Ko šta radi, zvaničnici Srbije pokušavaju da krivicu za genocid u Srebrenici prebace na čitav srpski narod. Kad god ova tema dođe na dnevni red, naši politički funkcioneri ne propuste priliku da brane ceo narod od onoga za šta ga niko ne optužuje.

„Hoće da proglase Srbe za genocidan narod, hoće da nam udare žig kolektivne krivice“, zapomažu naše glavešine u svakoj prilici. Kad je pre dve godine dobijao orden Aleksandra Nevskog, Aleksandar Vučić se zahvaljivao Vladimiru Putinu rekavši da „srpski narod nikad neće zaboraviti da je Rusija stavila veto na britansku rezoluciju kojom je Srbi trebalo da budu proglašeni za genocidni narod”.

Nesrećna sintagma „genocidni narod“, plod domaće raspameti, ustalila se u vokabularu dežurnih nacionalnih dušebrižnika, s usta im ne silazi.

Ivica Dačić je pre par godina zapomagao: „Ne bi bilo istorijski pravedno da Srbi jedini budu genocidan narod”; visoki funkcioner i poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović optuživao je Inicijativu mladih za ljudska prava kako im je “јеdini cilј dа sе Srbi prоglаsе gеnоcidnim nаrоdоm”, jer su tražili od narodnih poslanika da usvoje deklaraciju o osudi genocida u Srebrenici i negiranju zločina, po ugledu na deklaraciju Evropskog parlamenta.

Prebacivanje krivice na kolektiv

Svaka presuda Haškog tribunala takođe služi kao odlična prilika za samozvane patriote da prebace krivicu na čitav kolektiv. Tako su Dveri kukale kako je presuda Ratku Mladiću “još jedan dokaz da je Haški tribunal napravljen da bi Srbe označio kao genocidan narod”, a advokat Toma Fila najavljivao da će Vučiću na sednici Saveta UN reći kako su “definitivno utvrdili da ste vi genocidni narod“.

Tabloidi su shvatili lekciju, pa su objavljivali tekstove sa ovakvim naslovima: “Presuda Ratku Mladiću ne satanizuje sve Srbe, ali će svet pokušati da nas etiketira kao genocidan narod”.

Sumanuta sintagma “genocidni narod” nigde ne postoji, niti je iko na svetu koristi – osim onih koji su sami sebe proglasili za branitelje Srba i za ovlašćene tumače onoga što svi Srbi misle. Taj termin potiče iz vremena “buđenja naroda”, koristio ga je akademik Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma SANU, koji je govorio o Hrvatima kao o “genocidnom narodu”.

Naravno da je čitava stvar besmislena, apsurdno je pripisivati višemilionskim kolektivima sačinjenim od raznolikih ljudskih bića masovnu sklonost ka masovnom ubistvu. Nacionalisti vole da operišu takvim rečnikom, za njih ne postoje pojedinci, niti bar raznolike ideološke i političke struje u okviru nacije, oni posmatraju čitav narod kao celinu, a potom mu pripisuju određene osobine.

Sve to sa realnošću nema ni najmanje veze, ali istrajnom višedecenijskom propagandom sa svih mogućih intelektualnih, političkih i medijskih punktova – ovakve besmislice se održavaju u životu.

Rezolucija koja peče

Reakcije zvanične Srbije na crnogorsku Rezoluciju o genocidu u Srebrenici odvijale su se po istoj matrici. Aleksandar Vučić je tvrdio da je Rezolucija usmerena protiv celokupnog srpskog naroda, da ona stavlja “kolektivni žig na svakog pripadnika našeg naroda”, a njegov posilni Aleksandar Vulin veli da Rezolucija o Srebrenici “srpski narod osuđuje za genocid”, te da su se oni koji su za nju glasali “ispisali iz Srba”, šta god to značilo.

