U danima nakon dva masovna ubistva koja su potresla celu naciju, nakon bola, užasa, straha i beznađa koji su pogodili svako ljudsko biće, od svetovnih vlasti nismo videli neke vajde. Naprednjačka bulumenta trudi se iz sve snage da pokaže kako ne pripada ljudskom rodu, ne pokazujući ni mrvu empatije, solidarnosti, saosećanja ili bilo kog drugog ljudskog osećanja. Najviši državni funkcioneri nisu se udostojili čak ni da obiđu mesta stradanja, nisu doneli ni cvet, niti se upisali u knjigu žalosti. Oni su zabavljeni važnijim poslovima: kako se održati na vlasti, kako da im 18 mrtvih, uglavnom dece i mladih, ne ugroze opstanak u foteljama.

Zato je tu organizacija zadužena za duhovna pitanja, Srpska pravoslavna crkva, koja je uvek tu kad treba utešiti ožalošćene, pružiti nadu beznadnima, podeliti bol i patnju sa patnicima. Patrijarh Porfirije, kao iskusni duhovnik, u par navrata je već pokušao da ublaži opštenarodnu tugu i da donese preko potrebno pomirenje i ujedinjenje u bolu. Prvo je probao da besnim izlivom mizoginije uspokoji uznemirena srca, ali patrijarhovo vređanje žena nije nikoga umirilo, već je samo dolilo ulje na ionako rasplamsalu vatru. Porfirijeva zapenjena beseda u kojoj je žene nazivao bednicama, jadnicama i bitangama iz nekog čudnovatog razloga nije shvaćena kao hrišćansko slovo utehe, mira i nade.

Potom je neshvaćeni patrijarh ponovo pokušao, pa je u Predsedništvu Srbiju, na svečanom ručku kod vrhovnog nasilnika Aleksandra Vučića, održao prigodnu besedu u kojoj je rekao da on i ostale vladike SPC osećaju da je Predsedništvo njihova kuća, te iskazao podršku autokrati za “sve ono što se ovde čini za dobro našeg naroda gde god da on živi, za dobro Srbije”. Ni ove patrijarhove reči nisu naišle na dobar prijem u javnosti, shvaćene su kao ruganje obespravljenim i ojađenim građanima Srbije koji trpe Vučićevu agresivnu bahatost već predugo, a ne kao zabrinutost za duhovno stanje nacije.

Vladika Nikolaj na čelu kolone

Nakon neupešnih pokušaja, vrh Srpske pravoslavne crkve se najzad dosetio kako da pomogne pastvi u ovom tragičnom trenutku: organizovaće 25. maja u Beogradu veliku Spasovdansku litiju. Kako se veli u saopštenju SPC-a, tradicionalna litija “zbog bola i tuge vascelog naroda za nevino postradalima biće u znaku reči Svetog vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog: Molitvom izmolimo blagosloveni mir među ljudima”. Za tu priliku na čelu litije naći će se “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno, radi utehe vernog naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja, biti donet iz manastira Lelić kod Valjeva”.

Zaista genijalna ideja. Ništa u ovom trenutku nije potrebnije od šetanja mošti glavnim gradom. Kad je SPC poslednji put pravila turneju s moštima, krajem osamdesetih godina prošlog veka, vozajući posmrtne ostatke kneza Lazara godinu dana po bivšoj Jugoslaviji, to se baš i nije dobro završilo. Možda sad sa vladikom Nikolajem budu bolje sreće. Ipak je reč o specifičnom svetitelju koji je imao sasvim osoben pogled na svet, a njegove reči utehe osokoliće srca ophrvana tugom.

Evo, recimo, kako je Velimirović govorio 1935. godine u besedi “Nacionalizam Svetog Save”, praveći neke zanimljive komparacije: “Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju”. Zaista divna ideja, porediti Adolfa Hitlera i Savu Nemanjića, takve reči danas zvuče baš pomiriteljski. Ne znam samo kako vrlim patriotama ne smeta poređenje svetitelja sa firerom, u tome valjda ne vide ništa uvredljivo.

