Da bi čovek normalno funkcionisao, neophodno je da spava dovoljno i kvalitetno. Spavanje je ključno za mentalni i fizički oporavak, ne provodimo slučajno trećinu života spavajući. A za zdrav, miran i kvalitetan san presudan je pravi izbor posteljine, posebice jastuka. Ukoliko spavate na neudobnom, neadekvatnom jastuku budićete se umorni, iscrpljeni, ukočenog vrata, sa bolom u leđima, rečju – nikakvi, i nećete biti ni za šta. Čovek je koristio jastuke još u drevnoj Mesopotamiji, pre 7.000 godina, a u međuvremenu je razvijen čitav niz različitih podloga za uspavane glave, od prirodnih i veštačkih materijala, e da bi se spavači budili odmorni i orni za nastupajući dan.

U Srbiji i Srpskom svetu spava se na raznoraznim jastucima, tu su anatomski jastuci, pa oni punjeni perjem i paperjem, jastuci napravljeni od memorijske pene ili prirodnog lateksa, jastuci od svile, od bambusa, jastuci punjeni heljdinim ljuspicama, jastuci sa punjenjem od recikliranog poliestera, pamučni jastuci, ergonomski jastuci, jastuci sa efektom hlađenja, jastuci od mikrofibera, vuneni jastuci, antialergijski jastuci, jastuci sa džepičastim jezgrom i još trista sličnih čuda. Izbor je praktično beskrajan, imamo jastuk za svaku glavu.

Poezija nakon Srebrenice

Postoje i oni mali polukružni okolovratni jastuci za putovanja, da se baš načisto ne ukočiš tokom dugih sati vožnje. Na jednom takvom jastučiću od memorijske pene dremuckao sam prošlog petka, vraćajući se iz Graca u Beograd. Prethodne večeri smo u Forum Stadtparku govorili o knjizi Mirnesa Sokolovića “Kann es nach Srebrenica noch Poesie geben?”, koju su na nemački prevele Dijana Simić i Silvia Stecher, a objavio Verlag Klingenberg.

Radi se o eseju “Je li moguća poezija nakon Srebrenice?”, kojim se završava Sokolovićeva knjiga “Izokrenuti durbin”, samo je u nemačkoj verziji obogaćen prevodima poezije o kojoj esejista piše. Našla se tu čitava družina poeta avangardnih, neoavangardnih i pesnika koji se na to nasleđe nadovezuju, onih što su pokušavali da jezičkim igrama, eksperimentima, ludizmom, apsurdom, lomljenjem jezika izraze raskol koji je nastao nakon svih katastrofa XX veka, nakon užasa i neizrecivog, svetskih ratova, holokausta i rasula devedesetih.

Pesmarica obuhvata stihove Monija de Bulija, Branka Ve Poljanskog, Dragana Aleksića, Đorđa Jovanovića, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Predraga Lucića, Miodraga Stanisavljevića, Almira Kolara Kijevskog i potpisnika ovih redova. Na tragu Teodora Adorna, Sokolović promišlja o tome kako se uopšte može pisati poezija kad je jezik razbijen i kontaminiran, kad je književnost generisala varvarstvo i zločine, kad je stvarnost koju bi trebalo izraziti neizreciva, nesmestiva u reči, pogotovo u tradicionalne poetske forme.

Čovek zeva posle rata

Apokalipsa je donela diskontinuitet, prazninu, tišinu, onemelost, slom svih utopija, kraj vere u iskupljujuću moć književnosti i kulture, radikalan rez u istoriji, provaliju između dve epohe, trebalo je nekako pronaći novi jezik za novu realnost koja se raskrilila iz koncentracionih logora i masovnih grobnica. Trebalo je postaviti poetske štapine dinamita u nacionalistički jezik koji je sve preplavio, pripremajući zločine i genocid, trebalo je probiti taj teški olovni blok od oveštalih floskula koji je slomio kulturu, uništio zemlju, inspirisao na pokolje, i postao osnovni sadržaj nebrojenih obeznanjenih umova.

