tadić ne vodi samostalnu politiku i ja lično mislim da je on pod uticajem, od Dobrice Ćosića preko Svetozara Stojanovića, do svoga oca, i tako dalje. Čuli smo i Koštunicu kakvu je izjavu dao povodom statuta, čuli smo šta kaže Velja Ilić. Imamo tu Srpsku naprednu stranku, imamo celokupno javno mnjenje Srbije i celokupnu štampu u kojoj je nacionalizam dominantan. Srbija je vojno poražena i više se ne može desiti ono što se desilo devedesetih, sada kada nema JNA, kada nema tenkova, kada nije u tom smislu jaka. Međutim, na političkom planu, ta atmosfera, to stanje, taj odnos snaga, taj položaj Tadića u celoj toj stvari, mene čine pesimistom i mislim da oni pokušavaju da to razvodne, da to nešto usvoje, da to nešto promene i ko zna hoće li uopšte da usvoje…
Smatram da je to jugoslovenstvo, čitaj srpstvo, koje je forsirano još od Rankovića, uticalo i na ratove i na ukidanje decentralizacije. Decentralizacija je u svim zemljama, u svim teorijama, u celoj praksi – nešto demokratsko, nešto slobodno, nešto što omogućava ljudima da žive dobro. To je u Srbiji ljudima oduzeto.
Još nešto. Evo kako je po mom mišljenju došlo do ratova. Dobrica Ćosić je govorio stalno kako Srbija ono što dobije u ratu izgubi u miru. Dobila je Prvi rat, pa je dobila Drugi rat, pa je onda u miru, posle jednog i drugog rata, sve izgubila. I tada se desio treći veliki događaj u svetu, u 20. veku, a to je propast komunizma. Tada su Dobrica Ćosić, i Ekmečić i Krestić i Medaković, i svi ti ideolozi, hteli da iskoriste taj momenat propasti komunizma da bi proširili Srbiju i da bi Jugoslaviju ustoličili u proširenu Srbiju. To su uradili pisanjem Memoranduma SANU i pronalaženjem Miloševića za izvršioca radova. Time su hteli da postave zapadne granice Srbije Karlobag–Virovitica. To se sada vidi u bolje nego ikada.
Milošević je ovde kriv samo zbog toga što je izgubio ratove. Ni zbog čega drugoga. A sada i četnici i partizani i rankovićevci… svi su ujedinjeni u tom srpskom nacionalizmu u kome nema prostora sem za ove pomenute grupe. To je produkt svih ovih nacionalističkih godina. Mada ja ne vidim razliku između Nikolićeve stranke i ovih pomenutih organizacija, ne vidim razliku između tih organizacija i medija i zbog toga sam veliki pesimista u pogledu ostvarivanja makar početeka autonomije, povratka autonomije Vojvodine.
Dinko Gruhonjić: Hvala, Dragoljube. Dakle, Teofile, imaćemo na kraju taj statut, ukoliko nas ne spreči ovaj svinjski grip. S obzirom da nam mimistar zdravlja tako efikasno radi, čovek stekne utisak da je on glavni autor i paranoje koja se razvija u društvu oko statuta, pardon oko „svinjskog statuta“. Na onaj ptičiji grip smo već i zaboravili. Sta ti misliš, šta ćemo dobiti ovim statutom i da li je to zapravo jedna obična dimna bomba?
Teofil Pančić: Meni je i onako glavni dom smešten u takozvanom „svinjskom“ Sremu, pošto Zemun spada u to područje, pa mi svinjski grip ne može ništa.
Ali, ovo oko statuta meni je najzanimljivije da posmatram, ako hoćete tako da kažem, fenomenološki. Naime, nedovoljno se kod nas govori, nedovoljno se istražuje i analizira upravo taj nacionalistički jezik. Šta su zapravo te nacionalističke strelice na statut? Sa jedne strane, imate malo tvrđe vojvođanske autonomaše koji kažu da je statut neka vrsta kamilice, da on nije ona prava stvar, da je on neka vrsta placeba, nego nešto što zaista leči prave vojvođanske probleme. Sa druge strane, na takav statut, na tu „kamilicu“ reaguje se iz najvećih kalibara oružja – da je on separatistički, da stvara samostalnu državu ili, u najmanju ruku, državu u državi. I strašno je zanimljivo gledati, recimo, koji su argumenti izneti tome u prilog.