Pohvala Dimitriju Ljotiću

Vladika Nikolaj je baš imao osećaj za epohu, pa je tako u manastiru Ravanica 1939. godine održao besedu naslovljenu „Čiji si ti, mali narode srpski“. Odgovor je jednostavan, pogotovo ako se rasizam ukrsti sa nacionalnom megalomanijom: “Mi smo deca Božja. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu”. U tom trenutku su neki drugi arijevci, malo severnije, započeli masovna ubijanja u ime te samoproglašene više rase. Šta ti je duh vremena, čudo jedno.

Da nije reč o slučajnim podudarnostima govori i činjenica da je vladika Nikolaj uvek visoko cenio Dimitrija Ljotića, kvislinga ovdašnjeg, saradnika okupatora, čoveka čije su trupe pomagale nemačkoj vojsci prilikom streljanja đaka i drugih civila u Kragujevcu oktobra 1941. godine. Zapravo se Ljotić ideološki razvijao pod uticajem Nikolaja Velimirovića, a ne obrnuto, kako piše istoričar Milivoj Bešlin: “Nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je Dimitrije Ljotić bio nikolajevac”.

Za Ljotića je Velimirović vazda imao samo reči hvale, a održao mu je i dirljiv posmrtni govor 1945. godine. Govorio je Nikolaj za Dimitrija da je “bio političar sa krstom”, “veliki čovek”, da će se o njemu “govoriti kao čoveku, državniku i dubokom hrišćaninu, i tu je on bio najveći”, da je “izvršio svoju dužnost i kao vojnik i kao građanin”. Udario je tada Nikolaj u totalno odadžijstvo, hvaleći nacističkog slugu: “On je u svojoj ideologiji obuhvatao sve grane narodnog života”. Pri kraju govora poneo ga je poetski zanos: “Pala je najveća žrtva. Bože, ne traži više. Bože, dosta, molimo Te: uzeo si mnogo i kao najveću žrtvu, njega! Bože, neka bude dosta. Ja verujem da je ova velika žrtva kapija koja će nas dovesti do slobode. Dimitrije Ljotić je kapija naše nove Otadžbine”.

Zaista vrh SPC-a ima genijalne ideje. U trenutku kad cela Srbija tuguje zbog pobijenih učenika u beogradskoj školi, crkva nam nudi obožavaoca jednog kolaboranta koji je učestvovao u streljanju učenika iz kragujevačke škole. Teško je smisliti nešto bestidnije i ciničnije. Tako to biva kad pobrkaš vrata pakla i kapiju otadžbine.

Antisemitska litanija

Nije Nikolaj slučajno bio na strani kvislinga, izdajnika srpskog naroda, nacističkih lakeja. O tome svedoči i njegov jezivi antisemitizam, iz knjige “Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor”.

Ovako je Velimirović pisao o Evropi: “Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti”. Odatle sledi logičan zaključak: “Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i versku toleranciju, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova, đavola”.

Pisac antisemitske litanije na čelu litije, zaista pametna ideja. Ako ovakav svetac ne donese utehu i duhovno okrepljenje vernom narodu u ovim teškim danima, stvarno ne znam šta bi drugo moglo da pomogne. Možda neko originalno Nikolajevo objašnjenje o uzrocima ljudskog stradanja, pogotovo kad je reč o patnjama koje izgledaju potpuno besmisleno? Imao je Velimirović utešne, okrepljujuće reči i na tu tešku, nerešivu temu.

U “Misionarskim pismima”, u tekstu naslovljenom “Gospođi J: O stradanju neobjašnjivom”, vladika Nikolaj ovako veli: “Žalite se na zlu sudbu svoje sestričine. Neobjašnjivo je, velite, njeno stradanje. Njen muž, činovnik, zaražen gadnom bolešću, umro je u ludnici. Ona se zarazila od svog muža, i sada je i ona u duševnoj bolnici. Vi nju hvalite kao dobru i čestitu ženu, pa se čudite, kako je sveznajući Bog mogao dozvoliti, da do ovog braka uopšte dođe, te da jedno nevino stvorenje tako ljuto strada?”

