Mi više ne verujemo u čuda. Ako smo u nešto sigurni, to je da volšebne transformacije čoveka u vuka, žabe u princa, mlade lepotice u staru vešticu, prosjaka u kraljevića, žena u stub od soli, ružnog pačeta u labuda – postoje samo u bajkama i mitološkim pričama. Duhovi, demoni, vile, zmajevi, čarobnjaci, džinovi, veštice, bogovi i polubogovi, aždaje, vilenjaci, drveće koje govori, uspavane lepotice – sav taj bagaž smo odavno odbacili kao puku izmišljotinu, fantastiku, tlapnje iz raznih dela fikcije.

Mi dobro znamo šta je realnost. A u realnosti nema nikakvih začaranih carstava, čini, mađija, čarolija i sličnih natprirodnih dejstava. Što reče Lav Šestov, celom savremenom čovečanstvu se čini „da ne može da bude ni tajni ni čuda“, te da su „sve priče starih o čudima i tajnama – vanbračnog porekla: mešanci škrtog iskustva i detinje lakovernosti“. U davna, pradavna vremena ljudi nisu znali mnogo o svetu u kom žive, nauka je bila nerazvijena, saznanje zakržljalo, a lakoverje sveopšte.

Maštarije dokonih sanjara

U „Kulturi novoga vremena“ Egon Friedell ovako opisuje srednjovekovnog čoveka: „I zaista, tada su ljudi vjerovali sve. Vjerovali su u svaku viziju, svaku legendu, vjerovali su svakoj glasini i svakoj pjesmi, vjerovali u svece i vještice, u Boga i đavola. No oni su vjerovali i u sebe. Sredovječni bi čovjek vidio svuda realnosti, pa i ondje gdje ih nije bilo: u ono je doba sve bilo realno“. Za razliku od naših predaka, tih preispoljnih neznalica što su obitavale u tami, mi smo prosvećeni, obrazovani, racionalni i dobro znamo šta je realno a šta nije.

Zato i ne verujemo u kojekakve maštarije dokonih sanjara kao što su razni volšebni predmeti. Magična vretena, čarobni štapići, leteći ćilimi, vilinski prah, čarobne lampe, čizme od sedam milja, čarobni mačevi, magično prstenje, kaljače u kojima se putuje kroz vreme, čarobni napici, eliksiri mladosti, magične kutije, čarobna klupka: sve su to izmišljotine, sanjarije i himere. Niti je takvih stvari ikada na svetu bilo, niti će ih ikada biti.

Ne verujemo čak ni u kapu nevidimku koja čoveka učini nevidljivim kad je stavi na glavu, i tako ga sakrije od opasnosti. Ne verujemo ni u čarobnu kapu koja svog vlasnika, kad je natuče, može da pretvori u sve što poželi. Naravno da takvi odevni predmeti ne postoje u stvarnosti, niti mogu postojati, to su plodovi mašte tvoraca mitova i bajkopisaca. U takve stvari ni deca više ne veruju, a kamoli odrasli, ozbiljni ljudi.

Magična kamilavka

Samo šta takvih čarobnih kapa i kapa nevidimki na dunjaluku ima koliko ti duša ište, dokopale su se postojanja i nimalo se ne obaziru na naša verovanja i pojmove o stvarnosti. Jedna takva kapa zove se kamilavka. Natuče neki budalast tip takvo pokrivalo na glavu i odjednom sve što izlazi iz njegovih usta desetine hiljada ljudi doživljavaju kao čistu božansku mudrost, bogonadahnuto prorokovanje i konačnu spoznaju o svemu postojećem. A čovek sve vreme govori ono što je zborio i pre nego što je glavu ukrasio čarobnom monaškom kapom: vapijuće gluposti, trućarije, besmislice i nesuvislice.

