"Teritorije nikad dosta, samo da se još malo proširimo na račun suseda, pa će poteći med i mleko našom uvećanom domovinom"
Diogen Laertije piše da je Diogen iz Sinope danju palio sveću i govorio: “Tražim čoveka”. Tu scenu iz života slavnog kiničara Peter Sloterdajk komentariše: “Znamenita epizoda s laternom ilustrira njegovo držanje prema atinskim sugrađanima. Jednoga dana je filozof usred bijela dana užgao svjetlo pa kada su ga, na njegovu putu kroz grad, pitali što time hoće, njegov je odgovor bio: ‘Tražim čovjeka’. Ta epizoda majstorsko je djelo njegove pantomimičke filozofije. (…) On slijedi ideju ljudskosti koju nikako ne nalazi u zbilji među suvremenicima. Ako je istinski čovjek onaj tko ostaje gospodar nad svojim požudama te živi umno, u suglasju s prirodom, tada je sasvim jasno da se društveni čovjek u gradu ponaša neumno i neljudski. On doista treba svijeću filozofa kako bi se i pri danu orijentirao u svijetu”.
Dobro, možda je u Diogenovo doba i mogao da se nađe neki čovek u bližoj mu okolini, ali suština anegdote je ionako metaforična: večna potraga za čovekom među ljudima obično se okončava neuspehom, tragalac ne može da pronađe onog koga traži, ne pomaže čak ni sveća usred bela dana. Minijaturni izgledi za uspeh takve potere odavno su znani, postali su opšte mesto, ali je neuporedivo manje poznato da je otkrivena lokacija na kojoj se čovek krije.
Adam i Eva među stablima
Na samom početku Postanja, prve knjige Mojsijevog Pentateuha, u sklopu mita o padu ispričano je nešto na tu temu. Nakon što su pojeli plod sa drveta poznanja dobra i zla, uprkos Božjoj zabrani, Adam i Eva se sakriše u vrtu, među drvećem. Zapravo nije bila reč o pravoj zabrani, pre se radilo o dobronamernom upozorenju: “Ali s drveta znanja dobra i zla ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš”. Uzalud, prvi ljudi su bili radoznali, a i zmija ih je sablaznila rekavši im da Bog laže, neće umreti ako pojedu plod, nego će im se otvoriti oči, postaće kao bogovi koji znaju šta je dobro, a šta zlo.
Elem, kad je predveče malo zahladilo, izađe Bog da prošeta po vrtu, kad – od Adama i Eve ni traga ni glasa. Savaot povika: “Adame, gde si?”, a ovaj promoli nos, pa odgovori: “Čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih”. Na te reči Bog se razgnevi, razgovor je dalje tekao sledećim tokom: “A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh”. Ostalo je istorija, u bukvalnom smislu te reči.
Dnevne laži i večne istine
Naravno, savremeni prosvećeni čovek današnjice na ovakve bajke gleda s prezirom, kao na priče za malu decu, kao na prevaziđena objašnjenja iz mračnog doba čovečanstva koja su zamenjena naučnim pogledom na svet. Mitovi danas nisu na velikoj ceni, pogotovo ovi pravi, iz svetih knjiga, ne možeš ih nikome uvaliti čak ni na rasprodaji, i sama reč mit je promenila značenje, pa se koristi mahom u smislu nečega što je lažno, izmišljeno, neistinito. Na ceni su jedino lažni mitovi, priče koje imaju potencijal za političku zloupotrebu, koje mogu da drže čitave zajednice u stanju hipnoze i da posluže kao opravdanje za nasilje i održavanje nepodnošljivog statusa kvo do beskonačnosti. Asocijacije na kosovski mit su neminovne, mada ta lažipriča nije jedina te vrste, pun ih je svet, samo su neke očiglednije od drugih.
