Lažni pokušaj predsednika Srbije da poseti Jasenovac završio se upravo onako kako je od početka i planirao: neodlaskom na stratište i izazivanjem međunarodnog skandala. Da je zaista hteo da poseti memorijalni kompleks posvećen žrtvama genocida, Vučić bi to učinio po važećim diplomatskim protokolima, a ne glumeći kako namerava da ode u privatnu posetu. Doduše, i za tu privatnu posetu planirao je, kako sam reče, “samo jednu kameru”, pretpostavljamo TV Pink koja ionako igra ulogu javnog naprednjačkog servisa. Nije Vučić nameravao da oda poštu žrtvama, već da izazove još jednu seriju prepucavanja između Srbije i Hrvatske, uz propratno divljanje provladinih medija o ustaškim vlastima u susedstvu, o mržnji prema svemu srpskom i o Vučiću kao najvećoj žrtvi u istoriji srpskog čovečanstva.

Vučić je odmah lansirao tezu da je Jasenovac zabranjeni grad za Srbe, koju su poslušni tabloidi razrađivali do besvesti, objašnjavajući kako Srbi ne mogu da posete mesto najvećeg stradanja.

Kad Aleksandar Vulin tvrdi da Vučić nije samo predsednik Srbije, već i svih Srba na svetu, u svemiru i okolini, to je zapravo skroman zaključak. Sudeći po najnovijim Vučićevim umotvorinama, ispada da su svi Srbi sadržani u njemu, da on nije običan čovek, pojedinac, već kolektivni organizam sačinjen od nekoliko miliona ljudskih duša. Šta god da se predsedniku desi, to se dogodilo svim Srbima. Zanimljiv slučaj megalomanije na kub, ima tu posla za stručnjake raznih profila.

Nacionalne granice empatije

Predsednik, njegova dvorska svita, ali i celokupna nacionalistička bulumenta koriste svaku priliku za autoviktimizaciju, za prolivanje suza nad srpskim jadima. Vučić neprestano ponavlja kako “srpska suza nema roditelja”, kako niko ne mari za srpske žrtve, kako naše žrtve nikome nisu važne, kako srpske žrtve nisu dovoljno poštovane ni od Haškog suda, i sve u tom samosažaljivom stilu. Nasuprot surovom svetu koji nema razumevanja ni empatije za naše patnje stoji jedan čovek, sam samcijat, i brine o svakoj žrtvi srpske nacionalnosti koja je ikada stradala u istoriji. Vučić je taj div-junak kojeg sve rane njegovog roda bole, takav je od malena, prosto duševan čovek, slab na ljudsko stradanje i patnju. Oduvek je poznat po natprirodnoj saosećajnosti za stradalnike koji pripadaju njegovom nacionu.

Doduše, za žrtve drugih naroda Vučić ne oseća nikakvu empatiju, pogotovo ako su stradale od srpske ruke, a naročito ako su poginule usled delovanja mašinerije čiji je i sadašnji predsednik Srbije bio aktivni šraf. Tu njegovo saosećanje prestaje, a počinje negiranje genocida u Srebrenici, ruganje žrtvama za koje su zaduženi Vučićevi propagandisti, laganje i falsifikovanje bez kraja i konca.

Čudnovata je ta empatija koju nacionalisti osećaju, ima tačno utvrđene nacionalne granice. Kad predsednik pročita neku vest iz crne hronike, on prvo mora da se obavesti o nacionalnoj pripadnosti žrtve. Ako se ispostavi da je u pitanju Srbin, Srpkinja ili Srpče, njemu se u srcu automatski uključi centar za empatiju. Onda uzdiše, dugo sedi pognut sa glavom među rukama, proklinje sudbinu i antisrpske zavere, a ponekad i prolije neku suzu, onu mušku, najtežu. Ako se pokaže da je stradalnik neke druge, nesrpske nacionalnosti, predsednik mirno nastavlja sa redovnim obavezama, kao da se ništa nije dogodilo. Takva je specifična mehanika nacionalističkih emocija.

Roditelj srpske suze

Nebrojeni su primeri Vučićevog sastradalništva sa sunarodnicima. Recimo, u vreme dok je trajao rat na Kosovu, dok su ginuli Vučićevi vršnjaci, pa i mnogo mlađi od njega, on je takođe podnosio teške žrtve za otadžbinu: sedeo je u fotelji ministra informisanja, cenzurisao medije i useljavao se u novi stan od 117,5 kvadratnih metara na Novom Beogradu koji je dobio od te iste otadžbine za koju su drugi ubijali i stradali. Možda nekom zlobniku to ne izgleda kao sapatnja, već kao profiterstvo, ali takvi očigledno ne znaju koliko preseljenje u novi stan može da bude stresno. Ko zna kakve su bure potresale Vučićevu dušu dok je birao nameštaj za svoje krovište i zlopatio se s majstorima koji nikako da okreče zidove u boju koju je ministar zamislio. Svakome je njegova muka najteža, neko pati jer umire u rovu, a nekog boli duša što nema dovoljno prostora u podrumu da smesti svoju bogatu kolekciju probranih vina sa raznih svetskih meridijana. Ne treba potcenjivati ničiju patnju i bol.

