Srpska politička scena ni u redovnim okolnostima ne odiše atmosferom racionalnosti, nema tu mnogo suvislih rasprava o boljitku građana, niti elementarne demokratske kulture.

Međutim, otkad se pojavio francusko-nemački predlog za Kosovo, sve je dodatno eskaliralo: politička scena liči na ludu kuću, a njeni akteri se ponašaju kao da su u poznoj fazi delirijuma. Nepristrasnom posmatraču sa strane izgledalo bi kao da gleda ljude opsednute nekakvim priviđenjima i avetima ili ljude posednute demonima, atmosfera koju stvaraju je toliko iracionalna, sublesasta i paranormalna.

Vučić priča kako neće dozvoliti ulazak Kosova u UN, a složio se s planom koji predviđa da Srbija neće činiti ništa kako bi sprečila članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Ide predsednik naokolo i viče “Nema kapitulacije”, a Srbija kapitulirala još u junu 1999. godine kada je potpisan Kumanovski sporazum. Time je, usput budi rečeno, Srbija priznala legitimnost NATO bombardovanja, tako da je sva kuknjava o nepravdi koju smo pretrpeli skroz deplasirana.

Zaboravni autori spota

Premijerka Ana Brnabić ubeđuje javnost i sopstvenu stranku da Vučić bije bitku za Kosovo, mada ni ona ne zna baš kako, ali zna da uvek treba podržavati ono što predsednik govori, zahvaljujući sopstvenom talentu za klimoglav se i nalazi na čelu Vlade Srbije. I naprednjaci su zbunjeni, pojma nemaju šta se zbiva, Vučić pravi Narodni pokret za državu, drma im se tlo pod nogama, ali i dalje zdušno staju na stranu predsednika koji ih je izvukao iz ništavila i postavio na razne lukrativne funkcije gde mogu mirno da isisavaju budžet, ne radeći ništa. Uprkos potpunoj konfuziji, i naprednjaci daju podršku Vučićevoj odbrani Kosova, mada niko ne zna šta bi to trebalo da znači, ali to njima ionako nije bitno.

Na televizijama pod kontrolom vlasti emituje se spot u kojem se poredi kako su sadašnji opozicionari dok su bili na vlasti branili Kosovo, a kako to sad radi pravi patriota Vučić. Među targetiranima se nalaze nekadašnji predsednik DSS-a Vojislav Koštunica i sadašnji predsednik Novog DSS-a Miloš Jovanović. Zaboravili su Vučić i njegovi reditelji spotova da su zajedno sa Koštunicom pravili miting “Kosovo za patike”, nakon kojeg je uništen centar Beograda, demolirani su silni izlozi, spaljivane ambasade, a sve se završilo sveopštom pljačkom robe široke potrošnje po raznim prodavnicama.

Zaboravili su i da Jovanović vo vremja ono nije bio na političkim i partijskim funkcijama, ali da su funkcioneri DSS-a bili mnogi koji su u međuvremenu preleteli u SNS i postali Vučićeve udarne pesnice. Među njima su narodni poslanik Nebojša Bakarec i predsednik partijske fondacije SNS-a Dejan Mihajlov. Čak su preuzeli i kadar koji im danas stoji na čelu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Petar Petković je karijeru započeo upravo u DSS-u, bio je Koštuničin savetnik i narodni poslanik.

Dvesta na sat

Ni takozvana patriotska opozicija ne zaostaje za takozvanim patriotama na vlasti. Predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski udara u apokaliptične tonove i prorokuje: “Ja mogu da preživim i sad to kažem vrlo lično, da mi se deca rode u Srbiji bez Lidla i u Srbiji bez šopinga, ali neću da dozvolim da mi se deca rode u Srbiji bez Kosova“. U sličnom tonu je nastavila i na skupu za odbranu Kosova koji je opozicija organizovala u petak, 17. marta. I tu je s prezirom osudila zemaljsko carstvo, fabrike, rudnike, ekonomiju, suprotstavljajući ovim banalnim sadržajima uzvišenu duhovnost. U njenoj izvedbi to glasi: “Ne damo vam Trepču za Rio Tinto i Gračanicu za fabriku Mercedesa”.

To je ista Milica Đurđević Stamenkovski koju je prošle godine zaustavila saobraćajna policija na beogradskom Bulevaru oslobođenja i alko-testom utvrdila da ima 0,6 promila alkohola u krvi, pa ju je odmah isključila iz saobraćaja. Vozilo kojim je upravljala prva Zavetnica bilo je, gle ironije, marke “Mercedes B200”.

Dakle, patrioti mogu da voze mercedes, ali srpski radnici ne mogu da rade u Mercedesovoj fabrici, da plaćaju porez i pune budžet iz kog će patriote uzimati novce kojim će kupiti mercedes. Nešto u toj jednačini ne štima, verovatno zato što nema nepoznatih, sve je jasno kao dan. Jedino je nejasno otkud braniteljki Kosova mercedes, ako nije trampila Gračanicu za automobil.