Naravno, vladika ima odgovor na sva pitanja, pa čak i ona na koja odgovora nijedan živi stvor nema, takav mu je posao. Evo tog odgovora, evo krivca za besmislena i bezrazložna stradanja: “Ako je zaista Vaša rođaka dobra i čestita i nevina, kako Vi verujete, onda ju je stradanje snašlo, naravno, bez njenog ličnog greha. Tada morate tražiti uzrok u grehu njenih roditelja”.

Kako umilostiviti Boga

Greh roditelja? Nasledna krivica? Deca stradaju jer su im roditelji grešni? Kakav li je to Bog koji se sveti na nevinoj deci za nepočinstvo koje su roditelji počinili, u konkretnom slučaju još i posve hipotetičko? Takav Bog baš i ne liči na Hrista, niti na Boga milosrđa.

Zna i vladika da će se njegova adresatkinja zapitati zašto nevina deca da trpe kaznu, pa predupređuje takav prigovor: “Ali kako bi Gospod Bog inače ustrašio ljude da ne greše, kad ne bi na decu prenosio kaznu za njihov greh?” Daje vladika i primere iz svakodnevnog života: “Tu skoro dogodio se slučaj, da je neko verio jednu devojku, no čim je naknadno saznao, da je otac devojčin bio na robiji, otkazao je veridbu”. Vaistinu divan mladić, pun ljubavi prema verenici, a verovatno i dobar hrišćanin.

Srećom, vladika Nikolaj ima rešenje, ni ta Božja kazna nije neopoziva, ima nade za apelacioni postupak, možda se nevini ipak nekako spasu od ispaštanja za zlodelo koje nisu počinili, veliki je Bog. Ovako veli Nikolaj: “Bog milostivi može da preseče kaznu na detetu, ako se pokaže istinsko pokajanje i vapijanje k Njemu, Ocu nebesnom, za oproštaj. (…) Kad Bog oprosti umrlim grešnicima, onda se njihov greh ne tovari na leđa njihovog potomstva. U tome i leži smisao crkvenih molitava za umrle – da bi Bog njima oprostio greh, i da, sledstveno, kazna ne bi pala na porod njihov”.

Sauronova kula od slonovače

Ne znam koga bi ovakve reči mogle da uteše, da mu donesu spokoj i mir, da bar malo ublaže tugu, nemir i strepnje, da razveju strahove, da skinu sa duše teško breme. Ako je ovo najbolje što crkveni jerarsi imaju da ponude, nisu morali ni da se trude. Od SPC-a niko razuman nema velika očekivanja, ali ovakvom ruganju građanima u ovako mučnom i teškom trenutku ipak se nisu nadali ni najcrnji pesimisti. Vrh crkve se potpuno odvojio od plebsa, zatvorio se u Sauronovu kulu od slonovače, pa odatle šalje poruke koje samo dodatno revoltiraju žitelje Srbije.

Lepo je pre neki dan rekao lider Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović: “Imamo predsednika države koji nam preti kontramitingom, imamo predsednicu Vlade koja nam se smeje, imamo patrijarha koji nam šalje poruku da kad nam oni odgovore, nama neće biti dobro. A nama već nije dobro. I mi smo zaista postali prvi narod u istoriji koji je odbačen od svoje i svetovne i duhovne vlasti. I mi kao takvi imamo pravo i imamo obavezu da se borimo za opstanak”.

Crkveno rukovodstvo svakim svojim postupkom potvrđuje da je izabralo stranu: stavili su se uz bok autoritarnom režimu, protiv sopstvenih vernika i svih drugih građana Srbije. Sudeći po ideološkim sklonostima njihovog voljenog vladike Nikolaja, to i nije veliko iznenađenje. Kad nema tuđinskog okupatora, dobar je i domaći uzurpator.

(Al Jazeera)