U Srbiji postoji Zakon o kulturnom nasleđu kojim je, između ostalog, utvrđeno da spomenici kulture “uživaju posebnu zaštitu”. Nažalost, taj zakon se pokazao kao nemoćan da zaštiti spomenik palim borcima i žrtvama fašizma u selu Negrišori kod Lučana. Našao se spomenik na nezgodnom mestu, baš na trasi auto-puta Beograd-Južni Jadran. Kobnu deonicu puta između Požege i Pakovraća, gde se zadesio spomenik, gradi kineska kompanija China Communications Construction.

U nedelju, 19. marta, došlo je do okršaja moćnih građevinskih mašina i vremešnog spomenika iz kojeg je bager izašao kao pobednik. Izvođači radova sravnili su spomenik sa zemljom, rasuli ga u paramparčad, a njegovi raskomadani delovi ostali su da leže na mestu zločina. Spomenik nije pružio nikakav otpor uništiteljima sećanja na ljude koji su dali svoje živote za slobodu koju više nemamo.

Na prvi pogled skandalozno, ali ništa čudno za Srbiju. Antifašističke spomenike smo do sada uglavnom skrnavili i uništavali u ličnoj režiji, ali ne možemo ni mi sve sami, pa je lepo što nam je kineska kompanija priskočila u pomoć. Zakoni u našoj zemlji ne mogu da zaštite ni žive ljude, pogotovo ako se nađu na putu naprednjačkog napretka, pa je nelogično očekivati da će štititi mrtve spomenike, pogotovo one posvećene borcima protiv okupatora.

Vrlo nesretan slučaj

Pošto je javnost oštro reagovala na ovaj slučaj zatiranja pamćenja i skrnavljenja uspomene na poginule, pojavio se čitav niz protivrečnih informacija. Predsednik opštine Lučani Milivoje Dolović okarakterisao je varvarski čin kao „nesrećan slučaj”, te objasnio kako je „bager slučajno zakačio i srušio spomenik i prilično ga oštetio”. Nesrećan slučaj? Bager je slučajno srušio spomenik? Kako se to tačno desilo? Bager je prišao spomeniku u nameri da ga nežno pomiluje, ali je načinio neoprezan pokret “kašikom”? Ako je spomenik srušen, onda nije samo oštećen, nego uništen, što se na fotografijama može jasno videti.

Možda građevinski radnici nisu videli spomenik, pa su ga slučajno zakačili? To je malo verovatno, pošto je spomenik bio prilično monumentalan. Postolje je sačinjeno od osam kamenih sarkofaga na kojima je postavljeno pet skulptura. U središtu se nalazila figura pobednika, visoka, 2,25 metra, a s leve i desne strane stajale su po dve skulpture: partizanka i sužanj, ranjenik i narikača. Tu su bile i dve mermerne ploče. Na jednoj su stajala imena 60 boraca i žrtava fašističkog terora stradalih tokom Drugog svetskog rata, a na drugoj su bila upisana imena 85 palih ratnika iz Prvog svetskog rata. Takav monument se ne ruši slučajno, već ciljano, sa namerom.

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić poručio je da je rušenje spomenika „nedopustivo“ i da je od izvođača radova zatražio da „hitno rekonstruiše i vrati spomenik od istorijskog značaja za građane tog kraja Srbije“. Potom se javila i kineska kompanija koja kaže da je do oštećenja spomenika došlo prilikom izmeštanja i da nisu namerno oštetili spomenik.

Izvinili su se i obećali da će “u što kraćem roku popraviti spomenik, izmestiti ga na odgovarajuće mesto i izložiti za javnost”. Usput su malo minimizirali štetu: “Usled starosti postamenta došlo je do njegovog oštećenja i manjeg oštećenja natpisa i jedne skulpture”. Eh, da je postament bio malo mlađi, bilo bi drukčije sve, izdržao bi udarac bagera, a i natpis sa imenima žrtava bi možda ostao neokrnjen.

Jeste pomalo kriv i ljudski faktor, ali glavnina krivice ipak pripada zubu vremena. Spomenik nije baš toliko star, podigli su ga meštani 1980. godine kako bi odali počast palim borcima i žrtvama fašizma iz svog kraja, svojim rođacima i komšijama. I autor spomenika je iz tog kraja, Radoslav Rade Jovančević, likovni pedagog iz Lučana.

Kontrola štete

Ponovo se javio notorni ministar Vesić, ispalo je da je kriv domaći podizvođač kojeg je angažovala kineska kompanija, jer nije tražio saglasnost za premeštanja spomenika. Obećao je Vesić da će im naplatiti penale i pokrenuti krivični postupak protiv odgovornih lica, te da će to biti “nauk svim drugim izvođačima da moraju da vode računa ne samo o spomenicima kulture već sve ono što je kulturna baština tamo gde rade”. U međuvremenu su delovi spomenika sklonjeni s puta, nalaze se u magacinu izvođača radova, gde će sačekati da Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu uradi projekat restauracije.

Oglasio se i Zavod koji kaže da je kompanija pre dve godine tražila od Zavoda odobrenje za izmeštanje spomenika na drugu lokaciju. Dobili su odobrenje i uslove izmeštanja, kao i obavezu da prijave Zavodu početak radova. Nova lokacija je izabrana u avgustu 2021. godine, trebalo je da „investitor, u skladu sa izdatim uslovima, bio u obavezi da obavesti Zavod, kao nadležnu službu zaštite o početku izvođenja radova, kako bi se obezbedio stručni konzervatorski nadzor i utvrdilo da li se radovi izvode u skladu sa merama“. Navodno su skulpture i ploče sa natpisima demontirane još u u oktobru prošle godine.