O tome je nemoguće govoriti ako ne uzmemo u obzir jednu stvar. Čak i ljudi koji su bili kritični prema Miloševiću i njegovom režimu, ali koji pripadaju takozvanoj nacionalnoj desnici, uzmite recimo primer Slobodana Antonića, pišu o tome kako je, eto, Miloševićeva epoha imala i neke dobre strane. I sad, kaže, šta je to bilo dobro kod Miloševića! Ja sam bio strašno radoznao da čujem, pošto ja živim jednoj strašnoj zabludi da kod Miloševića ništa nije bilo dobro i da u njegovoj epohi ništa nije valjalo. I dobro, da čujemo šta je to sto je pozitivna tekovina njegove epohe: on kaže, pa, eto, ukinuo je autonomiju Vojvodine. Pa, dobro, šta je tu DOBRO? Po čemu je to dobro? Otprilike, ispada da se dobro sastoji u tome da mi sad treba svi da se valjamo u istom blatu, da svi budemo zajdeno, da nam podjenako bude loše i ako nam je svima podjednako loše, ne samo u materijalnom smislu, nego i u svakom smislu, e onda smo mi jedinstvena država, onda smo mi jedinstvena nacija, i onda je sve super.
I mislim da se mora insistirati na tome da osim ovog ekonomskog aspekta, na kojem insistiraju vojvođanski autonomisti, što me ponekad i nervira, jer mislim da sve daju na famozni problem novaca, ne uspevajući da artikulišu Vojvodinu i kao jednu političku zajednicu i kao jednu multikulturnu zajednicu, a ne samo nekoga ko hoće svoje pare u svom šlajpiku, protiv čega, da se razumemo, nemam ništa protiv. Ali, ne možeš mobilisti ljude politički samo na priči o novcu. Jer ako je samo novac u pitanju, onda je to sasvim svejedno. To tišti podjednako i Novi Sad i Suboticu i Leskovac i Užice, i tako dalje. Pa ipak, što neko večeras već reče, nema ni u Leskovcu, ni u Užicu ni ne znam sve gde, volje za političkom artikulacijom jednog određenog prostora kao neke vrste autonomnog entiteta. To pokazuje da je ipak Vojvodina nešto više od problema novaca.
Gledam na to ovako: šta nudi, makar simbolički, makar potencijalno, ono što je autonomija Vojvodine, između ostalog iskazana i kroz ovaj statut. Nudi određene više standarde. I na tome se mora insistirati. U predlogu statuta se definiše Vojvodina kao određena evropska regija. I onda na to neko skoči i kaže: sram vas bilo, vi se odvajate, šta to vama znači? Pa super, evo ja imam predlog! Neka i Šumadija proglasi srednjevropskom regijom. I tako ćemo rešiti problem. Bićemo svi srednja Evropa.
Ili kaže u statutu: ćirilica i latinica su u Vojvodini ravnopravne. A onda neko kaže da u Srbiji piše da je ćirilica iznad latinice. Opet: vi se odvajate. Imam rešenje i za to. Pa, napišite i u Ustavu Srbije da su ćirilica i latinica ravnopravne i imaćemo jednake standarde. Dakle, radi se naprosto o tome da ono što jeste pozitivan, demokratski, emancipatorski u civilizacijskom i u političkom smislu, projekat autonomije Vojvodine u kojem je ovaj statut samo jedan delić, samo jedna fazica, jeste nuđenje i postizanje viših standarda.
Mi smo imali nešto slično krajem osamdesetih godina i sve do 1991. godine. Na primer, u Sloveniji. Šta je Slovenija zapravo radila u Jugoslaviji? Ona je nudila više standarde u vrlo konkretnim pitanjima političkim, kulturnim, po pitanjima ljudskih prava i sloboda, u čemu god hoćete… Rekli su uvek: hajde ovo da uradimo ovako. Ovi su rekli: ne može. Hajde ovo da uradimo onako. Iz Beograda opet došao odgovor: ne može. Hajde ovo da uradimo tako! Ne može ni to! Onda su Slovenci rekli: pa dobro, ako vi nećete, mi hoćemo. Mi odosmo, a vi slobodno, niko vam ne brani. Vi se valjajte u tome što ste izabrali i zdravo.