Lojalni tabloidi su zagrajali kao jedan: “Srbi, vi ste od danas za nas genocidan narod, pa izvolite dođite do nas da nam ostavite pare!”; “Gori su i od ustaša! Đukanović, Krivokapić i Bečić optužili Srbe i Srbiju za genocid“. Sa svih mesta političke i medijske moći osuta je baražna paljba na Crnu Goru, sve pod mantrom da se radi o antisrpskom činu, udaru na Srbiju, optuživanju celog naroda za genocid i tome slično.

Mora da je ta crnogorska Rezolucija neki mnogo gadan dokument, ko zna šta tamo piše – to bi pomislio naivni konzument srpskih medija. A u ozloglašenoj Rezoluciji pod tačkom tri lepo stoji: “Skupština Crne Gore osuđuje pokušaje pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid, zločine protiv čovječnosti ili druge zločine, jer odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački”.

Aha, ako u Rezoluciji piše da “nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački”, to zapravo znači da je srpski narod genocidan i zločinački. Ako se u Rezoluciji osuđuju pokušaji pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom narodu za genocid, to zapravo znači da Rezolucija srpskom narodu pripisuje odgovornost i krivicu za genocid.

Srpski zvaničnici i naprednjački mediji odavno su prevazišli fazu bezočnih laži, ovo je već, narodski rečeno, ludilo mozga.

Zagovornici zločinačke ideologije

Nema zločinačkih i genocidnih naroda, ali postoje zločinačke i genocidne politike i ideologije. Zagovornici zločinačke ideologije i aktivni učesnici zločinačke politike bili su i Vučić, i Dačić, i Vulin i razni drugi njihovi saborci.

Oni mlađi koji zbog dečjeg uzrasta nisu bili u prilici da daju svoj doprinos najsramnijim stranicama srpske istorije, danas se dobrovoljno pridružuju svojim idolima i mračnim učiteljima, naknadno se upisujući u sveopštu istoriju beščašća. Cela ta ekipa koja i dalje sanja o “Velikoj Srbiji” i “srpskim svetovima” prebacivanjem krivice na kolektiv samo pokušava da se sakrije iza naroda, da napravi od nacije koju navodno toliko voli – živi štit zločinačke ideologije i njenih jezivih posledica. Toliko ti rodoljubi ljube svoj rod da bi nas sve preinačili u saučesnike genocida. Pretvaraju se Miloševićevi i Šešeljevi puleni da u Srbiji nije postojao otpor njihovoj zločinačkoj politici, da nije bilo antiratnog pokreta, da nije bilo časnih ljudi, da nije bilo Beogradskog kruga i Građanskog saveza Srbije, da nije bilo desetina hiljada mladića koji su odbili da se odazovu na poziv na mobilizaciju.

U Hagu su mnogi osuđeni za genocid, ratne zločine, etnička čišćenja, masovne progone, ubistva, mučenja i udruženi zločinački poduhvat, ali nijedna optužnica nije pominjala srpski narod, već su na njoj bili konkretni pojedinci.

Oni snose krivičnu odgovornost za svoja zlodela, ali nisu Mladić, Karadžić, Krajišnik, Plavšić, Krstić i ostali zlikovci delovali samostalno, već su bili deo veće ubilačke mašinerije, delovali su u službi plana za stvaranje etnički čistih područja i “Velike Srbije”, što je definisano i zvaničnim strateškim ciljevima tzv. Narodne skupštine Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Ideologija i planovi za genocidna dejstva usmerena protiv nesrba stvoreni su u Srbiji; vojna, finansijska, logistička podrška stizali su iz Srbije – bez toga bi masovni zločini bili nemogući.

Politička i moralna odgovornost

Pored krivične, postoje i neke druge vrste odgovornosti, na primer politička i moralna. Ko god je glasao za Socijalističku partiju Srbije ili Srpsku radikalnu stranku devedesetih, teško da može biti mirne savesti. Bez masovne podrške birača nacionalističkim vođama i zločinačkoj politici, zločina i genocida ne bi ni bilo.

