Gubimo se u apstrakcijama, a trebalo bi ostati pri činjenici, kako je govorio znameniti junak ruske proze. Reči, sintagme, ustaljene fraze sakrivaju stvarnost na koju ukazuju. Napišemo „montirani procesi“ ili „staljinističke čistke“ ili „Gulag“, i mislimo da smo nešto rekli, a ispod tih pokrivalica leže milioni leševa, bezbrojne ljudske sudbine, fizička i psihička patnja nadrealnih razmera, strah, bol, teskoba, očajanje, sveopšta ljudska nesreća. Zato treba ostati pri činjenici, pri pojedincima sa imenom i prezimenom i pri njihovom konkretnom, tragičnom iskustvu.

Ima nekih zemalja na svetu u kojima su sudovi zaduženi za utvrđivanje činjenica, što im često i polazi za rukom. Te zemlje su kod nas nepopularne, o njima čujemo sve najgore u javnosti, postalo je uobičajeno gledati samo ono što u njima ne valja. Eto, ni te uljuđene države gde čovek biva manje ponižen i zlostavljan nego u ostatku sveta – nisu baš savršene, a nama je tako potrebno da na planeti postoji neki kristalni dvorac u kojem će carevati sveopšta harmonija.

Na mnogo boljem glasu su besudne zemlje u kojima pravosuđe služi za hapšenje, mučenje, maltretiranje, za slanje nevinih ljudi na dugogodišnju robiju, u logor i smrt. Jeste da u takvim zemljama ljudi stradaju kao muve, ali zato bar imaju dušu, široku, toplu, slovensku, pa nije ni čudo što se tu trgovalo živim dušama na veliko i malo, kao robom široke potrošnje.

Sedmominutno suđenje

Da ostanemo pri činjenicama koje nisu utvrdile sudije, jer im to nije ni bio posao, već da osude, što i sama reč kaže. Činjenice su utvrđivali oni nad kojima je vršena specifična pravda po modelu vavilonske lutrije. Evo, recimo, Jevgenija Ginzburg, spisateljica, komunistkinja, koja je provela 18 godina u Gulagu, u memoarima je opisala sopstveno suđenje koje je trajalo čitavih sedam minuta. Sudija kaže da optužena ne priznaje krivicu, ali uzalud jer svedoci okrivljuju. Prelistava sudija predmet, pa navodi primere:

–„Evo, na primer, svedok Kozlov…
–Kozlova. To je žena, usto podla žena.
–Da, Kozlova. Ili, evo, svedok Đačenko…
–Đakonov“.

Tja, što bi sudija znao imena svedoka i kog su pola, čemu ta sitničavost, pogotovo kad su svedoci puka formalnost, a i nisu svedoci u smislu koji se u onom odvratnom, ozloglašenom, zapadnjačkom delu sveta pridaje toj reči. Ginzburg postavlja pitanje sudu: „Optužena sam po tački 8. člana 58. To je optužba za teror. Molim da mi se kaže ime političkog radnika kojeg sam, po vašem mišljenju, napala“. Dijalog sa sudijom dalje teče ovako, joneskovski:

–„Ta valjda znate da je u Lenjingradu ubijen drug Kirov.
–Da, ali nisam ga ja ubila nego nekakav Nikolajev. Osim toga, ja nikad nisam živela u Lenjingradu. To se, čini mi se, zove alibi.
–Šta ste vi, pravnik?
–Ne, pedagog.
–Šta onda, bavite se kazuistikom? Niste živeli u Lenjingradu… Ubili su vaši istomišljenici. Znači, i vi snosite moralnu i krivičnu odgovornost“.

Srećan kraj

Prođe tih dugih par minuta suđenja, pa se sudsko veće povuče na savetovanje, da razmotri slučaj, da izvaga dokaze, argumente za i protiv, da utvrdi istinu i donese presudu. Sećate se onih dugih zasedanja raznih američkih porota po holivudskim filmovima? To vam je čisto gubljenje vremena, ruska pravosudna mašinerija je neuporedivo efikasnija. Doduše, ta brzopotezna efikasnost diktirana je potrebama ruskog društva za određenim, vrlo visokim brojem zatvorenika po sibirskim gudurama. Ginzburg nastavlja: „Ponovo gledam na okrugli sat. Ne, nisu uspeli ni da popuše. Nisu prošla ni dva minuta, a ceo skup je ponovo na svojim mestima. U rukama predsednika veliki list papira. Odličan, čvrst papir, gusto ispisan mašinom. Dugačak tekst. Da bi se otkucao potrebno je najmanje 20 minuta“.