Mislim da Vojvodina ima pravo, odnosno da vojvođanske elite, političke, ekonomske, kulturne, akademske, medijske imaju pravo, pa hajde da patetično kažem i dužnost, da insistiraju na tome da je priča o autonomiji Vojvodine – ne samo piča o nekom narcisoidnom, samodovoljnom partikularizmu jednog parčeta zemlje, već da je to priča o višim standardima. I da se ta centralistička vlast mora gađati višim standardima. I da za svaki pojedinačni viši standard važi ponuda: mi to hoćemo, ali nudimo to i vama. Ne moramo mi to sami da rdimo. Izvolite i vi. Ali ako vi nećete, dragi moji, onda ćemo mi to da radimo za sebe. I na taj način se taj bauk separatizma, nekako niotkud palog na zemlju, zapravo najefikasnije dekonstruiše, da se u Vojvodini, upravo zato što ona jeste sredjenevropska regija, ima živeti po određenim civilizacijskim standardima. Niko ne brani nikome, ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni bilo gde drugde da te iste standarde takođe implementira na svom tlu. Ali ako to neće, on gubi moralno pravo da bilo kome u Vojvodini zabranjuje da to čini. I mislim da je to onaj aspekt cele ove priče oko statuta na kom se nedovoljno insistira. Umesto toga stalno se daju te neke „bombice“: pa zašto to tako, pa zašto ne ovako, zašto ovo ovako. To je jedan politički anahroni mentalitet.
Imate, recimo, ovu priču oko glavnog grada Vojvodine. Neki naizgled ozbiljni ljudi kažu: pa ne mogu u jednoj zemlji da budu dva glavna grada. Ljudi, pa nisu dva glavna grada! Mislim, postoji jedan glavni grad Srbije, to je Beograd, i niko mu ne oduzima tu funkciju. Ali postoji i glavni grad Vojvodine, i to je Novi Sad. To je savršeno razumljivo, kao što je savršeno razumljivo da je, recimo, glavni grad Bavarske – Minhen. I u tome nema nikakvog problema i niko to u Nemačkoj ne vidi kao nekakav separatizam Bavarske. To su stvari koje ljudima nekako promiču ispod radara. Znači, mora se insistirati na tome i to je ono što je meni, moram priznati, najzanimljiviji aspekt te stvari.
Nema ni u tom statutu, ni u celoj toj priči oko statuta, nema tu ničega. Ja sam se čak potrudio, zamislite, mazohistički da pročitam taj statut. Zašto mazohistički? Ja mislim da normalan čovek, ako nije pravnik, stvarno ima druga posla u životu nego da čita zakone, statute i takve stvari. To nije baš neka literatura za čitanje. Ali toliko me ta priča izmorila, pa sam uzeo statut i krenuo da ga čitam, onako, tačku po tačku i tu nema apsolutno ničega! To je prosto skandalozno koliko je taj statut neskandalozan. To je prosto ekstremno koliko je on neekstreman. Prosto radikalno koliko je neradikalan. On je zaista jedna benigna kamilica koja nikoga normalnog ne može da isprovocira na bilo šta negativno. Ali već i to je dovoljno da statut bude jedna vrsta veoma zvučne provokacije za te okoštale strukture. E pa, tim okoštalim strukturama doza provokacije treba samo dodatno da se poveća.
Dinko Gruhonjić: Koliko je po tvom mišljenju, Teofile, uopšte moguće promovisati više standarde u zemlji koja je, da podsetim, dobila ustav 2006. godine koji je prema priznanju samih autora pisan čitavih nedelju dana a koji nije prošao čak ni osnovnu korekturu, a kamoli šta drugo. Koji su poslanici dobili pola sata pre samog usvajanja i koji je samim tim, kao najviši zakonodavni akt jedne zemlje, da budemo iskreni, ustoličio prostakluk.