Takvu magičnu kamilavku natukao je na glavu Aleksandar Jovanović, stomatolog, deo novotalasne zlatne mladeži, dobio monaško ime Arsenije i postao iguman manastira svetog Petra i Pavla kod Mionice, poznatog i pod imenom manastir Ribnica. Iguman Arsenije je propovednička zvezda na YouTubu i društvenim mrežama, voli da drži besede, kači ih na zvanični manastirski kanal, desetine hiljada ljudi dive se njegovom umu i mudrosti, stotine komentatora veličaju duhovnost ovog prosvetljenog ave, a o njemu se snimaju filmovi i televizijske emisije. Postao je Arsenije duhovni vođa povelikog stada koje svaku njegovu reč guta kao manu nebesku.

Tito ih učio da se drogiraju

A veliki učitelj duhovnosti uči, na primer, ovako: “Mi nosimo posledice od prvorodnog greha. Ne, nismo krivi zbog toga, ali nosimo posledice. Taj neko ko se rodio sa porodičnim prokletstvom od prababe, pradede, čukundede koji je napravio neko zlo, istina je da se od te porodice se sklonio Bog. Onda nastupa ta demonska sila koja tiraniše potomstvo. Počinju da se rađaju deca koja su nezgodna, namćorasta, neposlušna”.

Pod prvorodnim grehom teolozi podrazumevaju nešto sasvim drugo, ali zašto bi to jedan pravoslavni monah i neprikosnoveni autoritet u pitanjima vere morao da zna. Porodično prokletstvo ne postoji, postoje nasleđe, vaspitanje, odrastanje u disfunkcionalnim porodicama, ali to su sasvim druge stvari. Ta prokletstva koja se prenose s kolena na koleno služe kao kvazi-objašnjenja za razne nemile pojave, a u suštini se radi o magijskom mišljenju.

Šta još veli Arsenije? „Svi smo bili narkomani, neko više, neko manje, zato što nas je Tito tako naučio“, besedi guru. Jeste, uz pionirsku kapu i maramu komunisti su delili špric i heroin. Na časovima marksizma profesori su učili decu kako smotati džoint i kako se ušmrkuje kokain, a Tito je omladince koji ne žele da se drogiraju slao na robiju. Nije Arsenije odgovoran za sopstvene izbore, za to što je postao ovisnik, već ga je drug Tito naterao da se drogira.

Književni sudija

U sve se Arsenije razume otkad je stavio čarobnu kapu na glavu, pa čak i u književnost. Ima iguman i spisak knjiga koje ne treba čitati, kad već nema moć da ih zabrani. Na primer, deci nipošto ne treba dozvoliti da čitaju romane o Hariju Poteru: “To su magijske stvari, to je new age, to je magija, to je zlo, to je odvajanje od Boga”.

Kad neko ko očigledno nije u stanju da pročita roman i da shvati šta je pročitao uzme sebi za pravo da nastupa kao sudija u pitanjima literarnim, estetskim i svim drugim, tu je đavo odneo šalu. Naravno, u istu grupu demonskih knjiga spada i “Gospodar prstenova”, a uspeo je Arsenije da u tu kašu nekako umeša i Hegelovu filozofiju.

Ima iguman i savet za vernike, šta da rade kad se pojavi neka nova knjiga, film ili ideologija: treba lepo da odu kod sveštenika ili kod nekog igumana, pa da ga pitaju šta on o tome misli. A pošto su naši duhovnici sveznajući (jer nose čarobnu kapu na glavi), oni će sa punim autoritetom presuditi da li nešto treba čitati ili gledati.

Klapnje i gvaždaljke

Naklapa tako iguman Arsenije svoje klapnje i nagvažda gvaždaljke, a publika njegove brbljarije sluša kao bisere mudrosti. Napisao je duhovni vođa i jednu knjigu pod naslovom “Bog i rokenrol” u kojoj je opisao svoju grešnu mladost, a potom se okomio na zlu zapadnjačku umetnost, dekadentnu i propalu, kao i sve što dolazi sa obezboženog Zapada.