Presuda je, dakle, unapred napisana i otkucana, a suđenje je takoreći pozorišni čin u kom se sudsko veće igra ljudskom psihom i sudbinom kao olovnim vojnikom. Za telo su zaduženi neki drugi organi, taj deo zlostavljanja se odvija u takozvanom istražnom postupku koji je takođe vrlo specifičan: ne tražiš činjenice i istinu, nego ono što su oni odozgo zacrtali, uteruješ optuženu i svedoke u scenario koji je već napisan. Verovatno vam čitava priča zvuči strašno, i meni se diže kosa na glavi, iznenadićete se kad budete čuli da ima srećan kraj.

Jevgenija Ginzburg je ovom prilikom osuđena na samo deset godina robije. Sreća je u tome što je očekivala smrtnu kaznu. Dok je slušala presudu svest joj se pomračila, okružila ju je tama, umalo da padne u nesvest, sudski službenici su se već spremili da je pridrže kad klone, da ne bi ljosnula o pod, iskusni ljudi, navikli su na slične reakcije onih koji čuju da su osuđeni na najstrožu kaznu. Kad je čula da je dobila samo deset godina, sve je opet postalo svetlo i toplo, imala je čemu da se raduje – životu koji se nastavlja, pa makar i u logoru.

Kolhoznici, otac i sin

Slučaj Jevgenije Ginzburg je tipičan, možete ga slobodno pomnožiti sa nekoliko miliona, pa će slika o sovjetskom društvu postati celovitija. Jakov Izrailjevič Drobinski, komsomolski i partijski radnik, skoro 20 godina proveo po logorima, u svojim memoarima piše o još jednom tipičnom slučaju. Poduži je citat, ali vredi ga navesti u celini.

„U kutu naše ćelije sjedio je starac-kolhoznik. Od svakog obroka ostavljao je komadić za sina koji je bio svjedok optužbe. Zdrav seljački momak ili nije izdržao premlaćivanje i vrijeđanje ili je bilo još štogod, ali on je izjavio da ga je otac nagovarao da ubije predsjednika kolhoza. Starac je nijekao, savjest mu nije dala da laže. Nikakva mučenja ni batine nisu ga mogle pokolebati. Na suočenje sa sinom pošao je odlučan da ustraje u istini. Ali, kada je vidio izmučena sina s tragovima batina, u starčevoj se duši nešto slomilo, i obraćajući se isljedniku i sinu on reče: ‘Točno, potvrđujem ti, Iljuška, ne kolebaj. Sve što si rekao, potvrđujem’. Odmah je potpisao zapisnik o suočenju. Pripremajući se za susret sa sinom na sudu, starac je svaki dan ostavljao dio obroka,i kad su ga pozvali on je, odvojivši se na tren od stražara, predao Iljuši nekoliko komadića kruha. Tada Iljuša nije izdržao, pao je pred starcem na koljena, razderao svoju košulju, stenjao je i vapeći kričao: ‘Oprostite, tata, oprostite, ocrnio sam vas, oprostite’.

Starac je nešto mucao, gladio ga po glavi, po leđima… Stražar se zbunio, neodlučan. Čak su i suci bili potreseni. Odbili su da osude starca i sina. Ipak stvar nije okončana. Starac je ostao u zatvoru. Ćelijski stručnjaci su smatrali da je predmet otišao pred Specijalno vijeće. Starac je gotovo sve vrijeme šutio, ali je nastavio spremati dio svoga obroka za ‘susret sa Iljušom’“.

Dalja sudbina starca i njegovog Iljuše nije poznata, ali čak i da su na kraju obojica završila na takozvanoj slobodi, u kolhozu iz kog nisu mogli da mrdnu, baš poput srednjovekovnih kmetova ili novovekovnih mužika, dovoljno je i ovo patnje što su doživeli od slavne sovjetije. Treba podsetiti da su NKVD i sudovi imali kvote, ako nekog ne bi našli ili bi neko kojim čudom bio oslobođen, na njihovo mesto bi došli drugi nevini ljudi. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, rekao bi narodni poslovičar. I ne bi bio u pravu. Nikom nije svanulo.

Društveni parazit, neradnik i džabalebaroš

No, davno je to bilo, još u ona pomalo zaboravljena Staljinova vremena kad su ljudi nestajali kao da ih nikad na svetu nije bilo. Nastupilo je drugo doba, manje okrutno i smrtonosno, ali se matrica nije promenila. Frida Vigdorova ostavila je važan dokument, zapisnik sa suđenja Josifu Brodskom iz februara 1964. godine. Brodski je optužen za društveni parazitizam, da malo radi i da premalo zarađuje, i za taj neoprostivi krimen izveden je pred sud. Stvarno će nam taj odvratni kapitalizam doći glave, samo radi, radi, radi, zarađuj, sve gledaju kroz novac, neljudi, bezdušnici! Ups, Brodskom nije suđeno u zlom kapitalizmu, već u njegovoj suštoj, zakletoj suprotnosti, u zemlji koja je gradila komunizam, ko bi rekao.