Ali, budući da živimo u zajednici, politička odgovornost je mnogo šira. Kao što je o političkoj krivici pisao Karl Jaspers u “Pitanju krivice”: “Do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast”.

Možemo mi da se pretvaramo koliko hoćemo da nemamo nikakve veze sa genocidom u Srebrenici, opsadom Sarajeva, masovnim pokoljima i progonom u Višegradu, Zvorniku, Bijeljini, Foči, sa koncentracionim logorima, sa svim užasima agresije na Bosnu – to je samo zavaravanje koje ne može da traje večno.

Koliko god bežali od gorke istine, na kraju ćemo morati da se suočimo sa zlom poteklim iz naše zemlje, sa nebrojenim zločinima počinjenim u naše ime.

O kolektivnoj odgovornosti

O kolektivnoj odgovornosti izvanredno je pisao Ljubomir Živkov u tekstu “Berza smrti” pre desetak godina:

“Ako se saglasimo da je kolektiv nešto više od apstrakcije i nešto više od pukog zbira, ako je kolektiv nešto delatno, ili nešto što se suzdržava od delanja, onda moramo prihvatiti i posledice toga delanja ili obamrlosti, moramo ako iz našeg kolektiva potekne nešto pogrešno ili gadno osetiti i kolektivnu krivicu!”

“Nju ne odmerava sudsko veće, nju svak oseća u okviru svojih mogućnosti, ali vi mene ubeđujete da kolektivne odgovornosti ne samo što nema nego je i ne bi smelo biti! Ne idem dotle da kažem kako sam kriv koliko i Slobodan Milošević, ali ne mogu biti baš ni izuzet kao da sam najstariji Aboridžin koji štavi kožu u nekoj zemunici i ne hvata ni RTS ni HRT!”

“Ne znam koliki je bio moj udeo u nacionalnom dohotku (ili u društvenom bruto proizvodu, šta god to bilo) moje zemlje u vreme kad tobože nije ratovala, ali verujem da je i taj moj deo, makar bio i 1.700 dinara, trošen na razaranje gradova, proterivanje stanovništva pa i na ubijanje, sa čim se malo je reći ne slažem, imam i crno na belo da sam se tome protivio, pa ipak sam bio poražen! I zato sam, između ostalog, ja odgovorniji za Srebrenicu nego neki Eskim ili onaj Rus koji živi sam sa kerom na ostrvu Vrangel”.

Tihi glas savesti

Nema se Živkovljevim rečima ništa dodati, niti oduzeti. Iz začaranog kruga kolektivne odgovornosti zapravo nije teško izaći: dovoljno je reći istinu o zločinu, osuditi zločince i odreći se ideologije i politike koje su dovele do ubijanja nedužnih ljudi.

O tome je nedavno govorila i Kada Hotić koja je u srebreničkom genocidu izgubila 56 članova uže i šire porodice: “Kad bi ti ljudi osudili svoje i kazali da ih se odriču, bio bi to put ka ozdravljenju naroda”. Dovoljno je da slušamo sopstvenu savest, unutrašnji organ koji je srpskim političkim, crkvenim, intelektualnim i medijskim elitama odavno zakržljao i mutirao u nešto čudovišno.

Zato sa gnušanjem treba odbaciti sve podmukle laži kojima nas bombarduju učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, ljubitelji masovnih ubica, nastavljači velikosrpske politike, tobož zabrinuti za sopstveni narod. Nisu oni zabrinuti ni za koga, osim za sopstvene parazitske položaje. Upinju se iz petnih žila da sve građane Srbije zadrže kao taoce sopstvenih zlikovačkih dela i uverenja, ništeći svaku razliku između dobra i zla, uništavajući elementarno osećanje za istinu, moral i pravdu.

Valja zatvoriti uši za megafone zločinačke, neljudske ideologije, i oslušnuti malo tihi glas rođene savesti. Treba da budemo ljudi jedni drugima, a ne vukovi, vučići ili vulini.

(Al Jazeera)