Iz Zavoda kažu da je održan sastanak u Lučanima, nakon rušenja, na kojem su učestvovali stručnjak Zavoda, nadzorni organi, predstavnici izvođača, predsednik opšine i načelnik Odeljenja za urbanizam. Tom prilikom je objašnjeno kako je došlo do “situacije koja je dokumentovana na terenu”, ona je “nastala usled problema u vezi sa imovinskim odnosima na novoj lokaciji i potrebom da se radovi na trasiranju i izgradnji autoputa neometano obavljaju“. Sve je tu konfuzno, jasno je samo da je spomenik svojim postojanjem ometao radove, te da je antifašističko nasleđe poslednja rupa na svirali.

To što ministar građevinarstva i razaranja, kao i kompanija za rušenje spomenika i izgradnju auto-puteva sada rade zove se kontrola štete. U tom duhu se odvija čitava ova konfuzna priča koja dolazi sa svih strana, zvuči kao čista kakofonija, a ne kao suvislo obaveštavanje o tome šta se dogodilo. Usput budi rečeno, rušenje zaštićenog spomenika kulture nije neki bezazleni prekršaj koji može proći tek tako. Krivični zakonik za uništenje ili oštećenje kulturnog dobra koje uživa zaštitu predviđa zatvorsku kaznu u trajanju od šest meseci do pet godina. Dakle, neko bi morao da robija za počinjeni krimen, ukoliko u ovoj zemlji još ima zakona i ako ima nekog ko je spreman da ga sprovodi.

Duh bezakonja

Rušenje spomenika jednostavno nije nešto što može da se dogodi slučajno, usled nepažnje, rasejanosti ili zato što postoji potreba da se radovi na putu neometano obavljaju. Ako se već spomenik nađe na trasi saobraćajnice u izgradnji, postoji procedura za njegovo izmeštanje, postoje nadležni organi koji se time bave, postoje i nadzorni organi koji kontrolišu izvođenje radova. U uređenoj državi se takve stvari rade po važećim propisima i zakonima. U Srbiji postoje sve pomenute procedure, ali je očigledno da do njih niko ne drži, niti ih smatra obavezujućim.

Naprednjački režim dosledno se drži duha bezakonja, ne obraćajući pažnju na pravnu regulativu. Za malu grupu odabranih i privilegovanih zakoni ove države prosto ne važe, oni mogu da rade šta god im se prohte, bez ikakvih posledica. Tužilaštvo ih u tome podržava, uporno odbijajući da radi svoj posao i da goni one koji krše zakon, pod uslovom da su počinioci pripadnici vladajuće oligarhije, naprednjačkog klana koji obuhvata političare, kontroverzne biznismene, povlašćene strane i domaće kompanije, i slične članove hajdučke družine koji su obukli skupa odela, stavili kravate i glume da nisu drumski razbojnici.

Građani su potpuno svesni kakva je priroda poretka u kojem žive. Tome u prilog govori i izjava jednog Negrišorca povodom rušenja spomenika: “Znamo da su izvođači radova na izgradnji auto-puteva van zakona ove države, da se ne poštuju zakoni i radi ko kako hoće. Međutim, ovo divljaštvo, rušenje spomenika posvećeno palim borcima iz Drugog svetskog rata prevazilazi sve do sada”. Uostalom, da se rušitelji nisu osećali nekažnjivo ne bi se ni usudili da razore spomenik. Džaba zakoni i propisi koji navodno štite spomenike kulture, kad svako može videti da je praksa dijametralno suprotna.

Prepušteni nebrizi i zaboravu

Rušenje spomenika u Negrišorima samo je najradikalniji oblik vandalizma prema istorijskom nasleđu, poglavito antifašističkom. Spomenici posvećeni borbi protiv fašizma i žrtvama nacističkog terora već decenijama su izloženi nebrizi, zaboravu i skrnavljenju. Uglavnom su zapušteni i prepušteni propadanju, a često bivaju ispisani grafitima, nacionalističkim parolama, pa čak i kukastim krstovima. Razbijene su mnoge ploče sa natpisima u slavu palih boraca, mnoge biste partizanskih heroja su iščezle, bronzane biste često su bivale pretopljene, mnogi spomenici su uklonjeni ko zna gde.

Vladajuća kasta prosto ne haje za prošlost, pogotovo za najsvetlije periode naše istorije. Oni se pozivaju na slavnu prošlost, borbu za slobodu i silne žrtve pale u toj borbi samo kad na njima mogu nešto da ušićare. Za njih su istinsko sećanje na borce za slobodu i žrtve terora, iskreni pijetet prema mrtvima i zahvalnost prema onima bez kojih ni mi ne bismo postojali – jednostavno uvredljivi, jer ih podsećaju na sopstvenu ništavnost i beznačajnost.

Ko će se sutra sećati današnje elite, naših profitera, otimača, uzurpatora, opsenara koje zanima samo vlastita korist? Ne bi im pomoglo ni da sami sebi podignu spomenike.

(Al Jazeera)