Teška je droga apsolutna moć, nema jačeg opijata na kugli zemaljskoj. Dokopa se neki ambiciozni ispraznik vlasti, zasedne to na tron, osvoji totalnu moć nad milionima ljudi, raspolaže životima i smrću, igra se ljudskim bićima kao pionima na šahovskoj tabli, pa se osili i poveruje da će zauvek gospodariti, da će njegova vladavina trajati večno.

Kako čovek da ne poveruje da će to stanje potrajati zauvek i dan više, kad ga u tom uverenju podupire čitava nepregledna tevabija sačinjena od dvorjana, posilnih, partijskih funkcionera, poslušnika, korumpiranih službenika, od svih onih koji su se dokopali moći, položaja, novca, koji su se domogli luksuza o kojem su mogli samo da sanjaju u najsmelijim snovima.

Rastanak se primakao

Evo, recimo, slučaj Aleksandra Vučića i njegove naprednjačke bulumente. Zaseli su pre 14 godina na vlast, zarobili državu, razvalili društvo, kradu nemilice, ni sami više ne znaju šta sve imaju, i još im nije dosta, jer se ta bezdana rupa koja zjapi u središtu svakog od njih ničim ne može popuniti, to je večna glad koja se ničim ne može nahraniti i zasititi. A i sama moć opija jače od alkohola i drugih opojnih sredstava, držati druge ljude u vlasti – to je vazda bila najveća sablazan kojom knez ovog sveta pokorava svoje sluge.

Poveruje insan ne samo da će vladati zauvek, nego i da će živeti večno. Ništa novo, nisu uzalud onoliki kraljevi i carevi ubeđivali sebe i podanike da su bogovi, da im je zagarantovana besmrtnost. Samo što svemu na svetu dođe kraj, pa i vlasti bilo kog čoveka, sva ta čvrsta uverenja na kraju se pokažu kao puke, isprazne iluzije jadnog uma koji ni za šta drugo i nije sposoban osim da podlegne najbanalnijim fantazijama.

I sad, kad se naprednjačkoj vlasti bliži kraj, kad je očigledno da im je istekao rok trajanja, oni i dalje ne odustaju, drže se noktima za fotelje, vode sulude kampanje, pripremaju krađu izbora, nameštaju sve što se namestiti može. Nije to samo pitanje opstanka i ostajanja na slobodi, budući da je spisak njihovih nepočinstava podugačak, već je stvar u tome što ta sorta ljudi ne zna inače šta bi sa sobom. Biti na vlasti, imati moć – to je jedino što vide i doživljavaju kao nekakav smisao.

A ko ih se sada seća?

Ovakve deluzije moćnika bile su poznate od najdavnijih vremena, o tome piše, na primer, anonimni autor psalama Davidovih. A na psalmopevca se u novije vreme nadovezao i veliki nikaragvanski pesnik Ernesto Kardenal, prerađujući biblijske stihove, stavljajući drevnu liriku u kontekst modernog doba. Kardenal je bio osobena figura: pesnik, katolički sveštenik, marksista, revolucionar, hrišćanin, teolog oslobođenja, a u poznijem životnom dobu čak i političar.

Njegova prerada psalma pod brojem 49 zvuči i danas krajnje aktuelno. Evo samo nekoliko stihova:

Oni misle da će živeti večito i večito imati vlast

svojim imenima nazivaju svoje zemlje

i sva imanja koja su ukrali

skinuli su nazive gradova

i dali im svoja imena

Njihovi su kipovi bili na svim Trgovima

A ko ih se sada seća?

Srušeni su njihovi kipovi od bronze

bronzane table su odvaljene

Njihovi Dvorovi sada su Mauzoleji

Ne gubi strpljenje ako vidiš nekoga da se bogati

da ima milione

da raste slava doma njegova

da on postaje Vlastodržac

Jer u smrti neće imati ni vlasti

ni bilo kakvu Partiju

(…)

Ali čovek okićen najvišim dostojanstvom ne razume čoveka na vlasti

debelog vladara prekrivenog ordenjem

koji se smeje i misli da nikad neće umreti

ne znajući da je kao ona stoka

osuđena da umre na dan Svetkovine

Pokošeni kao trava na poljima

U sličnom duhu Kardenal je napisao i “Psalam 37”, evo samo nekih delova te pesme:

