Postoji jedna kategorija stanovništva u Srbiji koja se zlopati preko svake mere, a niko prema njoj da pokaže makar tračak saosećanja ili običnog ljudskog razumevanja. Mnogima je u ovoj zemlji teško, nije lako ni živeti u ovom zbegu koji se lažno predstavlja kao društvo, ali nekima je ipak teže neko drugima, a najteže je – naprednjacima, običnim članovima moćne i mnogoljudne Srpske napredne stranke.

To na prvi pogled zvuči paradoksalno, pa čak i besmisleno, ali ząstanimo za trenutak i pogledajmo kako je zaista našim bližnjima. Oni nam doduše rade o glavi, ali to nije razlog da bar ne pokušamo da shvatimo kako im je, umesto što ih neprestano nazivamo sendvičarima, botovima, prodanim dušama i mnogo gorim imenima. Tvrde da ih ima preko 700 hiljada, to je deset posto stanovništva Srbije, ne možemo ih tek tako bagatelisati.

Zaista nije lako naprednjacima, a što su duže u stranci – to im je teže. Najgore je onima koji su se učlanili još na početku, oni su već na opasnoj ivici šizofrenije, ako se već nisu okliznuli. Uđe čovek lepo u stranku iz sasvim običnih razloga, da bi se zaposlio, ili da bi dobio bolji posao koji nikako ne zaslužuje, da bi se nakačio na budžet, da bi krao i bio korumpiran, da bi napredovao na društvenoj lestvici, da bi se mirno bavio kriminalom a ne da non-stop razmišlja hoće li mu policija pokucati na vrata.

Čovek-vetrokaz na vetrometini

Pritom, poseduje sve osobine idealnog člana partije: nesposoban, netalentovan, prosečan, mediokritet i gori od toga, ropski poslušan, fanatično odan dok mu se to isplati, submisivan prema moćnijima – osion prema slabijima, temeljno operisan od morala i savesti, disciplinovan bez kičme, spreman da proda rođenu majku i ostale članove uže porodice, brz na plen – hitar na grabež, bez svog mišljenja i bez primisli da bi trebalo da ikada misli svojom glavom koja mu služi samo za klimoglav, spreman na obožavanje velikog vođe do imbecilnosti i nazad, čovek-vetrokaz koji se okreće kako vetar duva, mada je osetljiv i na ćarlijanje najblažeg povetarca… Sve ima, a ništa mu ne pomaže.

Realno gledano, zaista čoveku nije lako da se snađe u tom naprednjačkom brlogu, koliko god prilagodljiv, lojalan i poslušan bio. Recimo, neko je ušao u stranku odmah po osnivanju, 2008. godine, kao patriota, obožavalac Ratka Mladića, nedavač Kosova, poklonik Velike i još Veće Srbije, zakleti mrzitelj Evrope i trulog Zapada. Dođe SNS na vlast, Vučić udari u evropsku retoriku, potpisa Briselski sporazum, poče neku pomiriteljsku politiku prema regionu, budi Bog s nama!

Dobro, nije lako drugu članu, mrzi taj novi kurs iz dna duše, ali ko te pita, prilagodi se ako misliš da uradiš nešto u životu. Taman što se nesrećnik navikao na tu novu, šatro evropsku agendu, kad predsednik opet udari u stare žice, zarati sa celim regionom, odustade od evropskih integracija, vrati se starim ljubavima Putinu i bratu Siju, krenu u stvaranje Srpskog sveta, sve kao nekad. Treba izdržati sve te obrte, menjati priču prema potrebi, pratiti signale, slediti zvanični kurs koji se stalno menja, ne preporučuje se osobama sa slabijim srcem.

Individualni poljoprivredni proizvođač marihuane

Dobro, to je čisto ideološka priča u kojoj je još i moguće snaći se, malo je Vučić glumio evropejca, pa se vratio izvornom sebi, što su nebrojeni članovi stranke doživeli s ogromnim olakšanjem. Mnogo je gora situacija u drugim oblastima delovanja partijskih skakavaca. Taman neki lokalni stranački bos reši da angažuje Belivukove momke za obezbeđenje kojekakvih prigodnih manifestacija, kad – uhapsilo šefa narko-klana i čitavu njegovu grupu. Do juče su mirno obezbeđivali inauguraciju predsednika Srbije, nema bolje preporuke, a danas im preti višedecenijska robija.

A i kad dojučerašnji stranački prijatelji iz podzemlja budu uhapšeni, to uopšte ne mora da znači da su pušteni niz vodu. Evo, staviše u rešt Predraga Koluviju, našli mu najveću plantažu marihuane u Evropi, zaplenili preko četiri tone ovog narkotika. Svaki normalan (uslovno rečeno) član SNS-a bi pomislio da je s njim gotovo, da sad treba biti protiv Koluvije, uprkos tome što su razni ljudi iz vrha vlasti poput ministra Aleksandra Vulina odlazili u Jovanjicu da malo okopavaju leje i prihranjuju nežne biljčice.

S druge strane, Koluviju brani bliski Vučićev saradnik Vladimir Đukanović, član Glavnog odbora stranke, narodni poslanik, predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe i član Visokog saveta sudstva. Možda je ipak bolje ne izletati se? Ali opet, ako nisi protiv Koluvije, to može da znači da si za organizovani kriminal, pod uslovom da se u naprednjačkim tablicama gajenje nekoliko tona marihuane trenutno vodi kao kriminalna radnja.