Da čitava stvar bude tragikomičnija, Brodski je napustio školu kad je imao 15 godina i od tada je neprekidno radio i zarađivao, menjao brojne poslove, bio je glodač u fabrici, učestvovao je u geološkim ekspedicijama, na kraju se posvetio prevodilačkom radu i pisanju pesama. Sud, međutim, to nije smatrao pravim radom, a i zarada nije bila dovoljna, po njihovom mišljenju, slab je to doprinos izgradnji društva s ljudskim likom koji nosi karakteristične brkove.

Na samom suđenju najurnebesniji su svedoci optužbe. Smirnov, načelnik Doma odbrane, kaže: „Kad bi se svi građani prema akumulaciji materijalnih dobara odnosili kao Brodski, komunizam nam zadugo ne bi stigao“. Denisov, cevopolagač UNR-20, kaže kako je, nakon što je pročitao u novinama tekst o trutu Brodskom, uznemiren zbog delovanja Brodskog. „Engels smatra da je rad stvorio čoveka. A Brodski tom formulacijom nije zadovoljan“, veli cevopolagač. Penzioner Nikolajev žalio se kako su mu pesme Brodskog upropastile sina. Čitao mladić poeziju, pa umislio da je genije i neće da radi. Romašova, nastavnica marksizma-lenjinizma, tvrdi da Brodski loše utiče na omladinu i zamera mu što se ne trudi „da svoje stihove učini razumljivim narodu“.

Brodski je osuđen na kaznu progonstva i prinudnog rada u trajanju od pet godina, proveo ju je u maloljudnom selu Norenska, u Arhangelskoj oblasti. U presudi je stajalo kako je Brodski obećao da će naći stalno zaposlenje, ali je nastavio da besposliči, da piše i čita na književnim večerima svoju dekadentnu poeziju. „Brodski je sitematski izbegavao obaveze sovjetskog građanina u smislu stvaranja materijalnih dobara i lične materijalne sigurnosti“, veli sovjetski, antikapitalistički sud. „Iz ocene Komisije za rad s mladim piscima vidi se da Brodski i nije pesnik“, kaže sudsko veće.

Uživanje u šutiranju onih koji su već pali

Prođe i to nesrećno sovjetsko vreme, padoše Berlinski zid i komunizam s njim, dođe novo doba u Rusiju, svašta se promenilo samo da bi sve što je bitno ostalo manje-više isto. Forma može da se transformiše, ali suština, tradicija, glavne vrednosti, „ruska istina“ – moraju ostati netaknuti. A jedna od osnovnih istina i vrednosti je odsustvo pravde. Ana Politkovska pisala je o suđenju iz 2003. godine na kojem su preživeli taoci iz moskovskog pozorišta Dubrovka i rodbina likvidiranih talaca tužili moskovske vlasti, tražeći naknadu za duševnu bol. Em je FSB ubijajući čečenske teroriste otrovnim gasom pobio i najmanje 130 talaca, em gradski zvaničnici nisu obezbedili pravovremenu medicinsku pomoć, em su sve zataškavali i lagali o tome, čitava stvar proglašena je državnom tajnom.

Sudija Marina Gorbačova je odbacila sve tužbe, ali joj to nije bilo dovoljno, već su se „ročišta razvila u niz neoprostivih uvreda i poniženja za podnosioce tužbi”. Sudija je tretirala žrtve kao krpe, stoku, niža bića nad kojima može da se iživljava do mile volje. Da ne navodim mučne primere, ima sve u knjizi „Putinova Rusija“. Politkovska na kraju postavlja jedno logično pitanje: „U ovoj našoj zemlji je uočljiv nedostatak bilo kakvepristojne pravosudne tradicije. Znamo kakav je položaj sudije Gorbačeve. Ljudi za koje radi smatraju da joj platu isplaćuju upravo oni, a ne mi, poreski obveznici. Mogli bi da uklone i nju i njene službene povlastice, koje su zaista značajne i zbog kojih je njen život lakši od života običnog građanina sa niskom platom. Hajde da pretpostavimo da ona zaista ne može da uradi ništa do da odbaci svaki zahtev ovih nesrećnih žrtava. Ali, zašto mora da bude toliko gruba? Odakle potreba za tim ismevanjem i uvredama? Da li zaista uživa u šutiranju onih koji su već pali?”

