Nakon dvogodišnje pauze zbog epidemije korone u Beogradu je najzad održan Sajam knjiga pod duhovitim i adekvatnim sloganom “Povratak napisanih”. Sajam je otvorio predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga, pisac i akademik Dušan Kovačević. Govorio je o aktuelnom stanju u svetu koje je obeleženo ratom u Ukrajini, naglasio kako je “danas mir najdragocenija – sveta reč” i poručio: “Knjiga je lekovita. Leči mnoge bolesti. Od davnina je poznata kao melem za razum i dušu. Zato je toliko ljudi u obilasku ove sajamske apoteke”.

Posetilac Sajma bi u ovim lepim i tačnim rečima o istinskoj vrednosti knjige mnogo više uživao da prilikom dolaska nije video džinovske bilborde sa kojih mu se krevelji osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, uslikan pored trotomne kupusare sa naslovom “U Srebrenici nije bilo genocida”. Utisak o lekovitom dejstvu literature dodatno biva pokvaren kad čovek uđe u glavnu halu Sajma, krene u obilazak duž prvog prstena i odmah naleti na štand “Velike Srbije”, gde se razbaškario Šešelj, jedan od vlasnika ove izdavačke kuće za štancovanje šovinističkog smeća u tvrdom povezu.

Otrov u apoteci

Mučnina se pojačava prilikom svakog prolaska kraj Šešeljevog štanda. Koliko god bio širok luk u kojem zaobilazi ovo radioaktivno mesto, nemoguće je ne primetiti gomilu sasvim mladih ljudi koji su okružili Šešelja, kako bi se fotografisali sa svojim idolom, e da bi im Sajam knjiga ostao u dugoj i lepoj uspomeni. Još kad sretneš prijatelja pisca koji ti kaže kako je, čim je kročio na Sajam, naleteo na neku silnu usplahirenu decu koja su ga pitala gde je Šešeljev štand, priča o melemima za razum i dušu ti postane pomalo sumnjiva. Kakva je to apoteka u kojoj se pored medikamenata i lekovitih napitaka prodaju bočice sa smrtonosnim otrovima? Red andola, red arsenika, na jednoj polici antibiotici, a na drugoj cijanid.

“Velika Srbija” je dobila udarnu poziciju na ovom festivalu pisane reči pre četiri godine. Štand na kojem su do tada svake godine izdavačke kuće “E-book” i “Karpos” izlagale svoju produkciju, Odbor Beogradskog sajma dodelio je kući čoveka koji je osuđen za zločine protiv čovečnosti. Takva odluka nije bila iznenađujuća, s obzirom da se u to vreme na čelu Odbora nalazio Zoran Avramović, naprednjačka persona za specijalne operacije u kulturi. Avramović je devedesetih godina bio član Šešeljeve Srpske radikalne stranke, a danas je ugledni član Predsedništva Srpske napredne stranke, još jedan presvučeni radikal. Obavljao je razne značajne funkcije u institucijama kulture, a uža specijalnost mu je lov na izdajnike, što bi on sam rekao – “rodomrsce”.

Oportunizam kulturnih poslenika

U međuvremenu se sastav Odbora promenio, Kovačević je došao na Avramovićevo mesto, ali je Šešelj ostao na osvojenom komadu svete radikalske teritorije i očigledno ga niko odatle ne može pomeriti, a kamoli izbaciti sa manifestacije na kojoj mu nije mesto. Ipak je Šešelj politički otac našeg svemoćnog predsednika Aleksandra Vučića, posle kraće porodične svađe ponovo je vraćen u opticaj kao lojalni opozicionar i dežurni širitelj nacionalističke mahnitosti sa nacionalnih frekvencija.

Nije baš pragmatično gurati prst u oko naprednjačkom režimu i njegovim slugama, niti je probitačno uskratiti gostoprimstvo predsednikovom zločinačkom ljubimcu, zato niko i ne pokušava da pomeri četničkog vojvodu sa okupiranog mesta. Naši kulturni poslenici su pre svega oportunisti, bez obzira što vole da se predstavljaju kao slobodari i da o sebi misle kao o uzvišenim bićima koja borave u višim predelima duha.

Sva je prilika da će posetioci Sajma i narednih godina gledati Šešeljeva remek-nedela na mestu gde su se nekad nalazile knjige Žila Deleza, Dejvida Hjuma, Cvetana Todorova, Teodora Adorna, Džordža Stajnera, Henrija Milera, Emila Siorana, Pola Lafarga, Pjera Burdijea, Roberta Brauninga, Mišela Fukoa, Luja Altisera, Romana Ingardena, Tome Piketija, Kloda Levi-Strosa, Žaka Le Gofa, Petera Sloterdajka, Oskara Vajlda, Žaka Deride, Rolana Barta, Epikteta, Seneke, Plutarha…

Šešeljevi zločini nad ljudskim duhom

Što bi se čitalac bavio delima velikih drevnih i savremenih mislilaca, to samo zamara mozak, kad može lepo da se opusti i prepusti Šešeljevim zločinima nad ljudskim duhom koji nose nazive “Drogirano panonsko govedo Nenad Čanak”, “Ustaška kurva Aleksandra Jerkov”, “Ustašku ću zveknuti nanu Mariniki Čobanu”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Podmukli galski picopevac Žak Širak” ili “Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin”?