Konoplja pod stresom

Kad, ne lezi vraže, izađe predsednik Vučić u javnost i odbrani Koluviju, govoreći da nije ništa strašno ako kod nekog nadležni organi pronađu tonu marihuane, jaka posla, pa nije trava kokain, pa nije poljoprivrednik nikog ubio, a ta laka droga je ionako legalizovana u nekim državama, možemo i mi retroaktivno da je legalizujemo, pa da optuženi ispadne nevin, jer je zapravo bio vidovit i predvideo promenu zakonske regulative.

A i sam Koluvija se ubedljivo branio kad su ga uhapsili, kaže da je zasadio industrijsku konoplju, ali su stabljike bile pod stresom, valjda im je umesto Mocarta puštao hevi metal, pa su nesrećnice nekim čudom doživele transformaciju u stabljike marihuane, što je jedinstven primer u istoriji biljnog sveta. Uglavnom, jasno je da se radi o osobi koja je dostojna predsedničkog poverenja, zna on kako je kad su biljke pod stresom, tako na primer od fikusa može da nastane premijerka.

Policijski inspektori i funkcioneri koji su učestvovali u hapšenju Koluvije lete sa svojih mesta brzinom dogorevanja džointa, kažnjeni su zbog hapšenja podobnog individualnog poljoprivrednog proizvođača, predsednik se zauzeo za ovog pomalo neobičnog paora, konačno je jasno šta drug član treba da misli. Lako je sad kad je sve izvedeno na čistac, ali tom raščišćavanju terena prethodili su meseci mučne neizvesnosti koje su mnogi redovi partijske vojske jedva pretekli.

Orijentacija u stranačkom prostoru

Članove ipak najviše zbunjuje slučaj Nebojše Stefanovića, tu ne pomaže ni orijentisanje uz pomoć partijskih godova, stranačke mahovine, a ni zvezda vučićnjača nije od neke pomoći. Vladini mediji su optužili Stefanovića da je organizovao prisluškivanje Vučića, potom je krenula diferencijacija po stranačkim odborima, kao u stara dobra vremena kad je Milošević osvajao apsolutnu vlast. Sve je to prošlo lepo, što bi rekla svadbarska pesma – u veselju i kako valja, članovi su po lokalnim odborima glasali kako im je naređeno, svi jednoglasni u zahtevima da se Stefanović smeni sa stranačkih, ali i sa državnih funkcija.

Partija je rekla svoje, odnosno rekla je ono što joj je šef rekao da kaže, ali ništa se nije dogodilo. Eno Stefanovića opet na ministarskom mestu, i dalje je član Predsedništva stranke, obilazi Sajam naoružanja rame uz rame s Vučićem, dok Vučićevi tabloidi i dalje nasrću na Stefanovića. U isto vreme uhapsiše i Dijanu Hrkalović, državnu sekretarku MUP-a za Stefanovićevog vakta, krenule su već priče o njenoj saradnji sa mafijom, ubistvima, o trista čuda, a ministar i dalje sedi postojano u svojoj fotelji.

I kako sad tu član stranke ili neki lokalni funkcioner da se snađe? Koga podržati, koga napasti, kome se umiliti, od koga se distancirati, kome zabosti nož u leđa, kome ljubiti ruke i klanjati se do zemljice crne, kome se podmetnuti kao otirač za cipele, na kome iskaliti sav bes i frustraciju zbog dobrovoljnog ropstva i svih propratnih poniženja, koga poniziti, koga uzvisiti, koga obožavati, kog proglasiti za crnog đavola, kom partijskom vođi biti verni sluga (bar dok ne zglajzne), a koga se kloniti kao đavo od krsta, ko zaista uživa Vučićevu podršku, a za koga je već spremljen svileni gajtan?

Sedam stotina hiljada živih vetrokaza

To su teška egzistencijalna pitanja koja muče naprednjake danju i noću, zaspati im ne daju. Okreću se kao oni limeni petlovi na vetru, pokušavajući da njuhom utvrde odakle vetar duva, na koju stranu, ne bi li se na vreme prešaltovali, ali partijski šefovi su nedostižni kao bogovi na Olimpu, neshvatljiva je naprednjačkim smrtnicima volja njihova.

Stvarno nije lako naprednjacima, lepo prodaš dušu đavolu, za šta dobiješ i pismenu potvrdu u vidu članske karte, misliš da si prebrinuo sve brige, da te čeka lepa budućnost i da najzad možeš da se opustiš, kad ti tamo – a ono međutim. Raskrstiš sa savešću, zgužvaš ostatke zaklanog morala i baciš ih u kontejner, recikliraš solidarnost, empatiju urnišeš sonom kiselinom, što se tebe tiče – mogu svi oko tebe da pocrkaju, može cela zemlja da se sunovrati u provaliju, samo da tebi bude dobro.

Taman pomisliš da konačno možeš da budeš spokojan, a onda te dočekaju svakodnevne turbulencije koje ne razumeš, a mogu da ti zapečate partijsku karijeru i da onaj kupoprodajni ugovor učine besmislenim. Okrenuo bi se ti kako vetar duva, ali pojma nemaš šta to puše, a još manje s koje strane, da li je to košava, severac, jugo, bura ili je u pitanju najobičnija promaja. Sedam stotina hiljada živih vetrokaza stoje na vetrometini i pojma nemaju kud bi se okrenuli. Neka ih u tom nezgodnom položaju dok jednom najzad ne zaduvaju orkan, tajfun, tornado, cunami i uragan, i oduvaju ih sve zajedno u rupe iz kojih su izmileli.

(Antena M)