Pregaženi Sloveni i druge fantazije

Predsednik Dveri Boško Obradović posebno je inspirisan tekućim događajima, pa je najzad smislio nešto novo, gotovo genijalno: on Albancima nudi suštinsku autonomiju. Prespavao je Obradović decenije i vratio se vremeplovom u davnu prošlost, kada je suštinska autonomija bila opcija. To je i Koštunica imao u ponudi, ali i tada je ta ideja bila promašena i deplasirana.

Lider Narodne stranke Vuk Jeremić takođe ima briljantne ideje. On već mesecima ubeđuje Vučića da pošalje pisma u Moskvu i Peking, u kojima bi ih obavestio da se Srbija protivi članstvu Kosova u UN. Idealno vreme za oslanjanje na Kremlj, dok Vladimir Putin razvaljuje Ukrajinu i svakodnevno upravlja ratnim zločinima, za šta je upravo dobio nalog za hapšenje iz Haga. U poređenju sa drugim partijskim kolegama, Jeremićeve ludorije deluju čak i razumno.

Narodni poslanik i stranački funkcioner Vladan Gajić potpuno se lišio svih inhibicija i pustio konspirativnoj mašti na volju. “Dižemo Srbiju na noge. Otpor kapitulaciji, odbacivanje ultimatuma kao 1914. Austrougarskoj, kao 1941. Nemačkoj , tako i Nemačkoj 2023.” – piše Gajić, praveći istorijske analogije dosta sumnjivog kvaliteta.

Ima Gajić i dubljih tumačenja savremenog trenutka, stavljenog u dužu dijahronijsku perspektivu: “Životni prostor ka Istoku je realizovan juče u Briselu. Nemačka je zaokružila ono o čemu je sanjala Austrougarska na Balkanu i nacisti na Istoku. Sloveni su pregaženi. Ili kao zaposleni u privrednom društvu EU /centralna Evropa/ ili kao Srbi na Balkanu. Ostala je samo Rusija”. Svaki komentar je suvišan, ovakvo bulažnjenje koje pokazuje totalnu izmeštenost iz vremana i prostora očigledno se smatra nekakvom preporukom za bavljenje politikom u Srbiji.

Poništavanje srpske kulture i istorije

Pomenuti Jovanović, šef Novog DSS-a mrtav hladan propoveda kako se sporazumom između Srbije i Kosova “poništava naša istorija, kultura i dostojanstvo i njegovim prihvatanjem se ispisujemo iz istorije”. Ispisa čovek čitavu Srbiju iz istorije, najavi apokalipsu za srpsku kulturu, ništa manje, takvi su ti patriotski poslenici, vole krupne i teške reči. To bi značilo da sad više nemamo srpsku književnost, slikarstvo, muziku, da će na neki volšeban način Laza Kostić, Miloš Crnjanski, Nadežda Petrović, Kosta Miličević, Stevan Mokranjac i stotine drugih umetnika nestati, a da će njihova dela biti poništena, razvejana u prah ili će iščeznuti u crnoj rupi koja se otvorila u Jovanovićevoj imaginaciji. Zanimljiv paranormalni fenomen.

Ni vanstranački branitelji Kosova ne zaostaju za stranačkim kolegama. Na pomenutom opozicionom skupu govorio je i istoričar Miloš Ković, predsednik Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Njemu se privideo nekakav narodni ustanak, a potom je rekao da ovo više nije svet kojim vladaju Sjedinjene Američke Države i “politički Zapad“, nego da je ovo multipolarni svet u kom se Rusija probudila. Treba napomenuti da su ove reči o ruskom buđenju izgovorene na adekvatnom mestu, patriotska opozicija je skup napravila kod spomenika ruskom caru Nikolaju II.

Pored svih spomenika znamenitim Srbima, oni izabraše ruskog cara, što dovoljno govori o suštini ovdašnjeg ruskokolonaštva. Veliki Srbi preko noći postadoše mali Rusi, podržavajući rusku genocidnu agresiju na Ukrajinu, sravnjivanje gradova sa zemljom, masovna ubistva civila i nanošenje neizmerne patnje nevinim ljudima, starcima, ženama, deci.

Akademik Dušan Kovačević u nedavnom intervjuu poručuje da je priznavanje nezavisnosti Kosova nemoguće, ali zato dobro zna šta je moguće, pa iznosi ideju kako bi on lično, zajedno sa kolegama akademicima, mogao da pomogne, u okvirima svojih skromnih mogućnosti. “Razgovarao sam sa prijateljima i dogovorili smo se, ako ne daj bože dođe do rata, ako nas neko napadne, da formiramo diviziju trećeg poziva, što znači 60 plus, koju ćemo nazvati Legija staraca. Ako neko treba prvi da izgine da to ne budu odmah mladi ljudi, kao što to obično biva“, iznese Kovačević vickastu ratničku ideju. Ili je to ipak izrekao njegov junak Ilija Čvorović? Ko zna, neobično je biti pisac, naseljen silnim likovima, nikad ne znaš ko iz tebe govori.