Međutim, moglo bi se i malo drugačije gledati na sav taj mitološki bagaž koji se danas tako olako odbacuje ili, pak, u slučaju takozvanih vernika, prihvata bez razumevanja, u najvulgarnijim mogućim tumačenjima oveštale teologije. Karen Armstrong u “Kratkoj istoriji mita” piše da su se “ljudska bića od najranijih vremena izdvajala po svojoj sposobnosti da imaju ideje koje prevazilaze njihovo svakodnevno iskustvo”, pa nastavlja: “Mi smo stvorenja koja tragaju za smislom. Psi, koliko je poznato, ne pate zbog položaja pasa, ne brinu zbog nesreće koja je zadesila pse u drugim delovima sveta, niti pokušavaju da sagledaju svoj život iz drugog ugla. Međutim, ljudska bića lako zapadaju u očaj; od samog početka mi smo izmišljali priče koje nam omogućavaju da svoj život smestimo u širi kontekst, koje otkrivaju da postoji neki skriveni obrazac i koje u nama izazivaju osećaj da život ima smisao i vrednost, i pored svih onespokojavajućih i haotičnih dokaza koji govore suprotno”.
Otuda potiču mitovi, kao i iz sposobnosti ljudskog uma da “pojmi ideje i iskustva koje ne možemo da objasnimo racionalno”. Lepo Armstrong veli: “Mit govori o nepoznatom; on govori o onome za šta, isprva, nemamo reči. Stoga je mit zagledan u srce velike tišine”. Deni de Ružmon razmišlja na sličnom tragu, malo jezgrovitije: “Mit je priča koja u dramatiziranom obliku opisuje i ilustrira stanovite duboke ustroje stvarnosti”. No, i njemu je bilo jasno da govori gluvima: “Ali, u svijetu u kojem se vjeruje novinama, tko još ozbiljno vjeruje u Bibliju? Ovo je tek činjenica: suvremenom je čovjeku lakše vjerovati u dnevne laži nego li u vječne istine što ih prenose svete knjige”.
Bežanija od odgovornosti
Kad je Bog, poput Diogena, krenuo da traži ljude, zatekao ih je kako se kriju među drvećem. Kad je pitao Adama da nije možda jeo plod zabranjenog drveta, ovaj je kao iz topa odgovorio: Eva me nagovorila. Nije mu palo na pamet da kaže ‘jeste, jeo sam, kriv sam, odgovoran sam što sam prekršio zapovest i znam da ću snositi posledice’, nego je odmah uperio prst u nekog drugog. Da mu nije Eva možda silom ugurala jabuku u usta, pa mu zatim vilice pomerala gore-dole kako bi sažvakao hranu? Ili mu je možda zapretila smrću ako ne pojede plod poznanja dobra i zla? Adamova prva reakcija bila je bežanija od odgovornosti, prebacivanje krivice na nekog drugog, ljudska, odveć ljudska.
I Eva je sledila isti obrazac, nije ona kriva, već zmija koja ju je nagovorila na nepočinstvo. Taj kratki dijalog vođen je nakon što su se prvi ljudi pomolili iza drveća, nakon izlaska iz skrovišta, ali pokazuje da su zapravo nastavili da se kriju, nastojeći da teret odgovornosti skinu sa svojih pleća, pokušavajući da se predstave kao žrtve: Adam kao Evina žrtva, a Eva kao zmijina, to jest đavolova.
Drevni hebrejski mit o padu nije istorijska priča o prvim ljudima, blesavo bi bilo tu tražiti nekakvu faktografiju, ali nije ni puka neobavezna izmišljotina, stilska vežba razigrane mašte nepoznatog autora iz daleke prošlosti. Kao i svaki drugi mit, i ovaj “opisuje i ilustrira stanovite duboke ustroje stvarnosti”, što ga čini zapanjujuće aktuelnim, takoreći univerzalnim, jer hirurški precizno definiše jednu od najčešćih ljudskih pozicija. Nebrojene individue, ali i čitave zajednice neprekidno nastoje da se sakriju od svetlosti istine, da se zavuku među neka metaforična stabla u unutrašnjem zabranu, da tavore u dobrovoljno izabranoj tami.
