Fond za humanitarno pravo objavio je prošlog meseca studiju istoričarke Jelene Đureinović “Politika sećanja na ratove devedesetih u Srbiji: Istorijski revizionizam i izazovi memorijalizacije”. U studiji je izložen kratak pregled kulture sećanja na ratove posle Miloševićevog pada, u prvoj deceniji 21. veka, ali je glavni deo rada posvećen periodu od 2012. godine do danas, kad pod Aleksandrom Vučićem i naprednjacima ratovi devedesetih postaju centralna tema državne politike sećanja i ključni faktor za politički legitimitet državnih vlasti.
Nakon pada režima Slobodana Miloševića nije bilo dovoljno političke volje za obračun sa zločinačkom prošlošću. Kako piše Đureinović: „Osim povremenih simboličnih koraka u pozitivnom pravcu, državni zvaničnici nisu pokazali volju da se suoče s nasilnom prošlošću i pitanjima odgovornosti i krivice, niti da prepoznaju i priznaju patnju žrtava nesrpske nacionalnosti”.
Vojislav Koštunica od početka je vodio politiku kontinuiteta sa Miloševićevim nasleđem, a nakon atentata na Zorana Đinđića nestala je svaka nada da bi zvanična državna politika sećanja mogla da bude zasnovana na priznanju odgovornosti za zločine iz nedavnih ratova.
Samo Srbi mogu da budu žrtve
Brzo je došlo do pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, potonja se u velikom stilu vratila na političku scenu Srbije, kao da ništa nije bilo, kao da nisu uništili zemlju i vodili politiku agresije, rata i nasilja.
Tokom tog perioda „vlasti Srbije nikada nisu prihvatile punu, pa čak ni delimičnu, odgovornost za ulogu u ratovima, konzistentno odbijajući da se uključe u bilo kakvo javno i transparentno suočavanje i pomirenje s prošlošću”.
U to vreme javnim govorom o prošlosti dominirali su obrasci poricanja zločina i odgovornosti koji „čine deo državne politike sećanja i danas”. Đureinović navodi brojne tehnike poricanja, jedan od glavnih je priča da Srbija nije učestvovala u ratovima, a potom su tu “eksternalizacija krivice i odgovornosti na paravojne formacije, srpske snage iz drugih država i, u stilu teorije zavere, na sukobljene strane u ratu i međunarodnu zajednicu”.
Čak i kad postoji priznavanje zločina, krivica se svaljuje na paravojne formacije, a potpuno se negira njihova veza sa zvaničnim vojnim i policijskim snagama Srbije.
Takođe, kad je u pitanju genocid, u Srbiji (koji se takođe ne priznaje, najdalje što su zvaničnici otišli je ona premijerkina priča o “strašnom zločinu”), potpuna odgovornost se prenosi na Vojsku Republike Srpske kako “bi se podvuklo da Srbija nije imala nikakve veze s genocidom”.
Suština svih obrazaca poricanja je da u okviru kulture sećanja na ratove devedesetih “ne postoji priznanje i poštovanje za žrtve srpskih snaga”, one su naprosto nevidljive, jer im posednici državne i društvene moći ne priznaju postojanje.
“Žrtvama ratova devedesetih smatraju se isključivo srpske žrtve”, to je aksiom naše zvanične politike sećanja juče, danas i sutra.
Dihotomija herojstva i stradanja
Nakon dolaska naprednjaka na vlast 2012. godine dolazi do uspostavljanja drugačije politike sećanja, reč je o “povratku nacionalnog ponosa”, kako piše autorka.
Tu novu politiku možda je najbolje sažeo Aleksandar Vulin kada je govorio da je prošlo vreme stida, a da je došlo vreme “tihog ponosa”. Stid se odnosi na period vladavine demokrata kada zvanična Srbija nije smela da se ponosi svojim herojima koji su pobili desetine hiljada nevinih ljudi, mahom civila.
“Sadašnji režim pod vođstvom SNS-a koristi činjenicu da se prethodne vlasti nisu bavile devedesetim godinama kao liniju razgraničenja i izvor legitimiteta, koji istovremeno delegitimiše političke prethodnike. Zbog SNS-a i njegovih političkih saveznika, srpski narod konačno sme i može, kako tvrdi dominantni narativ, da se seća heroja i žrtava s ponosom. Drugim rečima, vlast gradi svoj politički legitimitet i identitet upravo na svojoj ulozi u uspostavljanju industrije sećanja”, piše Đureinović.
U ovakvom populističkom preokretu celokupna vojna istorija Srbije posmatra se kroz koncept oslobodilačkih ratova: Srbija je uvek voddila samo oslobodilačke, a nikad osvajačke ratove, pa su samim tim i ratovi devedesetih pošteni, časni i oslobodilački.
A oslobodioci se bore za pravedni cilj, pa po difoltu ne mogu počiniti ratni zločin. Ovakav koncept podrazumeva i sledeću vizuru: “Dihotomija herojstva i stradanja je perspektiva kroz koju se sagledava prošlost”.
Možeš biti ili heroj ili žrtva, nema treće opcije – što bi rekao istoričar Miloš Ković – pogini za Kosovo, za Srbiju, za srpstvo… ili preživi. Ako pogineš, onda si žrtva; ako preživiš, onda si heroj.
Pripadnik srpskog naroda u istoriji nastupa samo u ovim dvema ulogama, kao junak ili žrtva. Iz takve simplifikujuće prokrustovske slike napadno izostaju neke druge role – na primer, uloga zločinca, kolaboranta, počinitelja genocida, saradnika okupatora.
