Evropski parlament doneo je rezoluciju kojom zahteva nezavisnu istragu uglednih međunarodnih pravnih stručnjaka i institucija o nepravilnostima na parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima koji su održani u Srbiji u decembru prošle godine. Ukoliko istraga utvrdi da su srpske vlasti bile direktno umešane u prevaru birača, zahteva se adekvatna kazna – suspenzija evropskih fondova.

U rezoluciji se kaže: “Evropski parlament poziva Evropsku komisiju da detaljno prati izveštaje Revizorskog suda i da odmah započne reviziju sredstava koja su pružena Vladi Srbije u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć IPA III i drugih finansijskih instrumenata”. Takođe, ako srpske vlasti ne budu spremne da sprovedu u delo ključne izborne preporuke, ako ne obezbede minimum demokratije koji podrazumeva poštene izbore, ostaće bez evropskog novca.

Kraj šarade

U rezoluciji je izrečeno još mnogo teških reči na račun stanja u državi Srbiji. Vlast uporno i sistematski zloupotrebljava institucije i medije, nema minimalnih demokratskih standarda, nema institucionalnog odgovora na izborne manipulacije, što takvu praksu čini nekažnjivom i obezbeđuje njen kontinuitet u budućnosti, izborne mahinacije po svoj prilici krše zakone i Ustav same države Srbije, državni funkcioneri optužuju zemlje Evropske unije da organizuju proteste, mediji lojalni naprednjačkom režimu šire antievropsko raspoloženje itd.

Ukratko, Srbija na sve liči osim na zemlju kandidatkinju za članstvo u Evropskoj uniji. Ako ovako nastavimo, ako nismo u stanju da održimo čak ni koliko-toliko regularne izbore, možemo da se pozdravimo i sa fondovima, ali i sa evropskom perspektivom.

Rezolucija Evropskog parlamenta izazvala je pometnju i paniku u naprednjačkim redovima. Bez obzira što rezolucije ovog tela nemaju obavezujući karakter, očigledno je evropskim političarima dojadilo da ih Aleksandar Vučić pravi budalama, predugo traje ta šarada, pa su čvrsto rešili da nešto preduzmu. Koga nije probudio teroristički napad u Banjskoj, nije mogao da prespava i bezočnu izbornu krađu, vidljivu iz aviona, i to bez durbina. Evropska komisija i druge institucije imaju ovlasti da pokrenu istragu, da uskrate pristup fondovima, da kazne srpske vlasti, a ovog puta će zaista morati nešto da učine.

Loše opcije

Naprednjački režim ima dve opcije i obe su pogubne. Može da odbije međunarodnu istragu, da ne dozvoli dolazak nekog novog Felipea Gonzalesa, čime će dati jasan znak da odustaje od evropskih integracija, da Srbija ne želi da bude deo Evrope. Takav put vodi ka uskraćivanju novca, ali predstavlja i jasan signal privrednicima da Srbiju valja zaobići. Slede međunarodna izolacija i sve ono što smo već videli devedesetih godina prošlog veka.

Druga opcija je da dozvole međunarodnu istragu i puste pravne stručnjake da utvrde šta se dogodilo na izborima. U tom slučaju je neminovno da se obelodani i dokaže teška izborna krađa, što takođe vodi istom ishodu. Neminovan je kraj pristupa evropskim fondovima, konačno obznanjivanje notorne činjenice da naprednjački režim ne vodi Srbiju put Evropske unije, potom sledi izolacija, nema novih investicija, stari investitori se polako povlače iz naše zemlje, nema međunarodne saradnje, budućnost postaje sumorna i neizvesna.

Spoljni i unutrašnji neprijatelji

Pošto su pritisnuti uza zid, naprednjački funkcioneri idu naokolo, gostuju po silnim lojalnim medijima, besne i šalju preteće poruke. Njihova priča uglavnom teče na dva koloseka. Za rezoluciju krive opoziciju, pokušavajući da predstave zahtev za međunarodnom istragom kao izdaju zemlje, kao rad protiv sopstvene države i naroda, Vučić proglašava rezoluciju “večnom sramotom opozicije”, a tehnička premijerka Ana Brnabić ih naziva poltronima i “podguznim muvama”.

Ponovo su aktuelni domaći izdajnici koji u saradnji sa spoljnim neprijateljima pokušavaju da obore patriotski režim i da dođu na vlast. Ocrnjuju rođenu zemlju, iznose prljav veš pred ceo svet, umesto da lepo ostanu kod kuće, pa da zajedno rešavamo sve probleme koji, uostalom, ne postoje, jer su izbori bili najpošteniji u istoriji sveta.

Drugi kolosek je usmeren prema spolja, kao što i priliči nacionalističkim retoričarima, uvek su napadnuti sa dve strane, iz dalekog sveta i od strane domaćeg kukolja. Nikada tuđa noga neće kročiti na naše tle da vrši neku istragu, nikada se nećemo odreći svog suvereniteta, nikada naš slobodarski narod neće dozvoliti da mu se stranci mešaju u unutrašnje poslove – horski uzvikuje naprednjačka bulumenta koja je isti taj voljeni narod i još voljeniju zemlju temeljno opljačkala.

