Četvrt stoleća nakon ubistva Slavka Ćuruvije okončan je proces protiv optuženih za ovaj zločin. Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je svu četvoricu pripadnika Miloševićeve Službe državne bezbednosti (SDB) koji su bili optuženi za ubistvo: Radomira Markovića (šefa SDB-a), Milana Radonjića (šefa beogradskog DB-a) i operativce Ratka Romića i Miroslava Kuraka. Prvostepenom presudom Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu četvorka je bila proglašena krivom i osuđena na ukupno sto godina robije.

Odluka Apelacionog suda je konačna, nikakvi pravni lekovi ne pomažu, niko neće odgovarati za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije izvršeno 11. aprila 1999. godine, u centru Beograda, u ulazu zgrade u kojoj je živeo. U slučaju države Srbije, pravda je spora, ali nedostižna. Pogotovo kad su u pitanju zločini za koje postoji osnovana sumnja da ih je počinila država. Oslobađajuća presuda nije iznenađenje, predsednik državne Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić još od prošlog juna je govorio kako ima saznanja da će optuženi bezbednjaci biti razrešeni krivice.

Opravdavanje Službe

Ovakva odluka je najubedljiviji dokaz da postoji direktan kontinuitet između naprednjačkih vlasti i režima Slobodana Miloševića. Da ne bude nikakve zabune, tu činjenicu je dodatno potcrtao sam Apelacioni sud. Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić objasnio je da Apelacioni sud nije samo poništio prvostepenu presudu i oslobodio optužene, već je učinio i nešto što niko od njega nije tražio, a to je opravdavanje rada Službe državne bezbednosti. U obrazloženju odluke, Apelacioni sud je naveo da je praćenje Ćuruvije bilo zakonito i uobičajeno. Nisu se obazirali na izjave mnogih svedoka iz SDB-a koji su rekli da je praćenje bilo nezakonito i netipično, da nikog drugog nisu tako pratili, da su morali iz minuta u minut da javljaju o svakoj promeni. U praćenju je učestvovalo čak 27 operativaca Službe.

U odluci je navedeno i da tokom postupka “nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti je utvrđeno ko je, kada i gde, kao što se navodi u dispozitivu optužnice, učestvovao u sačinjavanju prethodnog dogovora i plana za lišenje života vlasnika, direktora glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista ‘Dnevni telegraf’ i nedeljnika ‘Evropljanin’ Slavka Ćuruvije. Prema njemu, nije izveden nijedan dokaz u prilog navodima optužbe, da je takav nalog dat od strane NN lica ‘iz najviših struktura vlasti’”. Dakle, Služba je Ćuruviju pratila po zakonu, jer je sasvim normalno da organi bezbednosti prate nezavisne novinare, nikakvog udruživanja zarad izvršenja zločina nije bilo, praćenje nema veze sa ubistvom, a nema ni nalogodavca iz vrha Miloševićevog režima.

Kad država ubija

Ubistvo Slavka Ćuruvije nije usamljen slučaj. U to vreme Miloševićeva razbojnička družina surovo se obračunavala sa svim političkim protivnicima i kritičarima. Nakon ubistva Ćuruvije u aprilu 1999, početkom oktobra iste godine organizovan je atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali. Drašković je čudom preživeo, ali su poginula četvorica njegovih bliskih saradnika. Potom se Drašković sklonio u Crnu Goru, u kuću u Budvi, ali i tamo su pokušali da izvrše atentat na njega 15. juna 2000. godine. I ovog puta je preživeo, prošao je sa lakšim povredama nanetim vatrenim oružjem. U avgustu iste godine kidnapovan je Ivan Stambolić tokom trčanja na Košutnjaku, a potom je ubijen na Fruškoj gori i zakopan u jamu sa krečom.

Za ubistvo Stambolića osuđeni su najviši funkcioneri SDB-a, između ostalih i Radomir Marković, kao i pripadnici Jedinice za specijalne operacije (Milorad Ulemek Legija i drugi). U presudi je navedeno da je nalogodavac otmice i ubistva bio Slobodan Milošević. Advokat Ružić je naveo da su sve ove zločine počinili isti ljudi, te da je scenario uvek bio isti. Služba se pobrine za praćenje mete i logistiku, a potom na scenu stupaju ubice iz JSO-a ili neke slične organizacije.

U svakom slučaju, državni službenici su ubijali po naređenju vrha vlasti. Planirali su još neka ubistva, ali nisu uspeli da ih izvrše. Nakon pogubljenja Slavka Ćuruvije, Zoran Đinđić se sklonio u Crnu Goru da bi preživeo, jer je saznao da je sledeći na listi za odstrel.

Para-državni Kartel

Tokom devedesetih godina stvorena je neraskidiva sprega između političkih struktura, bezbednosnih službi, kriminalnih grupa, ratnih zločinaca, ratnih profitera, patriotskih intelektualaca, duhovnika krvi i tla, delova tužilaštva i pravosuđa, korumpiranih novinara i sličnih službenika. Profesor Nenad Dimitrijević je ovu hobotnicu sačinjenu od moćnih pojedinaca i institucija nazvao – para-državni Kartel. Tu neformalnu grupu su tvorili “‘zvanične’ političke institucije, vladajuća partija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema”.