Teofil Pančić: Dve stvari. Prvo, naravno, treba uvek insistirati, što neki ljudi i rade, da većina građana Vojvodine nije glasala za taj ustav. To je naprosto jedna notorna činjenica koju niko ne može da ospori. Drugo, na generalnom planu, ono što je zastrašujuće i zapanjujuće jeste da mi živimo zapravo u državi u kojoj već toliko vremena, godinu ili ne znam više koliko, Vojislav Koštunica nije premijer, njegova stranka nije na vlasti, ali mi de fakto živimo po pravilima igre koje nam je diktirao Koštunica. Dakle, ustav je u suštini delo Vojislava Koštunice.
Imamo ovu, takozvanu, deklaraciju o vojnoj samostalnosti, koja suštinski određuje spoljno-političku poziciju zemlje, koja je takođe delo Vojislava Koštunice i njegove stranke. Politika u vezi sa Kosovom: Vuk Jeremić se stalno hvali kako je on ministar kontinuiteta, jer je on isti posao radio i u Koštuničinoj vladi. Dakle, mi imamo spoljnu politiku koja je u suštini Koštuničina. Mi imamo na vlasti neke ljude na čelu sa Tadićem, a oni zapravo ne sprovode svoju politiku (ako je uopšte imaju), nego de fakto sprovode politiku Vojislava Koštunice – bez Koštunice! To je jedna potpuno apsurdna pozicija i ta pozicija naprosto mora da se menja. Mislim da čak i ti ljudi koji su na vlasti to ne shvataju. Ako ne shvataju, shvatiće na bolan način u dogledno vreme, da čak i njih sa njihove pozicije, na duži rok, potkopava to što vode jednu zapravo neverodostojnu politiku. Politiku protiv koje su oni na kraju krajeva agitovali.
Oni su rekli, nemojte da glasate za antievropsku, izloacionističku, glasajte za onu drugu politiku, mi smo ti koji donose tu politiku. I relativna većina glasača u Srbiji je poslušala to. A šta su dobili? U suštini, malo ulepšanu, malo retorički ublaženu i upristojenu, ali ipak suštinski politiku koja u tim nekim fundamentalnim stvarima sledi onu bivšu. Kao voz! Voz, naprosto, ne može da ide izvan pruge. Oni sada idu tom prugom, umesto da jednostavno promene kolosek. Naravno, ti si u pravu da je taj ustav jedna od bitnih kočnica i razume se da on mora u dogledno vreme bitno da se menja ili makar njegovi najskandalozniji delovi moraju de fakto biti stavljeni van snage.
Dinko Gruhonjić: Dragoljube, čini mi se da ste vi nešto hteli da kažete?

Dragoljub Todorović: Dopalo mi se ovo što je rekao gospodin Pančić, o Koštuničinoj politici u pogledu ustava i Kosova i vojne neutralnosti. Ali od 1990. godine, od kada su Mira Marković i Vučinić bespartijski promovisali višepartijski sistem, sve vlade od tih godina do danas, i Srbije i Republike Srpske i svi ti srpski faktori, sem pokojnog premijera Đinđića, imali su iste stavove i o Rusima, i o Zapadu, i o Kosovu, i o ustavu, i o NATO paktu. O svemu su svi imali isti stav. Kao advokat sam često odlazio u zatvor u Beogradu i znam da su, kada je Milošević uhapšen negde u martu mesecu 2001. godine, njegove pristalice došle tamo da protestuju. Mahali su Koštuničinim slikama, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, za koga smo svi glasali i koji je došao na vlast, a 6 meseci nije smenio Radeta Markovića nego ga je držao da se ne bi otkrili ti stravični zločini koje je Milošević činio, taj državni terorizam. Samo sam hteo time da se nadovežem, jer Jeremić je sada retorički još ubeđeniji pristalica „Kosovo je Srbija“ nego što je bio dok je bio ministar kod Koštunice. Sada je on još agresivniji. To je isto jedan od razloga što ja sumnjam da će dobro ispasti ta stvar.