Pod maskom patriotizma

Naprednjaci u suštini pokušavaju da zvuče kao lirski subjekt rodoljubive pesme “Otadžbina” Đure Jakšića: “I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema – nogom ćeš stupit’ možda, poganom! Drzneš li dalje? Čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju” itd, sa prkosnim zaključkom: “Otadžbina je ovo Srbina!” Tako su otprilike naprednjaci zamislili svoj poetski patriotski nastup, ali im to ne polazi za rukom.

U stvarnosti zvuče kao mafijaška banda koja drži svoj deo grada i nikome ne dozvoljava da im se meša u prljave poslove. Ovo je područje porodice Gambini, mi ovde reketiramo, dilujemo, organizujemo prostituciju, kocku i druge ilegalne poslove, nema tu šta da traži neko iz familije Korleone ili, daleko bilo, policija. Suverenitet koji naprednjački režim brani je zapravo ekskluzivno pravo na besomučnu pljačku cele zemlje pod maskom patriotizma.

Čas istorije

Nije naprednjacima bilo dovoljno da potegnu rodoljubivu retoriku, već su potražili oslonac u slavnoj prošlosti. Budući da ne znaju ništa ni o čemu, to je dovelo do neminovnih komičnih efekata. U stand up nastupima posebno se istakla Ana Brnabić od koje ništa manje nismo ni očekivali. Napadajući izdajničku opoziciju, Brnabić je demonstrirala originalan pogled na istoriju: “Znam da bi i Hitler i Himler tražili međunarodnu istragu kako bi ponizili suverenu i nezavisnu Srbiju. Jednako kao 1914. godine. (…)  Samo ste vi, ikada u istoriji ove naše – lepe, hrabre, ponosne, slobodarske Srbije – sami, sopstvenom voljom, uradili ono što bi Hitler i Himler zahtevali”.

Nakon što su joj dobronamerni građani na društvenim mrežama lepo objasnili da su Prvi i Drugi svetski rat – dva rata, da Hitler nije vladao nijednom zemljom 1914. godine, da Himler nije bio austro-ugarski zvaničnik, da vođa Trećeg Rajha nije tražio nikakvu međunarodnu istragu zbog demonstracija 27. marta, već je odmah krenuo u napad, da brka epohe i događaje – Brnabić je malo reterirala.

Nastavila da besedi isključivo o ultimatumu Austro-Ugarske Srbiji posle sarajevskog atentata, izjednačavajući sa njim današnji zahtev za međunarodnom istragom izborne krađe. I udarajući u patriotsku žicu kako su naši preci ginuli za slobodu, a danas izdajnička opozicija traži da od slobode odustanemo i da dozvolimo strancima da nam vršljaju po zemlji. Pa jeste, naši preci su ginuli upravo zato da bi njihove potomke zlostavljali i pljačkali domaći gospodari, a ne strani zavojevači. Sloboda – to je stanje u kojem ti kožu s leđa dere neko ko se preziva na -ić.

Razobličavanje laži

Dodatnu komičnu notu u lupetanja naprednjaka unosi podsećanje da je upravo Srpska napredna stranka 2012. godine tvrdila da su joj pokrali glasove na izborima, pa je tražila međunarodnu istragu. A ako već tvrde da su izbori čisti kao suza, zašto se tako panično plaše istrage? Čega ima da se boji nevin čovek koji nije napravio nikakav prekršaj? Od istraga raznih vrsta strahuju samo kriminalci, oni koji znaju kakve su nepodopštine počinili.

Naprednjake je najviše iznerviralo što je najzad ogoljen mehanizam njihove vladavine i što je razobličena njihova lažna pozicija. Sve se zasniva na lažnoj priči da je Srbija na evropskom putu, da želi u Evropsku uniju. Na osnovu toga smo dobili silne milijarde evra iz EU, ali i više od dve trećine stranih investicija, što je još značajnije. Naprednjački režim od Evrope uzima novac i sve druge beneficije, a od Srbije za to vreme pravi rusku guberniju, uništava ustanove i demokratiju, i udaljava nas džinovskim koracima od članstva u evropskoj zajednici naroda.

Drugim rečima, ekonomsko stanje Srbije zasniva se na pogrešnoj pretpostavci, a građani ove zemlje žive mnogo bolje nego što je to realno. Nije samo privreda u boljem stanju nego što bi bila kad bismo živeli u skladu sa dominantnim antizapadnim raspoloženjem, već zahvaljujući obmanama imamo mogućnost putovanja bez vize ili mogućnost studiranja i rada u evropskim državama. Rezolucija je razgolitila to licemerje i označila početak kraja Vučićeve evropske bajke. A i Evropljanima je izgleda dozlogrdilo da ih svaki lokalni kabadahija tretira kao glupe strance koje može da pelješi kako mu se ćefne.

(zurnal.info)