U tekstu o toj knjizi Teofil Pančić je zašao u samu srž stvari, napisavši da su Arsenijeve smušene propovedi “druga strana one iste dekadencije ‘zlatne mladeži’ osamdesetih”: “I iz jednih i iz drugih izbija ona deprimirajuća površnost, nedovršenost, nedočitanost i nedoučenost jednog lako-ćemo naraštaja koji je onomad isuviše duvao da bi ozbiljnije i sistematičnije čitao i obrazovao se, a sada – pod stare dane – više ne zna kud će sa sobom, nego beži u svaku moguću zavetrinu od suočavanja sa stvarnim svetom: ko u kokainske omame, ko u manastir”.

Međutim, desetine hiljada Arsenijevih poklonika ne vide ono što je očigledno, sve zbog one volšebne kape. Ne samo da kape nevidimke i čarobne kape postoje, već i deluju na začarane mase tako snažno da im ništa ne može otvoriti oči. Navukao je iguman Arsenije kapu nevidimku, pa više niko ne vidi da se ispod nje nalazi isti onaj ubogi Aleksandar što ne zna šta bi sa sobom, ali bi najviše voleo da soli pamet drugima, pogotovo onima koji su takve oksimoronski bljutave soli željni. Navukao je Aleksandar čarobnu kapu na glavu, pa svi veruju da se prometnuo u mudraca, a niko ne čuje da iz tih njegovih homilija odjekuju sujeta, duhovna praznina, intelektualna ubogost i nesreća.

Začarano carstvo

Nije on usamljena pojava, naprotiv, mnogi nose čarobne kape i uspevaju da omađijaju milione ljudi širom sveta. I te kape nisu neminovno kamilavke, ima raznih vrsta, ne zna im se broj, a nose ih i oni koji se predstavljaju kao zakleti borci protiv začaravanja, mađijanja i hipnoze.

Na primer, kad ugledna filozofkinja proglasi delom internacionalne levice terorističke organizacije koje se uglavnom bave klanjem civila, silovanjem, ubijanjem, pljačkom, progonom manjina i razaranjem, sa ambicijom da u čitavom svetu zavedu totalitarni teokratski poredak – to ozbiljni, obrazovani ljudi shvate kao nekakvu ozbiljnu misao, takoreći revolucionarnu, a ne kao notornu budalaštinu. Sve zbog čarobne kape koju ona nosi na glavi.

Silni umni ljudi, intelektualni autoriteti, borci za pravednije društvo pothranjuju u masama osvetničko osećanje, resantiman, ozlojeđenost, duh opljačkanosti, ogorčenost i mržnju, a to se masovno doživljava kao nešto ispravno, pametno i razumno. Dele svet isključivo na potlačene i tlačitelje, bez ikakve namere da za to nađu neko rešenje, osim da potlačeni pobiju svoje neprijatelje, zauzmu njihovo mesto i postanu tlačitelji. Na takvim teorijama ljudi grade karijere, stiču ugled, titule, katedre, slavu; sve to cenjeni publikum doživljava kao nešto suvislo, pametno, realno, ozbiljno, mada je očigledno da se radi o suštoj suprotnosti ovim pojmovima. Sve zbog one čarobne kape.

Nisu omađijanost, začaranost i stanje hipnoze nešto što se događa drugima. Okruženi smo tajnom, lutamo u tami, pipamo u mraku, tražeći malo svetla i istine do koje nije lako doći, ni pored najbolje volje i golemog truda. Evo, i potpisnik ovih redova je do pre nekoliko dana bio ubeđen da na svetu ne postoje nikakve kape nevidimke, čarobne kape, plaštevi nevidljivosti i slični rekviziti. Džaba sva naša uobražena racionalnost, izgleda da je Nikolaj Gogolj bio u pravu, njemu je, kako reče Šestov, “čitav svet izgledao kao začarano carstvo”.

(AntenaM, foto: Gradski portal)