U ovakav koncept ne uklapaju se mračne epizode iz novije istorije, svi događaji u kojima Srbi nisu mogli da budu ni heroji ni žrtve – od genocida u Srebrenici, opsade Sarajeva, rušenja Vukovara, hladnjača s Kosova, masovnih grobnica, pa sve do kolaboracije s nacistima – jednostavno se brišu iz nacionalne memorije i proglašavaju nepostojećim, uprkos notornim činjenicama, zdravom razumu i ljudskoj savesti.
Plan i program lažne prošlosti
Za plan i program državne kulture sećanja zadužen je međuministarski Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije koji je nastao još 1997. godine, ali postaje istinski aktivan tek 2013.
Odbor ustanovljava “Državni program obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije”. Program nabraja važne istorijske događaje koje treba obeležiti, “bitku na Kosovu, ustanke protiv osmanske vladavine i druge datume 19. veka važne za državnost Srbije, događaje iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine”.
Nakon 2012. godine, ustanovljeno je još nekoliko datuma koje treba obeležeti, a odnose se na rat u Hrvatskoj (odnosno operaciju “Oluja”), rat na Kosovu i NATO bombardovanje.
Evo kako to izgleda u praksi: “Operacija ‘Oluja’ predstavlja jedno od centralnih mesta sećanja u Srbiji i obeležava se pod sloganom ‘Oluja je pogrom’.
Njen fokus na stradanju najvažniji je primer dihotomije srpskih heroja i žrtava u politici sećanja. Politički akteri zloupotrebljavaju žrtve ‘Oluje’ u političke svrhe dok žrtve i njihove porodice nemaju status civilnih žrtava rata i mnogi od njih su i danas socijalno ugroženi”.
Nezgodne su te žive žrtve, samo traže neko obeštećenje ili priznanje; nacionalisti, populisti i ostali tanatolozi preferiraju mrtve žrtve, prevashodno Srbe, jer su one neiscrpni resurs za autoviktimizaciju i manipulacije svih vrsta iz prostog razloga što ne mogu da se brane. A i te žrtve su baš nezahvalne, pogotovo dok su žive, predsednik im da Dan sećanja na ubijene i proterane, njima to nije dosta, već bi i da im država stvarno nešto pomogne.
“Legitimitet državnih vlasti se gradi na njihovoj posvećenosti izgradnji industrije sećanja koja obuhvata komemoracije velikih razmera, upotrebu medijskih tehnologija, kulturnu proizvodnju i nove načine diseminacije dominantnih narativa”, piše autorka.
U okviru te masovne industrije sećanja vlast, njeni mediji i institucije neprekidno proizvode sve i svašta: dokumentarne i igrane filmove koji govore o srpskom junaštvu na Košarama i Paštriku, ili o zločinačkom NATO bombardovanju i hrabroj odbrani srpskog naroda i njegove vojske; organizuju se izložbe, neprestano se prave komemorativni skupovi koji potom idu na putujuće turneje, Ministarstvo odbrane ima i izdavačku kuću koja objavljuje dela osuđenih ratnih zločinaca (srpski: nepravedno osuđenih srpskih heroja) itd itd.
S jedne strane smo zasuti neprestanom masovnom propagandom o ratovima devedesetih, krivotvorinama i lažima, a s druge strane – elementarne činjenice o tim ratovima nemaju pravo na postojanje. Takvu situaciju Đureinović sumira: “Današnja politika sećanja na devedesete godine agresivna je, kompetitivna i ekskluzivistička, a u društvu se popularizuje posredstvom industrije sećanja.
Ekskluzija se odnosi na suprotstavljene narative i žrtve nesrpske nacionalnosti. Te žrtve ne dobijaju priznanje koje zaslužuju, a njihovo stradanje čak se i negira. Negiranje genocida u Srebrenici je državna politika. Komemorativni govori su neprijateljski nastrojeni, agresivni, i stvaraju i promovišu slike neprijatelja”.
Moć dokumentacije i proizvodnja znanja o ratovima
Snažnoj državnoj ofanzivi koja stvara lažnu sliku o prošlosti, gradeći politiku sećanja koja “relativizuje ili negira zločine koje su srpske oružane snage počinile nad nedužnim civilima i glorifikuje ratne zločince”, Đureinović stavlja nasuprot “aktivizam polju memorijalizacije” koji se suprotstavlja “dominantnom sećanju i mejnstrim narativima i teži javnom priznanju nevidljivih i marginalizovanih aspekata prošlosti”.
Ova vrsta aktivizma u Srbiji je izrasla iz antiratnih i mirovnih pokreta, a prepletena je sa delovanjem i drugih aktera građanskog društva, onih koji zagovaraju tranzicionu pravdu i suočavanje s prošlošću.
Đureinović objašnjava u čemu je osnovna razlika između vremena posle pada Miloševića i današnjeg, kad je reč o problemima s kojima se aktivisti sreću: Dok su tada morali da se bore protiv zaborava i za vidljivost ratova devedesetih u javnosti, danas je pred njima veći izazov jer se suprotstavljaju industriji sećanja izgrađenoj na negiranju i falsifikaciji činjenica, kojoj na raspolaganju stoje veliki materijalni i medijski resursi”.
Autorka izlaz vidi u oslanjanju “na moć dokumentacije i proizvodnju znanja o ratovima”, kao i u većem povezivanju aktivista sa širom javnošću i stanovništvom Srbije.
“Vreme je da se aktivizam koji radi na memorijalizaciji i prakse zagovaranja promisle tako da zaista dopru do šireg društva i mobilišu njegov angažman i učešće”, zaključuje Đureinović.
Lično mislim da bi najviše pomogao dolazak na vlast nekog kome je raskidanje sa zločinačkom prošlošću prioritet, ali pošto to spada u domen utopije, držimo se onoga što nam je dostupno, izvodljivo i moguće. Tome bi trebalo da posluži i ovaj tekst.
STUPS: Bestijarijum