Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaista je jedinstvena pojava u ovom delu sveta, a možda i na celoj planeti. Bilo je u istoriji Srbije političara koji mnogo znaju, ali Vučić je jedini koji se u sve razume i sve zna bolje od drugih. Ne bi on vladao autokratski i odlučivao o svemu, ali šta da radi kad bolje poznaje ekonomiju, finansije, poljoprivredu, trgovinu, međunarodne odnose, lokalnu samoupravu, kulturu, ribarstvo, šah, košarku, pravo, obrazovanje i sve ostale oblasti od resornih ministara. Bog ga je štedro obasuo darovima, prosto je prinuđen da sam odlučuje o svemu i da se u sve meša, kao majonez u onoj reklami. Pa ne može tek tako da prepusti neznalicama i amaterima da vode zemlju, iako ih je sam postavio na odgovorne funkcije.

Pošto je već sveznajući, Vučić ima neodoljivu potrebu da se gotovo svakodnevno obraća javnosti, kako bi podanike prosvetlio svojim umovanjima, pod sloganom u maniru Lešeka Kolakovskog – “Moji ispravni pogledi na sve i još ponešto”. U poslednje vreme predsednik insistira na svom dubinskom, temeljnom poznavanju svetske politike, odnosa velikih sila i geopolitike, pa nam redovno tumači aktuelnu situaciju u belom svetu, povremeno predviđajući i budućnost.

Ruska propaganda

Rečnik i ideje koje Vučić izlaže pokazuju da njegovi pogledi na kompleksne probleme današnjice nisu preterano originalni, kako bi on želeo da verujemo, već da potiču iz izvora koje nije teško utvrditi. Na primer, predsednik svaki čas koristi sintagmu “kolektivni Zapad”, u različitim kontekstima. Tako jednom prilikom veli da “ne može Rusija sama da pobedi kolektivni Zapad, koji ne krije da na sve načine pomaže ukrajinsku borbu”. Drugom prilikom nas je obavestio kako je “BRIKS najveći izazov za kolektivni Zapad”. Takođe je osetio potrebu da sa auditorijumom podeli saznanje kako je “dobar deo zemalja sit arogancije kolektivnog Zapada”.

Izraz “politički Zapad” nije Vučićevog premudrog uma delo, već potiče iz ruske propagande. Kremaljski telali redovno koriste ovaj termin, kako bi čitav zapadni svet prikazali kao nešto jedinstveno, monolitno, jednoumno, kao društva kojima se vlada iz jednog centra moći.

Od svih delova sveta, pridev “kolektivni” ponajmanje pristaje zapadnim zemljama, jer su tamo pluralizam i individualizam razvijeni u najvećoj mogućoj meri. A to što je u demokratskim zemljama postignut visok stepen konsenzusa da su demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda nešto oko čega se ne može sporiti – to nije znak kolektivizma i jednoumlja, već zdravog razuma i čiste empirije. Sve druge alternative isprobane su u prošlosti i ostavile su pogubne posledice.

Propast Zapada, jedina nada

Vučić više i ne krije svoj animozitet prema Evropskoj uniji, Zapadu i demokratskim vrednostima, a još manje privrženost Rusiji, Vladimiru Putinu i svakom drugom diktatoru i autokrati na svetu. Povremeno proslovi kako je Srbija na evropskom puta, samo što nakon te oveštale frazetine odmah posegne za jednim “ali”, pa udari u traženje alternativa jedinom izlazu iz ćorsokaka u koji su nas doveli upravo Vučić i njegovi istomišljenici, od Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, pa nadalje. Evropi i demokratskom svetu Vučić se obraća kao protivnicima i neprijateljima, dok za države u kojima je sloboda misaona imenica ima samo reči hvale.

U tim svojim fantazijama i konfabulacijama često se i sam pogubi, pa jednostavno više ne zna šta priča. U jednom trenutku tvrdi kako je Rusija zemlja “sa malim ekonomskim kapacitetima, realno i relativno malim, tek nešto većim od Italije i to zahvaljujući energetici”, što je apsolutno tačno. Već sledećeg momenta Vučić okreće ploču, zaboravlja na izrečene tvrdnje, pa govori kako budućnost nije na strani najrazvijenijih zemalja sveta, pošto jačaju “Vijetnam, Indija, Kina, Malezija, Indonezija, Afrika”, a Nigerija će “prestići SAD po broju stanovnika”.

Svestan je predsednik koji deo sveta ima perspektivu, ali džaba kad ga srce vuče na drugu stranu, u zemlje potlačenih i ojađenih ljudi kojima vladaju razni čvrstorukaši. Zna on kako stvari stoje, ali se nada da će se svet promeniti i da će Zapad konačno propasti, pa da se najzad vratimo u ono slavno mračno doba pre Francuske revolucije. Živi ta nada u svim konzervativcima, desničarima i ljubiteljima tiranije već dvesta i kusur godina, samo nikako da se realizuje.