Istrajnim radom propagandne mašinerije u javnosti je stvorena slika o Vučiću kao najvećem zaštitniku srpskih žrtava, roditelju srpske suze, srpskoj majci, čoveku koji najviše na svetu mrzi ustaše, ako ne računamo Aleksandra Vulina. Tu sliku bi mogla malo da poremeti činjenica da naprednjački režim u Novom Sadu podiže Spomenik nevinim žrtvama 1944/1945, na inicijativu Saveza vojvođanskih Mađara. Radi se, naravno, o žrtvama koje su pobili zli komunisti, spomenik je fizička ilustracija teze da su komunisti najveći krvnici srpskog i svih ostalih naroda.

Državna komisija za tajne grobnice ubijenih od septembra 1944. godine, osnovana 2009. godine, u vreme kad je Demokratska stranka bila na redu da se pozabavi istorijskim revizionizmom, sastavila je spisak od 1.326 žrtava kojima je ovaj spomenik u nastajanju posvećen. Organizacija Antifašistički front 23. oktobar pročešljala je taj spisak i došla do vrlo zanimljivih saznanja. Na spisku se nalaze brojni mađarski i srpski fašisti, razni kolaboracionisti, pa čak i ustaše, listom učesnici Novosadske racije, najvećeg fašističkog pokolja u Vojvodini tokom Drugog svetskog rata.

Nevini zločinci i ostali fašisti

Racija se odvijala 1942. godine, predvodili su je fašisti Mikloša Hortija, uz sasluživanje lokalnih izdajnika. U Novom Sadu su pobili 1.246 nevinih ljudi, a ukupan broj žrtava procenjuje se na preko 3.800. Zbog tih zločina mnogi učesnici pokolja su posle oslobođenja osuđeni na smrt. Upravo njima je posvećen spomenik koji naprednjaci podižu u Novom Sadu. Među “nevinim žrtvama” nalazi se, na primer, Janoš Tot koji je tokom racije, 23. januara 1942. godine, učestvovao u ubistvu devet pripadnika porodice Kolarov u Piroškoj ulici u Novom Sadu. Lično je ubio Mašu Kolarova i njegovu suprugu. Potom je upao u kuću porodice Jovandić zajedno sa drugim fašistima. Pred samohranom majkom Jelenom ubili su pet njenih sinova, Boru, Živka, Paju, Savu i Milorada, a Tot je lično pucao u trojicu. Najmlađi sin imao je samo 15 godina. Posle rata je zbog tih zločina osuđen na smrt streljanjem. Među “nevinim žrtvama” nalazi se i Imre Balog koji je ubijao muškarce i žene, a decu je nabijao na bajonet, što je posle sloma fašizma sam priznao.

Prava nevinašca, baš kao i desetine drugih kojima naprednjaci podižu spomenik. Tu je i Slavko Jakobac, čovek koji je po sopstvenom priznanju bio “zakleti ustaša”, aktivni član ustaškog pokreta i pripadnik ustaške pripremne bojne. Bio je pripadnik jedinica koje su počinile brojne ratne zločine u selima Fruške gore, usput je pljačkao srpska sela i obogatio se od otimačine. Tipičan primer nevine žrtve, vaistinu je zaslužio spomenik, pravo je čudo kako se niko do sada nije setio da na teritoriji Srbije jednom ustaši podigne neki prigodan memorijal.

Čudni su putevi Aleksandra Vučića, predsednika napredne Srbije i svih naprednih Srba. Dok jednom rukom zaklanja srpske žrtve, drugom podiže spomenik fašistima koji su ubijali Jevreje, Srbe i ostale antifašiste, a njihove leševe bacali u Dunav, pod led. U isto vreme grmi protiv ustaša koji su klali u jasenovačkom logoru i gradi memorijal ustašama koje su ubijale po Fruškoj Gori. U istom dahu odaje poštu srpskim žrtvama i njihovim dželatima. Napravio čovek karijeru na ljudskoj patnji, uspeo se do vrha preko stotinak hiljada mrtvih tela, pa mu ništa nije teško. Zaista je napredna Srbija zemlja čuda. Da je nema, ne bi je trebalo izmisliti.

(Žurnal)