Viši sud u Beogradu rehabilitovao je pukovnika Dragutina Keserovića, komandanta četničkog Rasinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO). Keseroviću je sudio Vojni sud u Beogradu od 2. jula do 8. avgusta 1945. godine, nakon oslobođenja. Osuđen je na smrt streljanjem, zbog pomaganja okupatoru i saradnje sa kvislinškom vladom Milana Nedića. Kazna je izvršena 17. avgusta 1945. godine u Beogradu, na nepoznatom mestu.

Presudom Višeg suda, utvrđena je ništavnost presude Višeg vojnog suda Jugoslovenske armije od 9. avgusta 1945. godine, a ništavne su i pravne posledice presude donete, kako nas izveštavaju Večernje novosti Milorada Vučelića, “na montiranom komunističkom procesu”.

Dakle, Keserović više nije saradnik okupatora, već rodoljub. I ne samo to, već i antifašista. Pre godinu i po dana, kada je pokrenut postupak za rehabilitaciju četničkog komandanta, zamenik predsednika Pokreta obnove Kraljevine Srbije Mirko Čikiriz zborio je o monarhističkim očekivanjima: “Očekujemo još jednu zvaničnu potvrdu čistote četničke antifašističke borbe i rehabilitaciju još jednog velikog srpskog sina. Vreme je da sve komunističke laži padnu u vodu i da istina pravedne uloge Jugoslovenske vojske u otadžbini više nikada ne bude dovedena u pitanje.”

Kao što vidimo, Viši sud je u potpunosti ispunio očekivanja.

Zajednička borba protiv partizana

Nadaleko je poznata “čistota četničke antifašističke borbe”, iza nje su ostale puna groblja antifašista da o njoj nemo svedoče. Tome u prilog govore i neki detalji iz ratne biografije Dragutina Keserovića. U Bici na Neretvi aprila 1941. godine učestvovali su i četnici Draže Mihailovića, njih oko 12.000, zajedno sa Nemcima, Italijanima i ustašama borili su se protiv partizana. Nakon što su doživeli poraz, Draža je pozvao u pomoć četnike iz Srbije da mu priteknu u pomoć. Keseroviću je naredio da mobiliše ljudstvo i da zaposedne desnu obalu Lima, kako partizani ne bi prešli u Srbiju. Naređeno mu je da tu oblast “očisti” od partizanskih simpatizera, što je Keserović i izvršio. Tako Draža Mihailović 9. maja izveštava: “Celu oblast na desnoj obali Lima primio je Keserović i za nekoliko dana očistio je od svih simpatizera.” Valjda je to ta čistota četničke antifašističke borbe, za drugu ne znamo.

U novembru iste godine Keserović je među četničkim vojvodama koji sklapaju pakt o nenapadanju sa nemačkim okupatorom, na sopstvenu inicijativu. Pored dogovora o tome da se neće međusobno napadati, pakt je predviđao i saradnju u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – partizana. Čudan je taj četnički antifašizam, ljudskom razumu posve nedostupan. U kapitalnoj studiji Kazna i zločin istoričar Milan Radanović piše da je Sporazum sklopljen “između nemačke okupacione komande i predstavnika Vrhovne komande JVuO, odnosno pojedinih lokalnih komandanata, od 27. novembra 1943.” sadržao jednu važnu klauzulu koja glasi: “Uključivanje četničkih jedinica u nemačko borbeno vođstvo prilikom većih zajedničkih borbenih dejstava. Borbene zadatke četničkim jedinicama za ovo vreme određuje nemačko vođstvo. Liferovanje nemačke municije za izvođenje zajedničkih borbenih zadataka.”

Dve nedelje ranije, 12. novembra, Draža Mihailović šalje uputstva za rad Keseroviću: “Produžite rad na definitivnom čišćenju komunista. Oni ne smeju postojati u Srbiji. Krajnje je vreme da sa tim gadovima raščistimo. Uništavajte sve njihove simpatizere i jatake bez milosti. Kad ne budu imali simpatizere neće moći ni da postoje.” Ukratko, čuveni antifašista Draža naređuje pokolje civila zato što su osumnjičeni za simpatije prema antifašističkim borcima. Radanović navodi da je “tokom leta 1944, po Keserovićevom naređenju, sastavljen je spisak partizana, partizanskih simpatizera i članova njihovih porodica sa teritorije 1. topličke brigade koje treba represirati”. Prema tom spisku, 280 ljudi treba pobiti, 78 internirati, 34 mobilisati u četnike, a sedmoro izbatinati. “U spisku se navodi veći broj bračnih parova ili roditelja i njihove dece ili, pak, braće – koje treba represirati”, piše Radanović. Zanimljivo je kako su Keserovićevi četnici prepoznavali komuniste. Na primer, na spisku za selo Grgure navodi se da “sve Jovanovićke žene nose crvene marame i otrovne su komunistkinje, pola internirati a pola likvidirati”.

Spiskovi za klanje i mučenje

Na suđenju Keseroviću utvrđeno je da su njegovi četnici u maju 1944. godine pronašli na Jastrepcu partizansku bolnicu, pa su streljali 24 ranjenika i četiri bolničarke. Pa posle kažu da četnici nisu heroji, nego zločinci. Evo još jednog junačkog dela od iste vrste: “Šestorica Keserovićevih četnika 22. avgusta došli su u kuću trgovca Vladimira Valjarevića, izveli ga iz mesta pod stražom i zaklali ga na putu za Jasiku.” Između 7. i 13. oktobra 1944. četnici su u Kruševcu uhapsili dvadesetak osoba, među kojima su bili opančar Dušan Milošević, njegova supruga i dve ćerke: jedna od 13 i druga od 12 godina. Milošević je o tome svedočio: “Odveli su nas u štab u selu Bivolju i bacili u jedan podrum. Tu su nas tukli, moju decu plašili električnom žicom i malo ih pekli, a ženi udarili oko 100 batina motkom po tabanima. U mučenju je učestvovao Vukašin sa još dvojicom.”