Varvarska budućnost

Vučić ipak ne gubi nadu, baš kao i mnogi drugi mračnjaci širom planete. Možda poslednjih par stotina godina ljudske istorije ne idu na ruku tiranima, ali predsednik predviđa da je budućnost na njihovoj strani. Evo kako Vučić to vidi: “Ali kada vam se sve svede da namećete svoje vrednosti, od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije, svi ti ljudi će dočekati trenutak da vide stvaranje nečega novog, i da pruže otpor. Ja očekujem velike promene, gde će Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

U omraženoj stvarnosti stvari stoje sasvim drugačije. Niko ne nameće slobodu govora, mišljenja i udruživanja, ljudska prava, demokratiju, normalan život – ljudi sami žele da žive slobodno, da ne budu porobljeni i siromašni. A tipovi poput Vučića iz sve snage nastoje da građane sopstvenih zemalja zadrže u okovima, u neslobodi, u potčinjenosti, siromaštvu i životu nedostojnom čoveka. Ne pružaju obični ljudi nikakav otpor evropskim vrednostima, to čine diktatori koji te ljude drže pod svojom čizmom. Dovoljno je pogledati na koju stranu idu masovne migracije stanovništva: nesrećni ljudi ne rizikuju sve, uključujući i sopstveni život, da bi se dokopali Rusije ili Kine, već Evrope.

Nije nimalo slučajno što predsednik ovako prezrivo zbori o Evropljanima koji samo govore o svojim vrednostima, jer je on zakleti neprijatelj svih evropskih vrednosti. U tome ima dosta pragmatizma, ali to ne bi trebalo precenjivati. Vučiću je jasno da politički može da opstane samo u zarobljenom društvu, u državi slomljenih institucija, u atmosferi straha, nasilja i neslobode. Njegova otvorena sklonost autokratiji jeste u službi ličnog interesa, ali to je samo jedan sloj čitave priče.

Uspavani narod

Iz svega što Vučić govori i čini jasno je da on zapravo ne razume današnji svet, a još manje mu je jasna ideja Evropske unije. A potpuno su mu mutne i nejasne te famozne evropske vrednosti kao što su demokratija, dostojanstvo ličnosti, jednakost pred zakonom, tolerancija, poštovanje različitosti, neprikosnovenost ljudske slobode, lični integritet, solidarnost, pravda.

Za autokratsku svest sve su to gole apstrakcije, izmislice kojekakvih sanjara, idealista i zanesenjaka, koje nemaju veze sa stvarnošću. Ništa tu našem predsedniku nije jasno, kakav je to svet koji nastoji da se rukovodi pomenutim vrednostima, kako je to uopšte moguće, zašto bi se neko time bavio.

Kao što mu nije bilo jasno rušenje Berlinskog zida krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sam je govorio o tome kako su “Srbi jedini prespavali pad Berlinskog zida”, te kako “uopšte nisu razumeli političke i ekonomske procese koji su se valjali Evropom i svetom”, misleći zapravo na srpsku intelektualnu i političku elitu. Potonjoj grupaciji je Vučić i sam pripadao, bio je važan šraf u mašineriji zločinačke Srpske radikalne stranke.

Tako je predsednik besedio pre deset godina, kad je pokušao da glumi Evropljanina, ali mu nije išlo – trudio se, ali neće duša. Kao što vidimo iz svega navedenog, Vučić je odustao od buđenja i povratka u realnost, nastavio je da spava mrtvim snom, držeći i građane Srbije u tom veštačkom snu koji sve više podseća na noćnu moru.

Nacionalistički nesporazum sa svijetom

Na kraju, nije slučajno Vučić prigrlio ideologiju nacionalizma u ranoj mladosti i ostao joj veran do današnjeg dana. U srži te izopačene doktrine stoji nerazumevanje sveta, odbijanje uključivanja u sadašnjost, otpor vremenu, pokušaj da se zajednica zatvori u sebe i izoluje od ostatka čovečanstva. Nacionalizam je suštinski nesporazum sa svetom, pa nije ni čudo što Vučić na tome istrajava, nastojeći da Srbiju izoluje i pretvori u nekakvo ostrvo usred Evrope. A Evropa je naš jedini put i jedina sudbina, ne samo geografski, već i kulturološki, politički, ideološki, u svakom zamislivom smislu.

U Vučićevom sukobu sa svetom i vremenom najkomičnije je to što on dobro zna na kojoj je strani i gde pokušava da svrsta ovu nesrećnu zemlju. Zato poredi Evropu sa Rimskim carstvom, a alternativu koja bi trebalo da je zameni u budućnosti – sa varvarima. Drugim rečima, predsednik Srbe vidi kao varvare, kao deo jednog pokreta koji bi trebalo da sruši civilizaciju i sve njene norme, ustanove i zakone. Sve su to puke tlapnje očajnika koji nije u stanju da se promeni, da se oslobodi ropskih predstava o svetu, da prigrli slobodu i učini nešto dobro za zemlju na čijem čelu stoji.

Trebalo bi predsednika i njegove istomišljenike koji čežnjivo gledaju u pravcu Kremlja podsetiti na pesmu “Varvari” Jovana Hristića. Tu Hristić kojoj polemiše sa pesmom “Iščekujući varvare” Konstantina Kavafija u kojoj se razmatra ideja da su varvari ipak nekakvo rešenje. Srpski pesnik se oštro protivi takvim pesničkim zabludama, pa zato završava pesmu sledećim stihovima: “Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu / Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije / I puste u grad one koje su tako željno čekali. / Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje”.

(Al Jazeera)