Otkad je najavljeno da će biti doneta Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici, Aleksandru Vučiću je pao mrak na oči. Razleteo se predsednik Srbije po svetu, pa gde god može agituje protiv Rezolucije, zajedno sa tevabijom okupljenom zarad negiranja genocida.

Nije Vučiću lako. Tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu, vrhovni naprednjak je bio ađutant Vojislava Šešelja i deo političkog krila udruženog zločinačkog poduhvata. Ljubiteljima ratnih zločina i genocida teško pada što civilizovani svet nema nimalo razumevanja za njihovo nastojanje da istrebe i proteraju Bošnjake.

Ruganje srpskim i bošnjačkim žrtvama

Ne preza Vučić ni od čega u svom suludom, unapred propalom poduhvatu sprečavanja da Rezolucija o genocidu u Srebrenici bude doneta. Ništa njemu nije sveto, pa čak ni silne srpske žrtve koje su pobili nacistički okupatori u saradnji sa domaćim kolaboracionistima, inače ideološkim pretečama Aleksandra Vučića i njegove sabraće po oružju.

U sklopu borbe za osnovno ljudsko pravo na poricanje genocida, predsednik je najavio da će Srbija svake godine podnositi predloge rezolucija o izvršenom genocidu na teritoriji Srbije, u Kragujevcu, u Kraljevu, u Jajincima. Reče Vučić, mrtav hladan, kako u tim rezolucijama “nećemo navoditi Nemce, pa neka protumače o kome je reč”, aludirajući na činjenicu da se u Rezoluciji UN o genocidu u Srebrenici nigde ne pominju ni Srbi ni Srbija.

Jednom radikal, uvek radikal. Ne može Vučić da izađe iz uniforme koju mu je skrojio Šešelj, a očigledno i ne želi da se odatle iskobelja, jer je to jedina odeća u kojoj se oseća komotno. Ruganje žrtvama je odavno postalo rutinska pojava u srpskoj javnosti, ali teško da je bilo suludijeg, pokvarenijeg i poremećenijeg sprdanja sa mrtvima. Ne ruga se Vučić samo Bošnjacima koje su srpske snage pobile u Srebrenici, već i Srbima koje su usmrtili nacisti.

Jad i bijeda

U civilizovanoj zemlji u kojoj se poštuju neke elementarne vrednosti, pre svega ljudski život, ljudi poput Vučića uglavnom nemaju pristup mejnstrim medijima, a kamoli najvišim državnim funkcijama. Nažalost, Srbija je daleko od takvog minimuma pristojnosti, pa smo prinuđeni da se bavimo lupetanjima kojekakvih intelektualno insuficijentnih tipova, samo zato što se nalaze na čelu države i uzurpiraju svu moć i vlast.

Javnost je sklona precenjivanju političkih moćnika, samo zbog funkcije koju obnašaju. Treba odoleti takvoj opseni i biti realan. Ogromna većina nacionalističkih političara i ideologa jednostavno pojma nema o svetu u kojem žive, niti su u stanju da shvate neke elementarne stvari.

Njihovo neznanje nije posledica nedostatka informacija, već specifičnog mentalnog sklopa koji nije sposoban gotovo ništa da razume. Ljudi i postaju nacionalisti da bi sopstvenoj intelektualnoj bedi pridali značaj, da bi ličnu nesposobnost shvatanja bilo čega sakrili iza nekoliko banalnih floskula koje se lažno predstavljaju kao ideologija, svetonazor, pogled na svet i okolinu.

Distanciranje od zlikovačke prošlosti

Vučić govori kako će udariti čarlamu Nemcima predlaganjem rezolucija o nacističkim zločinima u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, zamišljajući da živi u svetu u kojem Nemačka poriče zločine kao što to čini Srbija. A istina je dijametralno suprotna. Današnja Nemačka je izgrađena na suočavanju sa prošlošću, na priznanju nacističkih zlodela, na distanciranju od zlikovačke prošlosti i ideologije koja je do toga dovela.

Nemačka istoriografija se već decenijama bavi zločinima SS-a, Gestapoa, Vermahta i drugih nacističkih formacija. Ništa nemački istoričari, političari, sociolozi, novinari, profesori, akademci, verski službenici i ostali tvoritelji javnosti ne kriju, naprotiv. Na nemačkom jeziku napisane su hiljade knjiga o nacističkim zlodelima, o Trećem Rajhu, o dobrovoljnim Hitlerovim dželatima, o Holokaustu, o streljanjima, o nebrojenim pokoljima nad pokorenim narodima.

Bavili su se nemački istraživači i streljanjima u Jajincima, Kraljevu i Šumaricama. I sve je to ušlo u obrazovne programe u nemačkim školama, pa Nemci od malih nogu uče o najsramnijim stranicama sopstvene istorije. U berlinskom muzeju “Topografija terora”, posvećenom zločinima nemačkih snaga u Drugom svetskom ratu, potpisnik ovih redova video je fotografiju na kojoj su nacistički vojnici i nekoliko civila.

Ispod fotografije napisano je objašnjenje: Pripadnici Vermahta u okolini Topole sakupljaju civile za streljanje u Kragujevcu, oktobar 1941. godine. U tom trenutku, u poseti muzeju bilo je celo odeljenje neke škole, sačinjeno od učenika koji su imali 15-ak godina. Bili su u pratnji profesora istorije koji ih je vodio kroz stalnu postavku i davao im dodatna objašnjenja o zločinima njihovih predaka. A to je samo jedan od mnogih nemačkih muzeja posvećenih nacističkoj prošlosti.