Radanović zaključuje: “Dolaskom vojnika Crvene armije, četnici su pobegli iz Bivolja, usled čega su se zatvorenici sami oslobodili.” Nije Keserović bio ništa milostiviji ni prema svojim vojnicima, o čemu svedoči njegova zapovest od 18. juna 1944. godine: “Sve one koji su malodušni, koji ne budu uložili svoje umne i fizičke snage za postignuće sigurnog uspeha, stavljati pred preki vojni sud. Sve one koji u borbi napuste svoja mesta, streljati na licu mesta.”

Sastavljanje spiskova za klanje bila je omiljena četnička aktivnost. Milan Radanović piše: “Prema tvrdnjama Vojislava Jankovića, sudije iz Kruševca, od strane šefa Specijalne policije u Kruševcu Milovana Tadića i komandanta JVuO u kruševačkom kraju Dragutina Keserovića, koji je tada boravio u gradu, ‘sastavljen je spisak od preko 150 lica koji su trebali da budu zaklani u petak 13. oktobra 1944. Ovo strahovito delo nije izvršeno samo zbog toga što je Crvena armija tog dana došla u Varvarin te je među četnicima nastao haos. Sutradan je Crvena armija oslobodila Kruševac, usled čega je navodna četnička namera bila definitivno osujećena.”

Pokušaj prelaska na savezničku stranu

Povodom rehabilitacije Keserovića, pročetnički mediji navode da je upravo on 14. oktobra oslobodio Kruševac od okupatora. Samo zaboravljaju na neke sitnice, na primer da se “četnička grupa Keserović dobrovoljno stavila pod komandu borbene grupe ’Diesner’”, kako se navodi u izveštaju Komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta od 10. avgusta 1944. Zaboravljaju četnički mediji i da je Druga proleterska brigada pokušala da oslobodi Kruševac, u napadu koji je trajao od 9. do 12. septembra, a da su im se suprotstavili Keserovićevi četnici, Nedićeve snage i Nemci. Kad je bilo očigledno da Nemci gube rat i da se Crvena armija približava, Keserović je rešio da spasava glavu i da pokuša da pređe na stranu saveznika. Pritom je kralj Petar II Karađorđević još 12. septembra pozvao sve četnike da se priključe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, a onima koji odbiju poručio da “neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom, ni pred istorijom”.

Keserović je malo zakasnio, dao je u zoru 14. oktobra Nemcima ultimatum da se predaju, što je njih beskrajno iznenadilo, pa do sinoć su tako lepo sarađivali, šta bi sad odjednom. Uglavnom, Keserović je uspeo da nagovori Nemce na predaju, veći deo njihovih snaga je napustio grad, strahujući od dolaska Rusa, a pritom više nisu mogli da se oslone ni na četnike. Crvena armija je ušla u grad, potom i NOVJ, počeli su da razoružavaju i hapse četnike, pa je Keserović pokupio šta mu je ostalo od vojske i pobegao. Kasnije se pridružio ostalim četničkim snagama u bekstvu, završili su u Bosni, pokušao je da pređe u Srbiju početkom juna 1945. godine, uhapšen je na obali Drine, a potom mu je suđeno.

Kakav je to antifašista koji ne sarađuje s fašistima?

Rehabilitacija Dragutina Keserovića nije nikakvo iznenađenje, već još jedan čin doslednog sprovođenja revizije istorije. Rehabilitacija Draže Mihailovića započeta je pod vladavinom Borisa Tadića, da bi bila uspešno privedena kraju pod Aleksandrom Vučićem. Potom su usledile rehabilitacije i nižih oficira. Četnici su izjednačeni sa partizanima, a nesrećna deca u školama već godinama uče da smo imali dva antifašistička pokreta.

Kad je već sve to obavljeno, zašto da ne bude rehabilitovan i neki tamo četnički komandant manjeg formata? Šta fali što je sarađivao sa nacističkim okupatorom, što je ratovao protiv pravih antifašista, što su njegovi četnici streljali ranjenike i bolničarke, klali civile, mučili decu? Otkad je to zločin? Kakav je to antifašista koji ne sarađuje sa fašistima?

Od pre neki dan Keserović više nije kvisling i četnički zločinac, već nevinašce, antifašista i ponosni oslobodilac Kruševca. To što ga je “oslobađao” iz štaba koji se nalazio u centru okupiranog grada, i to od onih čiji je verni sluga bio tokom rata, izgleda da malo kome smeta. Tu ništa nije nelogično ili apsurdno, bar po dominantnom shvatanju po kojem su četnici bili istinski borci za slobodu, a partizani sumnjiva lica i zločinci.

Većinska Srbija se odavno odrekla svog antifašističkog nasleđa i pobede u Drugom svetskom ratu, svrstavajući se dobrovoljno na stranu gubitnika. Naši neočetnici se među poraženima osećaju kao svoji na svome, tu su u prirodnom okruženju. I ne propuštaju nijednu priliku da se narugaju nebrojenim žrtvama fašista i njihovih saradnika.

(Al Jazeera)