Pavel Domonji: Kada je Dragoljub pomenu Ćosića, setio sam se jedne Ćosićeve izjave koja glasi: izgubili smo Kosovo, ali smo zato dobili Vojvodinu. Dakle, Vojvodina kao plen, nadoknada za teritorijalni gubitak. Ali kada je Teofil pominjao Evropu i standarde, shvatio sam da nema ni jednoga političara iz političke elite koji će reći da je protiv Evrope. Ali kada kažete – Evropa, to je dosta apstraktno i mogu da napravim jedan link na standarde koje je pomenuo Teofil. Dakle, ako ste za Evropu, to znači da ste za neke standarde. Evo na primer, standarde u funkcionisanju vlade. Postoje u tim razvijenim, zapadnim zemljama, Britaniji, Nemačkoj, Kanadi… određeni standardi kojih vlast mora da se pridržava. Odgovornost, poštenje, lični primer, integritet, otvorenost, itd. Kako to izgleda u Srbiji? Ne znam da li ste primetili u novinama da je bila jedna vest o tome da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što službenici iz opštine Paraćin moraju 20 puta da dolaze u neko ministarstvo da bi dobili neku dozvolu. I sada vi pričate o Evropi. Pa kakva Evropa? Tu nema ni E od Evrope.
Dinko Gruhonjić: Da vratimo opet temu na Vojvodinu. Moja je teza da Vojvodini ne treba statut nego ustav!

Pavel Domonji: Pa naravno. Davno je bilo kada sam ovo pomenuo: Vojvodina je jedina federalna jedinica u bivšoj Jugoslaviji koja je prošla gore nego svi ostali. Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji imala ustav. I svi često spominju stečena prava, pa zašto onda ne pominju i to da je Vojvodina nekada imala svoj ustav. Na jednoj konferenciju u Beogradu, ja sam rekao da Vojvodina treba da ima i svoj vrhovni sud, na šta su oni bili skandalizovani. Treba da ima zakonodavnu vlast, kao što je nekada imala. Poenta je u tome da Vojvodina, a to užasava beogradsku političku klasu, pa i predstavnike međunarodne zajednice, nije Srbija iako je njen deo. Čak i predstavnici međunarodne zajednice, kada dođu kod nas na razgovore u Novi Sad, nađu se u čudu kada ja izjavim tako nešto.
Naprosto, ja mislim da Vojvodina ne treba da ide niže od onaoga što je nekada imala. Primetili ste da autonomaši uopšte nisu homogena grupacija. Tu ima neke tri frakcije i jedna od tih frakcija se zalaže za uspostavljanje novih istorijskih dogovora između Beograda i Novog Sada, odnosno Srbije i Vojvodine o funkcionsanju državne zajednice. Međutim, to je jedan vrlo malobrojan krug ljudi, pored onih koji se zovu indepedentisti i zalažu se da Vojvodina bude samostalna država. I što Beograd bude više otezao situacija će biti sve radikalnija. O tome se sve više glasno govori i piše, a i ja sam to primetio kod mladih ljudi na seminarima koje mi organizujemo u Helsinškom odboru za ljudska prava. Mladi su sve radikalniji u tom pogledu i sve više shvataju da bi za Vojvodinu bilo bolje kada bi imala dobre susedske odnose da Srbijom.
Tomislav Žigmanov: Kada je u pitanju Vojvodina, bili smo svedoci da je ona izgubila svoju regionalnu političku elitu. Regionalne institucije su nestale, medijski prostor je centraliziran, Vojvodina nema ozbiljan politički program, Televizija Novi Sad tek u nekoliko poslednjih dana, možemo kazati, ulazi u proces koji se naziva pretpostavka za javni servis. Drugim rečima, imamo paradoksalnu situaciju da nemamo čitavu strukturu u datom društvenom ambijentu koja bi mogla sofisticirano odgovoriti na istorijski izazov. I top su rezultati borbe koju srbijanske, beogradske elite vode protiv Vojvodine, pogotovo u medijima. To pitanje je posledica jednog koncepta Vojvodine kao, ne samo par ekselans politički problem koji treba da izartikulira politička klasa, nego jedan kulturno-civilizacijski problem jedne savremene regije u Srbiji. To je jedan od razloga, kada je u pitanju Vojvodina, zbog čega njen status stagnira i zašto će se to sve odvijati dugo, bez čini se trajno pozitivnih rešenja…
Teofil Pančić: Naravno, sve je uvek pitanje raspodele vlasti, novca, moći i tako dalje. Dakle, elite ne nastaju obično iz nekih preterano altruističkih razloga, nego upravo zbog toga navedenog! Ja smatram da je slično tako kada su i u pitanju političke elite u Vojvodini, međutim, možda sam ipak u tom pogledu malo veći optimista. Čini mi se da stvari sagledavam dinamičnije i recimo da upoređujem stanje od pre 15 godina, pa pre 10 godina, pa 4-5 goina, pa do sad. Otprilike, pokušavam da projektujem i kako će se stvari razvijati dalje i meni se čini da ćemo se mi zapravo možda i dosta brzo iznenaditi kako neke stvari idu tokovima koje nismo možda mogli ni da predvidimo. Nemojte nikada zaboraviti da kada imate jednu političko-ekonomsklu elitu, pa neka to ovaj put bude vojvođanska elita, koja je stekla određene resurse i određene pozicije, ona nije rada da se toga liši.