Zaista, zašto? Zar nije dovoljno prosto odbaciti optužbe, izvršiti volju političke oligarhije, zanemariti žrtve i njihovu patnju? Čemu još i zlostavljanje, ponižavanje, ruganje tuđem bolu i nesreći? Nije Rusija samo besudna zemlja, već i sredina u kojoj vlada duboki, nepatvoreni, iskreni prezir prema ljudskom biću. Besudna stvarnost dovela je do promena čak i u jeziku, bilo je neophodno stvoriti nove pojmove da izraze izopačenu realnost. Politkovska navodi termin pozvonočnost: “Ovom rečju označavamo jednu čestu pojavu u Rusiji: sudija izriče neku presudu na osnovu uputstava koja su mu u telefonskom razgovoru (zvonok) saopštili predstavnici izvršne vlasti. Pozvonočnost je svakodnevna pojava u Rusiji”. Sve zvoni u Rusiji od podaničke pozvonočnosti, evo već vekovima, ne stišava se i ne jenjava.

Ima i užasnijih stvari od nepravednog suđenja koje ruska država može da priredi svojim građanima. Politkovska bi bila srećna da je prošla kao neki od junaka navedenih u ovom tekstu. Putinov režim je za nju imao druge planove, ubili su je kao psa u liftu zgrade u kojoj je živela. Pucali su joj dva puta u grudi, jednom u rame i jednom u glavu, iz neposredne blizine. A pobili su i stotine drugih novinara, aktivista, političkih protivnika, ljudi koji su se borili za malo istine, pravde i slobode.

Navika da budete nedostupni za ropstvo

A kako je danas? Po ruskim gradovima ljude hapse i osuđuju zato što nose prazne transparente ili one na kojima piše “Šesta zapovest: Ne ubij!”, zato što besplatno dele Orvelovu “1984” na ulici, zato što govore i pišu ono što misle, zato što rat nazivaju ratom, zato što ne ćute, pa čak i zato što ne nose nikakve transparente. Učenici i studenti snimaju kad profesori govore protiv rata, snimci završavaju u policiji, a profesori u ćelijama. Pod sudijski čekić padaju i oni koji se zalažu za pravo mladih na protest, poput urednice moskovskog studentskog časopisa “Doxa” Ale Gutnikove.

Ona je u aprilu prošle godine osuđena na kućni pritvor jer je govorila da je protivzakonito izbacivati studente s fakulteta zbog učešća na protestima. U aprilu ove godine Gutnikova i troje njenih kolega osuđeni su na dve godine prisilnog, popravnog rada. Dvadesettrogodišnja urednica održala je na suđenju antologijski govor sačinjen mahom od citata velikih pesnika i mislilaca.

Na kraju je govorila o važnosti ostajanja pri činjenici: “Zapamtite da strah jede dušu. Sjetite se Kafkina lika, koji je vidio kako se u zatvorskom dvorištu postavljaju vješala, pogrešno je pomislio da su njemu namijenjena, noću je pobjegao iz ćelije i objesio se. Budite kao djeca. Nemojte se bojati pitati (sebe i druge) što je dobro, a što loše. Nemojte se bojati reći da je kralj gol. Ne bojte se vrištati, briznite u plač. Ponavljajte (u sebi i drugima): 2+2=4. Crno je crno. Bijelo je bijelo. Ja sam čovjek, jak sam i hrabar. Jaka sam i hrabra. Jaki smo i hrabri. Sloboda je proces kojim razvijate naviku da budete nedostupni za ropstvo”.

Hoću da kažem – krajnje je vreme da se uozbiljimo, da se držimo činjenica i prestanemo sa budalesanjem, sa gubljenjem u apstrakcijama, stereotipima, preglasnim opštim mestima ponovljenim previše puta. Vama izgleda prirodno i normalno što čitate ove redove, a meni što ih pišem, ali to nije tako. Ima zemalja u kojima je to prirodno i normalno, a ima i onih drugih u kojima je prirodno i normalno da ovaj portal bude zabranjen, a da njegovi autori i čitaoci budu po robijašnicama ili na prinudnom radu po logorima. Kod nas ima mnogo, premnogo ljudi koji sanjaju upravo o takvom društvu, ropskom i totalitarnom. A “totalitarizam počinje s prezirom prema onome što imate”, kako nas je naučila Hana Arent. Uzmimo se svi u pamet dok ne bude prekasno.

(Nomad, Foto: Ustupljena fotografija)