Nemoj se žestiti dok gledaš kako oni zgrću milione

Njihove komercijalne akcije su kao seno na poljima

Nemoj zavideti milionerima i filmskim zvezdama

onima o kojima novine pišu na osam stubaca

onima koji odsedaju u luksuznim hotelima

i jedu u luksuznim restoranima

jer im uskoro nijedne novine neće ime spomenuti

niti će naučnici znati za njih

Jer će uskoro biti pokošeni kao trava na poljima

(…)

Oni sad proširuju koncentracione logore

izmišljaju nove načine mučenja

nove sisteme „ispitivanja”

Noću bdiju praveći planove

kako jače da nas zgaze

kako više da nas izrabljuju

ali Gospod im se ruga

jer vidi da će oni uskoro ostati bez vlasti

Oružje koje proizvode okrenuće se protiv njih

Njihovi politički sistemi biće izbrisani s lica zemlje

i njihove političke partije će nestati

Originalni biblijski psalmi koje Kardenal reinterpretira pokušavaju da odgovore na drevno pitanje – zašto na ovom svetu pravednici pate, a zlikovci napreduju. U religioznoj književnosti su davani razni odgovori na ovo mučno pitanje, uglavnom se problem razrešavao eshatološki – pravednici će na onom svetu dobiti platu svoju, a ponekad su sakralni tekstovi obećavali da će Bog poraziti obesne, moćne i zle još u ovozemaljskom životu.

Apokalipsa u Solentinameu

Danas, u našem post-religijskom dobu, ovakva tumačenja deluju kao lažne utehe. Možda ipak ne treba podleći duhu epohe, već nepristrasno pogledati neke činjenice. Kad smo već kod Kardenala, on je svoje moderne psalme pisao u izgnanstvu, u kojem se našao nakon što je 1954. godine učestvovao u neuspeloj Aprilskoj revoluciji. Nikaragvom je preko 40 godina vladala porodica Somoza, smenjivali su se diktatori iz ove familije kao da je u pitanju dinastija. Delovalo je kao da njihovoj vlasti nikada neće biti kraja, kao da će vladati večno, čvrstom rukom, držeći podanike u strahu i pokornosti, prelivajući nacionalno blago u sopstvene džepove.

U vreme kad su nastajali navedeni stihovi, zaista je izgledalo kao da nema nikakve nade. Kardenalove pesme su tada delovale kao puka fantastika, lirski spisak lepih želja, obično pesničko fantaziranje. I ne samo tada, već i dugo nakon objavljivanja zbirke (1964. godine). Kardenal se vratio u zemlju, pa je na jednom ostrvu u arhipelagu Solentiname osnovao hrišćansku komunu, u kojoj su uglavnom živeli seljaci, koja je vremenom prerasla u umetničku koloniju, gde se lokalno stanovništvo bavilo naivnim slikarstvom.

Komunu se posećivali mnogi poznati pisci i umetnici, između ostalih i jedan od najvećih latinoameričkih spisatelja Hulio Kortasar, koji je o tome napisao i priču “Apokalipsa u Solentinameu”. Kortasar u priči detaljno opisuje slike naivaca koje je video u komuni: “Još jednom prvobitna vizija sveta, čist pogled onoga ko opisuje svoju okolinu kao da peva hvalospev: majušne kravice na poljima prekrivenim bulkama, koliba od šećera iz koje ljudi izlaze kao mravi, konj zelenih očiju u čijoj pozadini je polje trske, krštenje u nekoj crkvi koja ne veruje u perspektivu pa se penje ili pada po samoj sebi, jezero sa čamčićima kao cipele a u zadnjem planu neka ogromna riba nasmejanih usana tirkizne boje”. Kortasar piše o platnu na kojem je naslikana majka “s dva deteta u krilu, jedno u belom a drugo u crvenom, pod nebom toliko punim zvezda da je onaj jedini oblak ostao kao postiđen u nekom uglu, stisnuo se uz letvicu na okviru slike, bezmalo iskočio sa slike iz čistog straha”.