A ako je ona u stanju većini građana da prikaže da je to nešto što je i za njih dobro i da ima neke vajde i za njih, iznenadili biste se kao se ljudi brzo prime na tu priču. Obično te stvari koje izgledaju strašno alternativno dođu iz srca establišmenta. Daću vam jedan primer. Crnu Goru nije samostalnu od Srbije i Miloševića učinio Slavko Perović, vođa liberala, nego Milo Đukanović, čovek iz samog srca establišmenta, čovek koga je Slobodan Milošević izmislio. On je to uradio. Ja sad neću da vam namigujem i govorim ko je taj i kako se kaže Milo Đukanović sa lalinskim akcentom, jer ćete se vi toga i sami dosetiti. Ali hoću da vam kažem to, da i ova zapetljancija oko statuta, koja nije samo međupartijska, već je i unutarpartijska, a znam i koje partije, pokazuje jedan potencijal da se stvari razvijaju u tom pravcu.
I to ne zato što su Pera, Mika ili Laza u Novom Sadu neki veliki idealistički prijatelji autonomije Vojvodine, nego zato što taj Pera, Mika ili Laza vide da je to dobro za njih. A pri tome, imamo dokaze da većina ljudi smatra da u tome ima nečega i za njih, pa onda taj Pera, Mika, Laza, recimo, počne sa svojom strankom na lokalnim izborima u Vojvodini da postiže rezultate o kakvima njegova rođena stranka u ostatku zemlje ne može ni da sanja. Pa nemojte mi reći da to nije jako zavodljivo. I za njega i za sve ostale. I nemojte mi reći da to nema jedan politički i psihološki i svaki drugi efekat.
Meni se čini da stvari u tom smislu idu u tom pravcu i da na milion primera za koje se možda niko ne bi setio da imaju neke veze – sve ima veze! Od Egzita do čega god hoćete, stvara se jedna vrsta jedne nove samosvesti. Mrzim tu frazu, jer je danas svaka baraba počela da je koristi, ali moram reći, stvara se nešto urbano (a eno i Rambo viče: „urbano, urbano!“) u onom pozitivnom smislu te reči, i kosmopolitski, i evropski i kako god hoćete. Rađa se jedan novi brend Vojvodine, ne kao nekog prostora koji se prema bilo kome zatvara, ni prema Beogradu, ni prema bilo kome drugom, nego koji se, naprosto, otvara na sve strane i koji kaže: ok, mi smo tu i hoćemo da živimo svoj život lepše i produktivnije. I mislim da će te stvari dosta brzo da se razvijaju u Vojvodini i mnogi će se iznenaditi da pravi nosioci autonomije Vojvodine neće biti ligaši, ni nezavisni novinari, ni nevladine organizacije, ni ne znam ko… nego će glavni pokretači istinske autonomije Vojvodine dolaziti iz samog srca establišmenta.
Dragoljub Todorović: Meni se dopalo ovo poređenje sa Crnom Gorom i sa unutarstranačkim suprotnostima. Ja delim to mišljenje i smatram da će se to desiti. Htedoh da spomenem neke standarde koje je Teofil spominjao, neke više standarde koje će Vojvodina da ponudi. Sadašnja direktorka Kulturnog centra Francuske u Beogradu, bivša žena Danila Kiša, Paskal Delpeš rekla je: Francuska je dosadna! Tamo žive samo Francuzi. Dakle, i tu svoju raznolikost Vojvodina ima kao viši standard u odnosu na Beograd.