Zanemarljive tačkice u vremenu

Bilo je još mnogo sličnih halucinantnih izjava proteklih nedelja, kao je cela politička scena na nekim supstancama koje menjaju svest. Za kraj bih naveo samo još jedan biser, posle književnih sanjarija, red je da se okrenemo filozofskim promišljanjima. Potpredsednica Demokratske stranke Tatjana Manojlović na čitavu stvar gleda iz šire perspektive, takoreći sub specie aeternitatis. “Niko nema mandat da se u ime Srbije odriče Kosova i Metohije. Niko. Tačka. Čak i referendumom ne bi bilo u redu, jer – ko smo mi?! Zanemarljiva tačkica u vremenu. Previše neki sebi daju na važnosti. Zbog tog egotripa i jesmo tu gde smo”, reče Manojlović na filozofskoj sekciji Twittera. Zvuči baš mudro, skoro na nivou Vladana Gajića.

Dakle, čitavo stanovništvo Srbije je beznačajno i ne treba ni o čemu da odlučuje, pogotovo ne o pitanjima koja se direktno tiču njihovih života i budućnosti njihovog društva. Zašto? Zato što smo svi mi samo “zanemarljive tačkica u vremenu”. Mogli bi onda DS-mudraci da prestanu da traže da te zanemarljive tačkice u vremenu glasaju za njih, sve je to ionako relativno. Jer šta smo mi, samo prašina što je kosmički vetar nosi, prolaznici na ovom svetu, sasvim beznačajni, ništavni i besmisleni. Ne bi bilo šteta ni da nas nema. Ne znam zašto se, na primer, ubistvo posmatra kao zločin, kad to samo znači da je jedna zanemarljiva tačkica u vremenu izbrisala drugu zanemarljivu tačkicu u vremenu. Sve je to zanemarljivo, zašto dizati buku.

Trska koja halucinira

I čemu toliko uzrujavanje zbog ljudske patnje, nesreće, nepravde kad sve to trpe neke zanemarljive tačkice u vremenu, pa je samim tim i njihov bol zanemarljiv. Ali, onda je i potpredsednica DS-a takođe samo zanemarljiva tačkica u vremenu, pa je ono što ta tačkica govori takođe posve zanemarljivo. Dobro, teško da dotle dobacuje misao današnjih demokrata. A još teže da će dobaciti do one znamenite misli Bleza Paskala koji je mnogo bolje od naših patriota poznavao ljudsku ništavnost, ali nije se tu zaustavljao, već je spoznao i veličinu čoveka koja se u slabosti projavljuje.

“Čovek je samo trska, najslabije biće u prirodi; ali on je trska koja misli. Nije potrebno da se cela vasiona naoruža da ga smrvi: dovoljan je samo dah, jedna kap vode da ga ubije. Ali i onda kada ga vasiona uništi, čovek ostaje uzvišeniji od svog ubice, jer on zna da umire i zna za nadmoć koju vasiona ima nad njim; vasiona o tome ne zna ništa”, piše Paskal.

Sudeći po izjavama dežurnih branitelja srpstva iz vlasti i opozicije, oni se ne slažu sa francuskim filozofom. Čovek nije trska koja misli, nego trska koja halucinira, koja ne zna ništa o sopstvenoj uzvišenosti. Doduše, njihove halucinacije imaju račundžijski i šićardžijski karakter. Čim se pojavi makar majušna mogućnost da se raspetlja neki od mnogobrojnih nacionalnih čvorova, politička atmosfera postane još uzavrelija i sumanutija. Sveopšti uzruj koji zahvati političku scenu na sam pomen mogućeg mirovnog sporazuma s Kosovom potpuno je logičan, ma koliko blesavo delovao.

Naravno da se gotovo cela politička scena uznemiri, jer bi rešavanjem kosovskog pitanja ostali bez politike, odnosno bez omiljenog sredstva za manipulisanje građanima, bez fetiša u čije ime uskraćuju budućnost žiteljima sopstvene zemlje. Takvoj kvazipolitici odavno je istekao rok trajanja, a računi zločinačke prošlosti polako dolaze na naplatu. Što reče lider Partije slobodnih građana Pavle Grbović, jedan od retkih glasova razuma među političarima, “pravedno je da ljudi koji su bili nosioci politike devedesetih budu oni koji će morati da snose i konačne posledice svoje neodgovornosti“.

(Al Jazeera)