Na početku knjige Sokolović piše: “Poezija ne postoji tačno dva i pol desetljeća. Jezik je ostavši zakopan već dugo kod nas izgubljen a potraga traje toliko, da se stiglo roviti po primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama. Od svog tog preturanja godinama nastali su i neki stihovi. Pjesme ponajčešće postoje onda kad same sebe izlažu nemogućnosti pjevanja ili neizrecivom. Nije to počelo od jučer, niti samo kod nas, tek šest godina prije Kjubrika i kraja svijeta. Jezik ne postoji sigurno i duže. Pjesnici su već dugo prinuđeni živjeti i pjevati, kao da taj jezik zaista postoji. Jedan mađarski logoraš, bijavši u Auschwitzu, prebirajući poslije po riječima, osjeća da se jezik poslije 1945. može javiti još samo kao atonalnost, mimo integralnih konvencija i preko tradicija, van postojanja svih poznatih ljestvica, usuprot moralu i ustaljenom sistemu rečenica i misli. Ništa se više nije moglo reći riječima poznatim otprije”.

Na tom tragu i osećanju sveta nastala je i moja zbirka “Čovek zeva posle rata”, odakle su uzete pesme za nemačko izdanje knjige o poeziji posle Srebrenice. U toj knjizi sam pokušao da progovorim o neizrecivom užasu, o stanju poricanja, o neljudskoj ravnodušnosti, o poeziji koja je služila u zlikovačke svrhe ili je pokušavala da svojom tobožnjom uzvišenošću sakrije krvave tragove, o praznini i ništavilu. Da bi se razložio, dekonstruisao, nagrizao dominantni jezik rodoljubive, nacionalističke fraze, bilo je neophodno aktivirati jednu drugu tradiciju, avangardnu i neoavangardnu, dadaističku i nadrealističku, kritičku, antinacionalističku, bilo je neophodno po dominantnoj retorici genocida udariti toljagom subverzivnih, jeretičkih poetika.

I krivi i dužni

Nije to samo moj individualni problem, niti je taj zjap između dve epohe, dva jezika, dve svesti, dve poetike karakterističan samo za našu kulturu, on postoji svuda gde se dogodilo neizrecivo i nepojamno zlo. A ni nadovezivanje na avangardno, neoavangardno, eksperimentalno, poetički radikalno nasleđe nije nešto što se tiče samo nas. Pričala je o tome prevoditeljka Silvia Stecher u Gracu, govoreći o posleratnoj književnosti na nemačkom jeziku, jeziku na kojem je počinjen genocid. Silvia je pričala kako je avangardna književnost iz predratnog, posleratnog, međuratnog i neratnog perioda – koju su nacisti iskorenili – prvo morala biti ponovo otkrivena da bi pisci s njom uspostavili vezu. To je bilo posebno vidljivo u Austriji, i to u konzervativnom Gracu i Forum Stadtparku, gde su se od šezdesetih godina okupljali pisci koji su vodili borbu protiv nacističkih kontinuiteta i njihove estetike.

Po povratku u Beograd, u subotu me je čekala tribina na Krokodilu. Razgovarao sam sam sa Svetislavom Basarom o temama koje se ne mogu izbeći. O društvu koje sistematski neguje kulturu neodgovornosti, niko se ne oseća odgovorno ni za svoje sopstvene postupke, a kamoli za dela i nedela predaka. O tome kako da se suočimo sa prošlošću kad nismo u stanju da se suočimo ni sa sadašnjošću. O tome kako srpska istorija “i nije istorija, nego lažna religija”, kao i da zvanične srpske istorije nisu pamćenje, nego zlopamćenje, a da je ključni mit te lažne religije kosovski mit, koji pokušava da trajno usadi osećanje resantimana kao dominantan pogled na svet.

Tribina je nosila naziv “I krivi i dužni”. To je zapravo naziv rada vizuelne umetnice Darije S. Radaković. U sklopu izložbe “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno” iz 2022. godine na šest bilborda u raznim delovima Beograda bila je ispisana ta poruka koja sažima naše post-genocidno stanje – “I krivi i dužni”. Kratko i jasno. Ne može konciznije, suštinskije, lakonskije i tačnije. Tribina nije bila samo verbalna, sastavni deo tog događaja bili su i radovi Darije S. Radaković, prikazivani tokom našeg razgovora, ali i odštampani na cegerima, majicama i sveskama.