Samo sa dve-tri rečenice bih opisao nešto. Ja jako dobro poznajem Sandžak. 20 godina sam tamo advokat ili preko Fonda za humanitarno pravo ili preko nekih njihovih organizacija. Odlično poznajem i crnogorski i ovaj srbijanski deo Sandžaka. Njihovi funkcioneri, njihovi političari i lideri su se udomili u vladu u Beogradu, ušli su u te strukture. Ja njih znam od ranije, kada im je bilo suđeno, ja sam ih branio. Tada su mi govorili da je problem u Sandžaku taj i taj, to i to, a sada mi kažu, kada ih sretnem na ulici: odlično je, sada ćemo dobiti pare, asfaltiraćemo ulice… Potpuno su se utopili, tamo nema ni jedan lider, ni jedan političar, ni jedan predsednik opštine, niko nema kritički stav prema Beogradu. Međutim, narod nije takav. Tamo mora da dođe 2.000 policajaca da obezbeđuje utakmicu. Nije rešen taj problem i to, za razliku od Vojvodine, tamo može da pukne na jedan potpuno drugačiji način.
A o ovome što kaže Teofil, ja mislim da ćemo se svi iznenaditi ko će pokrenuti taj proces dalje autonomije Vojvodine.
Tomislav Žigmanov: Vidim da je slika iz Beograda vojvođanskih prilika izuzetno dobra. To nas hrabri, ali bojim se da nije realna. Samo da uporedim. U Vojvodini ni jedan sudac ni jednog lokalnog suda se ne imenuje u Novom Sadu, a Crna Gora je imala kompletnu infrastrukturu, i policijsku i sudsku i drugu. Znači, samo bih hteo da iskažem neku vrstu opreza i sumnje, da situacije nisu uporedive. Ali se slažem za to kada kada bi naprednjaci, pa čak i radikali, ušli u Banovinu! To je jedna velika zgrada sa ogromnim hodnicima kojima se ne vidi kraj, a svuda sa strane hodnika su kancelarije. Tu se može dobro naplatiti vaše političko zalaganje i vaš politički angažman, vas svih aktivista i kada bi oni (naprednjaci i radikali) došli na vlast, pretpostavljam da bi se i oni zalagali za decentralizaciju. Ali pitanje koje daje relativno crnu prognozu o svemu ovome je to, da je deficit Vojvodine, kada je u pitanju iole ozbiljnija artikulacija, veoma veliki. Kada to kažem mislim i na medije, i na kulturnu elitu, i na institucije, i na mlade oko Egzita, koji su u poslednje vreme u funkciji nekih političkih stvari i gube snagu autentičnosti. Ne bih tako optimistički i lako, kao što se eventualno može činiti iz Beograda, govorio o budućnosti Vojvodine.
Teofil Pančić: Prvo, ja ne gledam iz Beograda, ja gledam iz Zemuna!

Tomislav Žigmanov: To je za nas isto!
Teofil Pančić: E pa, ne treba da bude isto. A drugo, naučio sam da ne gledam ni iz Zemuna, ni iz Novog Sada, ni iz Subotice, već da gledam iz sopstvene pameti, jer je to jedina vizura iz koje se uopšte može gledati na stvari. A ovo što ti kažeš, Tomislave, ja doživljavam kao tipičnu vojvođansku malodušnost. Sa njom se ne ide daleko.

Pavel Domonji: Pa dobro. Imamo pravo da budemo malodušni. Ali ja sam želeo da iznesem svoju primedbu, baš ovako kako je Toma rekao. Dakle, ipak je Đukanović tamo imao nekakvu infrastrukturu koju mi u Vojvodini nemamo. Mi čak tražimo da imamo odeljenje policije ovde, ali ne ide ni to. Ali ima jedna druga stvar. Kada je reč o parama, niko nije gadljiv na pare, pa ni radikali. Dakle, u ono vreme kada su radikali imali dobre uspehe u Vojvodini i kada je Maja Gojković bila gradonačelnica Novog Sada, Skupština Vojvodine je radila na tome da se poveća budžet. Radikali su bili među prvima koji su glasali za to da se poveća budžet, jer su očekivali sredstva za javna preduzeća u kojima su sedeli radikali. Prema tome, novac može malo da ublaži neke stvari. I bolje da imamo političare koji su u tom pogledu skloni korupciji, nego da imamo neke ideološke fundamentaliste. To bi tek onda bilo loše.