Sličnost nacističke i velikosrpske ideologije

Nema u Beogradu muzeja u kojem bi bilo moguće videti, na primer, fotografije Rona Haviva iz Bijeljine. Nema ni muzeja u kojem bi posetioci mogli da saznaju kako se odvijao genocid u Srebrenici, da vide fotografije i snimke, da pročitaju svedočenja preživelih, da se upoznaju sa presudama Haškog tribunala izrečenih počiniocima genocida. Nema takvih institucija u Srbiji, a kako stvari stoje, neće ih u skorije vreme ni biti.

I onda Vučić drži lekciju Nemcima o suočavanju s prošlošću, o zločinima i genocidu. I još im poručuje: „Neka vi niste počinili genocid, a neka Srbi jesu. Sve može da bude inverzno u savremenom svetu, baš sve”. Takve suludosti su moguće samo u njegovom paralelnom univerzumu, tamo gde on i njemu slični određuju šta je istina, ne mareći za razum i činjenice. Nažalost, paralelni nacionalistički univerzum koji ponajviše podseća na brlog već decenijama je naša gorka stvarnost.

Ništa nije dalje od realnosti od Vučićeve nazovi ideje da se jedna rezolucija izbija drugom, da bi rezolucije o nacističkim zločinima nad Srbima nekako poništile Rezoluciju UN o Srebrenici. Takve rezolucije nisu u suprotnosti, već idu zajedno. Ista koljačka svest, ista zločinačka ideologija ubijale su i u Kraljevu, i u Šumaricama, i u Jajincima, i u Srebrenici. I to bi Vučić nekako da zabašuri svojom ispraznom, bezočnom i prilično tupavom retorikom. A učinak je posve suprotan – samo je potcrtao sličnost između nacističke i velikosrpske ideološke agende.

Skrnavljenje grobova

Ne može se jedan zločin potirati drugim, sve žrtve zaslužuju pijetet i poštovanje, ali u Vučićevoj glavi to nije tako. On misli da nijedna žrtva ne zaslužuje ništa, da su mrtvi samo municija u njegovom obračunu sa svetom, sa onima koji bi da podsete šta su srpske snage učinile u Srebrenici, da odaju poštu pobijenima, da sačuvaju sećanje na genocid kako se ne bi ponovio. Vučić je još jednom demonstrirao svu demonsku neljudskost ideologije kojoj pripada, još jednom je objavio njen zločinački karakter.

On se ponaša kao da su žrtve nacizma, uključujući streljane kragujevačke đake – tek njegova privatna prćija sa kojom može da radi šta poželi. A on ništa drugo ne ume do da skrnavi grobove, da ponižava i žive i mrtve, da na najstrašniji način zloupotrebljava žrtve, e da bi opravdao svoju velikosrpsku zločinačku agendu, sopstveno učešće u ratno-zločinačkom projektu i današnju vernost istoj ideologiji. Kakva niskost, podlost i gadost.

Vučićevo totalno nerazumevanje suočavanja i ovladavanja prošlošću, distanciranja od zločinačkih režima i ideologija, nije nimalo slučajno. On instinktivno beži od nemačkog primera, pretvarajući se da se u Nemačkoj ništa nije desilo od 1945, da je današnja Nemačka bliska onoj iz Hitlerovog doba. Sama mogućnost distanciranja od prošlosti, suočenja sa sramotnim periodima sopstvene istorije – za njega je najcrnja noćna mora.

Zarobljenici zločinačke bande

Nacionalistička bulumenta čuva sopstveno zločinačko nasleđe kao zenicu oka, slavi zločince, proglašava Ratka Mladića herojem i nastavlja isti ideološki narativ, e da bi sprečila svaku mogućnost drugačije budućnosti. Nacionalistički ideolozi veruju da su počinjeni zločini i genocid temelj svake buduće Srbije, da su silnim pokoljima zauvek zarobili srpski narod, onemogućili ga da sa sebe skine zločinačku stigmu i tako ga učinili sopstvenim taocem. Svaka mogućnost diskontinuiteta za njih je smrtna presuda.

Aleksandar Vučić, memorandum-dum elita i ostali učesnici udruženog zločinačkog poduhvata uporno propagiraju da je jedinstvo u zločinu naša jedina sudbina. U zločinu koji su oni počinili, u ime celog naroda. Preuzimanje odgovornosti za prošlost, za ono što je učinjeno u naše ime, distanciranje od velikosrpske ideologije, molba za oproštaj, čuvanje sećanja na žrtve, uvrštavanje lekcija o Srebrenici u školske programe, stavljanje zločinačke bande gde joj je i mesto – na najsramniju stranicu srpske istorije, zauvek bi razvlastilo nacionalističku bulumentu, kako današnju, tako i svaku buduću.

Vučić i njegova bratija najviše strahuju od takvog razvoja događaja, pa zato pribegavaju svim nečasnim sredstvima, uključujući i korišćenje srpskih žrtava kao oružja za poricanje genocida. U tom slučaju, Srbija bi se konačno iskobeljala iz nacionalističkih ralja, a Vučić bi u istoriji ostao upamćen kao ono što je zaista bio: generalni sekretar zločinačke partije, desna ruka osuđenog ratnog zločinca, još jedan šraf ubilačke mašinerije koja je iza sebe ostavila desetine hiljada leševa, zgarišta i bezmernu ljudsku patnju. Ostao bi upamćen kao “Sto za jednoga”. Nije se Vučić toga slučajno setio u julu 1995, dok je grmeo za skupštinskom govornicom. Upravo po toj tarifi su nacisti streljali srpske civile u Šumaricama, Kraljevu i Jajincima.

(Al Jazeera)