Zaglibljeni u devedesetima

Na bini se nalazio i njen rad u obliku zastave SFRJ na kojoj je ispisano “devedes’ prva, devedes’ druga” i tako redom, ali se niz ne završava sa “devedes’ deveta”, kako zvanična hronologija nalaže, već se nastavlja: “devedes’ deseta, devedes’ jedanaesta”, pa sve do devedes’ dvadeset pete i devedes’ dvadeset šeste. Nema izlaska iz devedesetih, u njima smo zaglavljeni, dobrovoljno, zaglibljeni u poricanju zločina i genocida, u ravnodušnosti prema žrtvama, u dirigovanoj nesvesti o zlu koje smo počinili. Taj rad će se, po svemu sudeći, nastaviti – sledeća godina će biti devedes’ dvadeset sedma, pa redom, dok ne prekinemo začarani krug zločina i negiranja, falsifikovanja i odbacivanja sopstvene odgovornosti, kolektivnih obmana i samoobmana.

U knjizi “Poeta destruktor” Mirnes Sokolović piše o posledicama holokausta, Drugog svetskog rata, sveopšteg potonuća u varvarstvo – na književnost, jezik, kulturu: “Književnost i jezik morali su otkriti kako komunicirati prekidom komunikacije, diskontinuitetima, rezovima, apsurdima. Stari jezik i ekspresija činili su se nedovoljnim da izraze novu stvarnost, koja se više odčitavala u Ničemu, nego u Obilju. Pjesnici kao da su imali ponovno naučiti jezik, riječi koje nedostaju, nastala je epoha šutnje, kao tišina potaknuta užasom počinjenih zločina, to je bila nijemost pred neizrecivom zbiljom, koja prkosi konceptualizaciji jezika uopšte, posebice književnoga jezika”.

U sličnoj situaciji našli su se pisci posle Omarske, Sarajeva, Vukovara, Batajnice, Srebrenice. I ne samo pisci, već i svi drugi umetnici, pa i vizuelni. Čini mi se kako je ta svest o diskontinuitetu, o prekidu komunikacije, o tome da se mora predstaviti nepredstavljivo, da je umetnost bliža ničemu nego obilju – posebno prisutna u radovima Darije S. Radaković. Tradicionalnim sredstvima bilo je nemoguće iskazati novu stvarnost, zato je bilo nephodno tražiti nove modele reprezentacije, minimalističke, pa se umetnica poslužila sredstvima konceptualne umetnosti, primenjujući ih na mučne teme koje nas ostavljaju bez reči.

Etnički čista posteljina

Posebno je upečatljiv Darijin rad pod nazivom “Etnički čista posteljina”, izložen na pomenutoj izložbi u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti u Beogradu. Rad je jednostavan, sastoji se od dva obična jastuka. Kad se pogleda iz daleka – ništa posebno. Međutim, kad se posetilac izložbe približi objektu, vidi da je na jastučnici ispisana jedna reč, multiplikovana ko zna koliko puta. Evo o čemu je reč: “’Etnički čista posteljina’ je repeticija reči ‘Srebrenica’ tj. ‘Batajnica’ otisnute crvenim mastilom na belom platnu jastučnice – gusto, sa preklapanjima do neprepoznavanja i međusobnog stapanja. Crvena predstavlja – krv, pečat – mučenje, a jastuk – savest. Rad cilja na individualnu odgovornost ispred kolektivne, i dovodi u pitanje naše pojedinačno i lično odnošenje spram zločina počinjenih u ime ‘našeg kolektivnog dobra’ i pretpostavljenih identiteta”.

Šokantno je videti jastuk na kojem je hiljadu puta ispisana reč “Srebrenica”, kao i ovaj drugi jastuk na kojem je umnožena reč “Batajnica”. Reči se prepliću, guraju, gomilaju, tiskaju, kao da su leševi u masovnoj grobnici. Jastuk pripada prostoru naše intime, vezan je za san i snove, za odmor od napornog radnog dana, za tu tajanstvenu oblast spavanja i sanjanja, za nešto nevino i čisto. A ovde je sve obrnuto, uznemirujuće, obespokojavajuće.

Kako se spava na jastuku na kojem je krvavo crvenom bojom menrojeno puta ispisana reč “Srebrenica”? Da li se na njemu može mirno spavati? Da li se spavač meškolji u snu, da li se prevrće i besaniči? Šta sanja takav spavač? Ko bi uopšte mogao da stavi umornu glavu na takav jastuk i da mirno utone u san, da spava snom pravednika?