Pripovedač je fotografisao te slike, a potom, kad se vratio u Pariz, pripremio je dijapozitive za projektor, da bi sa svojom partnerkom Klodin pogledao snimke iz Solentanimea. I onda se u priči dešava fantastičan obrt – umesto umetničkih slika koje je fotografisao, pojavljuju se zastrašujući prizori: “Pred time što se odupiralo svakom zdravom razumu jedino sam mogao i dalje da pritiskam dugme, gledajući ugao ulica Korijentes i San Martin i crni automobil sa četvoricom ljudi koji su uperili oružje ka pločniku po kojem je neko trčao u beloj košulji i patikama, dve žene koje su htele da se sakriju iza nekog parkiranog kamiona, neko ko gleda, okrenut licem, lice s izrazom neverice i užasa, diže ruku ka bradi kao da želi da se opipa i proveri da li je još živ, i odjednom soba bezmalo u pomrčini, prljava svetlost koja pada s visokog prozorčića s rešetkama, sto s nagom devojkom okrenutom na leđa i kosom koja joj visi do poda, senka okrenuta leđima koja joj stavlja žicu između raširenih nogu, dvojica s druge strane razgovaraju između sebe, plava kravata i zeleni pulover”.

Nejaka pesnička reč

Samo je pripovedač video slike nasilja Somozinog režima na Solentinameu, Klodin je došla, pogledala fotke i videla one slike naivaca, sve je ponovo bilo na svom mestu. A sada sledi zapanjujući epilog. Kortasar je priču napisao 1976. godine. Naredne, 1977. godine, Somozina Nacionalna garda je upala u komunu na Solentinameu, izvršila raciju i spalila čitavo mesto do temelja. Slike nasilja iz Kortasarove priče postale su stvarnost, a njegova proza se pokazala kao proročanstvo.

Samo par godina kasnije, vladavini porodice Somoza došao je kraj, a prognani, progonjeni pesnik Ernesto Kardenal, kojem su vojnici srušili kuću i uništili zajednicu koju je stvarao duže od decenije, koji je jedva izvukao živu glavu – postao je ministar kulture Nikaragve. Kardenal je poživeo dugo, čak 95 godina, batalio je politiku, posvetio se književnosti, napisao silne pesničke knjige koje su prevedene na desetine jezika, obišao je čitav svet čitajući svoju poeziju, ispunio je svoju sudbinu. Čak je dočekao i da mu papa Franja 2019. godine vrati pravo na svešteničku službu koju mu je konzervativni papa Jovan Pavle II oduzeo 35 godina ranije.

Somoza je mislio da će živeti večito i večito imati vlast, ali eto, pokazalo se da je nejaka pesnička reč bila snažnija i istinitija od diktature, vojne hunte, moći, pokradenog bogatstva, sile i ordije. Kao što reče pesnik: Njihovi su kipovi bili na svim Trgovima, a ko ih se sada seća? I zaista je došlo vreme kada im nijedne novine neće ime spomenuti. A tako će završiti i ovi naši lokalni moćnici. Kao što su na sličan način završili nebrojeni silnici pre njih.

A posle, kad čovek piše kako treba čitati poeziju i shvatiti je ozbiljno, ljudi misle da je to naivno, neozbiljno, zanesenjački, detinjasto. Političarima bi bolje bilo da malo čitaju poeziju, na vreme, teže bi se upuštali u sulude poduhvate i nemoguće diktatorske misije, manje bi zagorčavali život drugima, možda bi čak uspeli da pronađu i neki smisao u sopstvenom poslu koji bi trebalo da bude služenje ljudima.

A ni građanima ne bi škodilo da pročitaju poneku pesmu, jer je poezija najbolji lek protiv demagogije i uči čitaoca da lako prepozna lažove, manipulatore, opsenare i ljude opsednute žudnjom za moći. Naravno, građani mogu i da se ogluše na ove dobronamerne savete, kao što se i oglušuju, ali onda će biti prinuđeni da svako malo trpe nekog diktatora po koju deceniju, a potom da ga teškom mukom svrgavaju sa vlasti. Da parafraziram jednog pesnika koji je davno okačio gitaru o klin: Ko ne čita, iznova proživljava.

(Antena M, foto: Gradski portal)