Kad se tako udobno ušuškaju u svoju izmaštanu skrivnicu, onda se odaju prekomernom žrtvingu, uživajući u svojoj pasivnosti koja ih čini apsolutnim nevinašcima. Ni za šta oni nisu odgovorni, a ponajmanje za sopstvene probleme, uvek je kriv neko drugi, zato je traženje dežurnog krivca omiljeni sport od biblijskih vremena do današnjih dana.
U tu svrhu stvaraju se mentalne konstrukcije neverovatnih razmera, čitave kulture, ideologije, pokreti, partije, udruženja građana koji odbijaju da budu građani, ideje, koncepti, filozofije, religijska tumačenja, umetnička dela, teorije zavere… U pravljenje magle upregnute su ljudske snage nesagledivih razmera, kad bi se pet posto te uzaludno protraćene energije utrošilo na nešto realno i tvoračko, odavno bismo napravili društvo koje bi nalikovalo na raj na zemlji.
Čudna šuma je to
Čovek se rodi na nekom mestu i tokom odrastanja usvaja norme, ideje, kulturu, obrasce mišljenja i viđenja sveta, a onda je dovoljno da se samo zeru izmakne, da pogleda na sve to sa male distance pa da mu se ukaže zapanjujuće otkriće: pa to nisu nikakve ideje, ideologije, optički instrumenti za sagledavanje realnosti, filteri kroz koje se propuštaju utisci, teorije i mišljenja koja nastoje da nešto kažu o svetu – već najobičnije virtuelno drveće koje smo zasadili u sopstvenim glavama kako bismo imali gde da se sakrijemo od stvarnosti i istine, kako bismo izbegli odgovornost za sopstveni život, za svoju jedinu neponovljivu sudbinu, ali i za svoju zajednicu, pa na kraju i za svet na koji smo dospeli.
U toj čudnovatoj šumi u kojoj na sve strane rastu samo prikaze, priviđenja, halucinacije, samoobmane, laži, sablazni i fantomi nema čega nema, svaka tričarija može da postane drvo zgodno za skrivanje. Evo, recimo, srpski slučaj. Umesto da razvijamo sopstveno društvo, da osvajamo slobode i stvaramo sistem u kojem će svako moći da živi životom dostojnim čoveka, mi se već dva veka bavimo granicama. Teritorije nikad dosta, samo da se još malo proširimo na račun suseda, pa će poteći med i mleko našom uvećanom domovinom.
Proplanak i sveća
A kad nam ne pođe za rukom pomeranje međe, kad postanemo svesni gde smo i kako smo, onda zakukamo kako su za naše nesrećno stanje krivi svi drugi osim nas: zli zapadni svet, Vatikan, judeo-masonska zavera, nepovoljan geografski položaj (na raskrsnici puteva), famozni mentalitet koji je pao s Marsa pa je nepromenljiv, zelena transverzala, tirkizna sinusoida i, naravno, petokovekovno ropstvo pod Turcima koje je zapravo trajalo znatno kraće. Prođoše dva veka i kusur od Prvog srpskog ustanka, prođe vek i po od Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti, prođe ogromno vreme otkad smo sami odgovorni za svoju sudbinu i za vladanje svojom zajednicom, a nama je i dalje kriva Otomanska imperija, i dalje smo žrtve kolonijalizma. Malo vam je providno to drvo, gospodo.
Nismo mi nikakav izuzetak, kud god se okreneš ista priča o skrivanju iza stabala i uperivanju prsta u dežurnog krivca. Kad čovek čita latinoameričke pisce, ruske i sovjetske disidente, arapske liberale, kineske protivnike režima, japanske intelektualce kritične prema kultu cara ili delove Gombrovičevog “Dnevnika” o veličanju poljaštva, shvati da se veći deo sveta izgubio u istoj mračnoj šumi. Možda je vreme da upalimo onu Diogenovu sveću i potražimo izlaz iz čestara, makar do prvog proplanka.