Čovek spava posle genocida

Većinski deo Srbije i Srpskog sveta uporno negira počinjene zločine i genocid u Srebrenici. Za većinu – to se nije desilo. Kao da gotovo nikome ne smetaju ni masovne grobnice u Batajnici, u glavnom gradu države koja je organizovala zločine, pokrenula ratove, osmislila etničko čišćenje i genocid. Kako uopšte izraziti tako čudovišnu stvarnost, tu gotovo neimenljivu ravnodušnost prema zločinu i zlu?

Darija S. Radaković je uspela da jednim jednostavnim umetničkim radom, koristeći minimum sredstava – iskaže suštinu dominantnog stanja svesti u takozvanim srpskim zemljama, u umovima i dušama ljudi koji ih nastanjuju. Što reče Predrag Lucić povodom jedne izložbe o Srebrenici: “Umjetnost nas u svojim začudnijim oblicima katkad uspijeva izbaciti iz našeg uobičajenog načina viđenja ili čitanja stvarnosti”. Umetnost nam takođe omogućava da vidimo ono što nije vidljivo na prvi ili na bilo koji drugi pogled, raskriljuje nam srž pojavnog sveta.

Na prvi pogled, ljudi u Srbiji i Srpskom svetu spavaju na vrlo raznolikim jastucima, od kojih sam mnoge nabrojao na početku teksta. Međutim, Darija S. Radaković nam otkriva da oni zapravo spavaju na jastucima na kojima piše “Srebrenica” i “Batajnica”. Stvarnost ume da prevari, oči takođe ne vide ono što gledaju – umetnost je tu da nam otvori oči, da nam pokaže šta se skriva iza očiglednosti.

A iza tog prvog sloja realnosti, naizgled mirnog, građanskog, svakodnevnog, prividno koliko-toliko normalnog, uobičajenog – kriju se leševi, zločini, užas, horor i neizrecivo. I ćutanje o njima. I miran san na kostima žrtava. Čovek koji zeva posle rata i genocida spava na jastucima Darije S. Radaković. Mladići koji mirno spavaju na tom jastuku pretukli su 11. jula Vladimira Arsenijevića, organizatora festivala Krokodil, i sprečili komemoraciju žrtvama genocida u Srrbrenici.

Makbet je ubio san

Nakon što je ubio Dankana, kako bi mu oteo presto, Makbet kaže kako je čuo nekakav glas koji se orio: „Spavati više nećeš, Makbet je ubio san“. Da, Makbet je ubio “to nevinašce san, san koji briga splet razmršuje, koji je svakom danu smrt i konac, u kojem trud svoj zamor okupa, a duša melem nađe ranama, san, što je drugo korito i sliv prirodi moćnoj, san, tu poglavitu đakoniju na trpezi života”.

Za Makbeta više neće biti sna, nikada, jer je počinio jezivi zločin, ubio je Dankana, savest će ga mučiti do kraja života. Veli Makbet: “Po celoj razlegalo se kući neprestance: ‘Spavati više nećeš. Glamis je Ubio san, pa zato Kodor sna imati neće. Makbet više neće imati sna”. Za razliku od Makbeta koji je počinio jedno ubistvo, Srpski svet nema problema sa snom, njemu ni sto hiljada mrtvih ne može da naruši duboke REM faze, a ni dremku posle ručka. I zato mirno spava na jastucima Darije S. Radaković. Pevušeći uspavanku: Mirno spavaj, nano, sve je postreljano.

Daleko smo mi od Makbeta, on više nije mogao da spava na jastuku na kojem piše “Dankan”, i to ime je ispisano krvlju ubijenog. Mi tih problema nemamo, o tome govori Darijin rad, on nam živo predstavlja tu nepojamnu, možda i nepredstavljivu stvarnost. Daleko je od nas i Dušan Vasiljev, čovek koji je pevao posle rata: “Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova”. Nama su mnogo bliži junaci pesme “Iz nenapisane teorije snova” Zbignjeva Herberta: “Zločinci mirno spavaju snovi su im ružičasti / ljubazni ubojice kojima je već oprostilo / kratko ljudsko pamćenje – stranci i rođaci / blagi vjetar prevrće stranice obiteljskih albuma / prozori doma otvoreni prema kolovozu sjena jabuke u cvatu / pod kojom se okupio plemeniti rod (…) oni mirno spavaju snovi su im krepki / puni hrane pića mesnatih ženskih tijela / i ljubavnih igara u gustišima šumaraka”.