Ko bi normalan zavirio u knjigu o aristokratskom radikalizmu Fridriha Ničea kad može da uživa u radikalizmu razobručenog zla pod naslovom “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs”? Koga briga za kritiku Zapada u delima Fukoa i Adorna pored Šešeljeve kritike Zapada mentalnom kamom i virtuelnom zarđalom kašikom? Što bi čitalac bistrio “Pohvalu antičkoj filozofiji” francuskog istoričara filozofije Pjera Adoa kad može da uživa u hodajućoj negaciji svake filozofije, mišljenja i sličnih izmišljotina stranih radikalskom nacionalnom biću?

Koga zanimaju biografije Žaka Deride, Mišela Fukoa, Serena Kjerkegora, Žaka Lakana ili Karla Marksa pored Šešeljevih biografskih pokolja u formi knjige kao što su “Mungos iz peščare Snežana Čongradin”, “Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto” ili Pitomac minhenske pivnice Volfgang Šomburg”? Izbor se nameće sam po sebi. Pritom mladi čitalac ima priliku da mu autor ovih sumasišavših naslova napiše posvetu na kupljenom primerku, da porazgovara sa svojim omiljenim autorom štiva za zatupljivanje uma i uništenje duše. Ko bi tome mogao odoleti?

Magična soba

Na Sajmu ima preko 400 izlagača, količina vrednih knjiga je ogromna, ne daje “Velika Srbija” ovoj manifestaciji osnovni ton, ali dovoljna je jedna kap otrova da zatruje čitavu bocu lekovitog napitka, ne možemo se pretvarati da ne postoji. Među silnim izlagačima nađe se još poneki mračnjak kog normalan čitalac zaobilazi, ali je “Velika Srbija” najradikalniji primer, nju valja izbegavati kao što se na ulici izbegava otvoreni šaht, da čovek ne bi upao u kanalizaciju.

Horhe Luis Borhes je pisao da među različitim čovekovim instrumentima knjiga najviše zadivljuje, kao produžetak memorije i imaginacije. Delio je sa Montenjem ideju da je literatura jedna forma radosti. Navodio je Emersona koji kaže da je biblioteka “vrsta magične sobe. U toj sobi su začarani najbolji duhovi čovečanstva koji čekaju našu reč, pa da izađu iz nemosti. Treba da otvorimo knjigu, tada se oni bude”. Što važi za biblioteku, važi i za knjige okupljene na Sajmu, bar za nekoliko hiljada najvrednijih dela.

Radikalski zloduh

Šešelj u takvoj sredini deluje kao strano telo, kao sušta suprotnost pisanju, mišljenju, nastojanju čovekovom da razume sebe i svet, da se prepusti imaginaciji i stvaralaštvu kao suštinskim sposobnostima ljudskog bića. U Šešeljevim delima je zatvoren začarani zloduh, i on čeka čitaoca da bi izašao iz nemosti. Samo što se taj čitalac, nakon što bude posednut ovim zloduhom, ponaša malo drugačije od onog o kojem je pisao Emerson. Šešeljevi čitaoci i slušaoci koji su dozvolili da im radikalska avet uđe u glavu, devedesetih su postajali dobrovoljci u radikalskoj paravojsci, odlazili su na ratište da ubijaju i pljačkaju.

Zloduh nacionalizma, šovinizma, neobuzdane mržnje i žudnje za zločinstvom pušten je iz boce krajem osamdesetih godina prošlog veka, i još uvek se nalazi na slobodi. Luta po dušama, truje i sablažnjuje, pretvarajući zaposednute ljude u moralne ruine. Vojislav Šešelj je jedan od najagilnijih širitelja tog zloduha, ne posustaje u svojoj ništiteljskoj raboti već decenijama. A i zašto bi posusastajao kad mu se zločinački posao isplati?

Zloduh ionako suvereno vlada Srbijom još od “buđenja naroda”, samo menja pojavne oblike i ličnosti kroz koje se projavljuje, ali suština ostaje nepromenjena. Sudeći po hordama omladinaca koje su tokom Sajma opsedale Šešeljev štand, zloduh nema razloga da brine za svoju budućnost. Za razliku od manjine koja čita literaturu iz magične sobe i želi da živi kao sav normalan svet.

(zurnal.info, ustupljena fotografija)