Kartel nikada nije rasformiran, kao što ni Služba nije reformisana, niti očišćena od kadrova koji su okrvavili ruke. Zoran Đinđić je pokušao da im stane na rep, ali nije imao na raspologanju snage kojima bi to mogao da sprovede u delo. Pored toga, imao je ljutog, moćnog protivnika – predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunicu koji je učinio sve što je u njegovoj moći da očuva kontinuitet sa Miloševićevim režimom i epohom.

Nije Đinđić imao ni vremena da počisti Augijeve štale. Već u novembru 2001. godine izbila je oružana pobuna JSO-a koju nije imao čime da uguši, nije imao silu u svojim rukama. Pobunu je otvoreno podržao Koštunica koji je, kao predsednik, bio nadležan za vojsku. Kao rezultat pobune, smenjen je šef Službe Goran Petrović, na njegovo mesto postavljen je Andreja Savić, a za njegovog zamenika Milorad Bracanović, koji je devedesetih bio bezbednjak JSO-a. Bracanović se našao među osuđenima u procesu za ubistvo Ivana Stambolića, a pripadnici JSO-a su u martu 2003. godine ubili Zorana Đinđića. To je bio kraj nade da će se nešto promeniti, te definitivni znak da se Kartel vraća na pozicije moći.

Osveta ministra informisanja

Integralni deo Kartela tokom devedesetih bili su i radikali Vojislava Šešelja, omiljenog opozicionara Slobodana Miloševića. U takvom ratnohuškačkom, zločinačkom miljeu ponikao je i današnji gospodar Srbije Aleksandar Vučić. I nije bio samo neki mali, beznačajni šraf ubilačke mašinerije, već je obavljao važne funkcije. U vreme kad je Slavko Ćuruvija ubijen Vučić je bio zloglasni ministar informisanja, zadužen za gušenje slobode medija.

Sprovodio je drakonski Zakon o informisanju, kažnjavao neposlušne, uključujući i Ćuruviju. “Dnevni telegraf” je zabranjen u oktobru 1998. godine, prostorije redakcije su zapečaćene, a potom je Ćuruvijinoj firmi koja je bila izdavač ovog dnevnog lista zaplenjena imovina. Zato je Ćuruvija registrovao oba svoja lista, “Dnevni telegraf” i nedeljnik “Evropljanin”, registrovao u Crnoj Gori, ali je i pored toga u Srbiji trpeo sudski progon i medijsku harangu.

U to vreme Vučić je Ćuruviju doživljavao i kao ličnog neprijatelja. Ostala je zabeležena njegova izjava: “Osvetiću se kad-tad Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje ‘Dnevni telegraf’”. Odluka Apelacionog suda, kao i cela farsa oko istrage i suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije mogli bi se posmatrati i kao deo te osvete. Usput, ta odluka je doneta još pre desetak meseci, ali je objavljena tek sad, čekao se pogodan trenutak za njeno obznanjivanje javnosti.

Nekažnjeni zločini

Najpoznatije ubistvo novinara na kraju ostaje nerazrešeno, počinioci, organizatori i nalogodavci nisu kažnjeni. Ni druga ubistva novinara nisu doživela sudski epilog, iako je Vučić čvrsto obećao da će ovi zločini biti rasvetljeni. Doduše, obećavao je i da će dati ostavku ako Ćuruvijine ubice ne budu kažnjene, pa ništa od toga. Ta obećanja predsednik je davao u vreme kad je glumio evropejca, želeći da se pred međunarodnom javnošću predstavi kao reformisani radikal.

Tada je osnovao i pomenutu Komisiju za istraživanje ubistava novinara, na njeno čelo je postavljen nekadašnji urednik Radija B92 Veran Matić, ali i to je bila predstava za lakoverne. Trebalo je zamazati oči javnosti i međunarodnim činiocima, kako bi Vučić dobio podršku, a zapravo je od početka bio plan da ubice novinara ne budu kažnjene. Videlo se to još 2014. godine kad je Legija proglašen za ključnog svedoka, a Miroslav Kurak za izvršioca, iako je Ćuruvijina supruga Branka Prpa, koja je bila svedokinja ubistva, tvrdila da nije on pucao.

Nisu kažnjene ubice Slavka Ćuruvije, nisu otkrivene ubice Dade Vujasinović, ne zna se ko je ubio Milana Pantića. Država sve vreme šalje jasnu poruku koja je poslednjom odlukom Apelacionog suda samo dodatno pojačana. Ta poruka glasi: Ubijanje novinara u Srbiji nije zločin. Kartel je i dalje na vlasti i dobro čuva svoje ljude. A novinari neka malo pripaze šta pišu.

(zurna.info, foto: lična arhiva)