Zločinci mirno spavaju

Zločinci koji mirno spavaju imaju i neke veze sa Makbetom, ali vrlo specifične: “bude se rano puni snage volje / pomno briju buržujske obraze / ostatak kose namiještaju kao lovorov vijenac / pod vodom zaborava koja sve ispire / sapunaju svoje tijelo sapunom marke Macbeth”. Nisu samo jastuci unifikovani u srpskom svetu, isto je i sa sapunima, svi peru ruke sapunom marke “Makbet”.

Nakon što se Makbet požali ženi na pomenuti glas, ledi Makbet mu odgovara: “A ko je vikao? O, vrsni tane, plemenita vaša snaga je olabavila, kad stvari sudite kao kakav umobolnik. Idite, vode uzmite, pa s ruku sperite gadno svedočanstvo to”. Makbet nema poverenja u efikasnost tih higijenskih preporuka: “Hoće l’ s tih ruku sprati ovu krv Neptunov sav okean neizmerni? Ne, pre će bojom krvi ruka ta bezbrojna mora sva da oboji, pa ne zelena, već crvena sva da budu ona”. Nema vode koja može da opere krvave ruke, čak ni čitav okean ne može da spere tu krv, umesto da se ruke postanu čiste – ceo okean će postati krvav.

Uvodni deo Herbertove pesme je dovoljno gorak i obespokojavajući, umesto da ih grize savest, da ih muči osećanje krivice, umesto da ih stigne makar ruka zemaljske pravde, zločinci nemaju nikakvih problema, mirno spavaju, žive prijatnim, gotovo idiličnim životom, okruženi porodicom, komforno i ušuškano.

Saveznik zločinaca, neprijatelj žrtava

Međutim, kraj pesme je još gorči, Herbert razbija sve iluzije i iznosi strašnu istinu. San nije samo saveznik zločinaca, već i neprijatelj žrtava: “Zašto san – utočište svih ljudi / uskraćuje svoju milost žrtvama nasilja / zašto noću krvare u čistoj postelji / i idu u svoje krevete kao u sobe za torturu / kao u ćeliju smrti kao u sjenu vješala / pa i oni su imali majku i vidjeli / šumu proplanak nebo jabuku u cvatu ružu / tko je sve to izgnao iz skrovišta duše / i oni su doživjeli trenutak sreće pa zašto onda / njihovi vrisci u noći bude nevine ukućane / zašto kreću još jednom u luđački bijeg / udarajući glavom o zid a potom više ne spavaju / tupo zagledani u sat koji ništa neće promijeniti // zvono sjećanja ponavlja veliko zaprepaštenje / zvono sjećanja monotono udara u strah // uistinu je teško priznati krvnici su pobijedili / žrtve su do kraja vječnosti već pokorene / i moraju se pogoditi s tom kaznom bez krivnje / s ožiljkom srama otiskom prstiju na licu / podlom voljom preživljavanja iskušenjem oprosta / a priča o paklu izaziva opravdano gađenje / i više ne postoji mjesto gdje bi se uložila žalba / nepojmljive presude izriče tribunal snova”.

Malo je ko spreman da se suoči sa nakaznom, neprihvatljivom, neizlečivom stvarnošću, da joj pogleda u oči, da vidi stvari onakve kakve jesu. Najteže je videti ono što nam je pred nosom i što nam bode oči, koliko god mi sebi utvarali da imamo dobar vid. Većina ne želi da vidi ništa, dobrovoljno saučestvujući u zločinačkim projektima, svako u skladu sa svojim mogućnostima. A kod časne manjine koja se bavi temama suočavanja sa prošlošću, zločinačkog nasleđa i naše odgovornosti, navlačeći na sebe gnev i mržnju nacije saučesnika, često se čuju utešni tonovi, kao da je moguće sanirati apokalipsu. Nikom nije lako da se sučeli sa apsurdom i prazninom, sa nepopravljivim i nepovratnim, sa onim što je neizlečivo i neprimljivo.

Samo se neki pesnici, esejisti, umetnici usude da pogledaju širom otvorenih očiju u ponor, a onda pokušavaju da pronađu izraz za ono što im se otkrilo iz srca tame. Konceptualna umetnost Darije S. Radaković je jedno takvo svedočanstvo našeg železnog vremena; njene instalacije, objekti, tekstualni radovi otkrivaju tamno naličje stvarnosti, sve ono što bi dominantna ideologija i kultura da gurnu pod tepih, u podzemlje i da ga prepuste mutnim vodama zaborava. 

(AntenaM, foto: Autonomija)