Protesti koji se odvijaju poslednjih nedelja u pedesetak gradova širom Srbije pokazali su da je ekologija tema koja može uspešno i masovno da mobiliše ljude i da ih izvede na ulice, kako bi se suprotstavili naprednjačkom režimu. Prethodnih godina sve više se u javnosti govori o temama koje su vezane za zaštitu životne sredine. Ekološki problemi sve češće dolaze u fokus, što nije ni čudo, s obzirom na sve nevolje koje su snašle stanovništvo. Beograd se svako malo nađe na listi najzagađenijih gradova u svetu, a i u ostalim srpskim gradovima vazduh često biva vidljiv, veći deo Vojvodine nema ispravnu pijaću vodu, u državi ima oko 3.500 divljih deponija, reke su zagađene preko svake mere, a nema izgleda da će se stanje popraviti, bar sa ovakvim vlastima.

Vučićev režim ne haje za zdravlje građana Srbije, niti mu je stalo da ljudi imaju čistu vodu i vazduh, zemljište koje nije zatrovano hemikalijama, ili da na planinama uopšte postoje nekakve reke. Nepoštovanje minimalnih ekoloških standarda postalo je uobičajeno, pogotovo za mnoge strane investitore koji i dolaze u Srbiju znajući da se država neće brinuti ni za poštovanje radničkih prava, a kamoli za očuvanje prirodne sredine.

Tipičan primer je kineska kompanija „Šangdong Linglong” koja u Zrenjaninu gradi fabriku guma. Prvo se pokazalo da uopšte nije urađena studija o proceni uticaja na životnu sredinu, bez koje ne bi ni smeli da pristupe gradnji. Potom se pokazalo da vijetnamski radnici koji grade fabriku žive u uslovima nedostojnim čoveka, a mnogi sumnjaju i da su žrtve trgovine ljudima. Na sve to nadležne institucije ili ostaju neme, ili pokušavaju da zataškaju slučaj, ali svakako ne rade svoj posao, niti pokušavaju da zaštite radnike i prirodnu sredinu.

Ekološka kakofonija

Tokom godina ekološki problemi su se samo gomilali, a umnožavale su se i organizacije koje se bore za zaštitu životne sredine, pokušavajući da izađu na kraj sa naprednjačkim režimom kome je do građana i njihove dobrobiti stalo kao do lanjskog snega. Lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta profilisao se upravo borbom protiv izgradnje mini hidroelektrana i protiv stavljanja reka Stare planine u cevi. Ta bitka je dobijena zahvaljujući upornosti i hrabrosti meštana planinskih sela koji su često i sopstvenim telima branili osnovno pravo na pijaću vodu. Sada je akcenat ekološke borbe stavljen na kompaniju Rio Tinto koja bi trebalo da u dolini Jadra napravi rudnik litijuma, a koja je širom sveta po zlu poznata, knjiži razne opustošene predele, saradnju sa totalitarnim režimima, pa čak i jedan građanski rat.

Uglavnom, otpor Vučiću ujedinio se oko ekoloških tema, pored ekoloških aktivista uključili su se i najširi slojevi stanovništva, što ponekad dovodi do kakofonije i pomalo čudnih poruka. Tako se javljaju razne radikalne ideje, na primer da treba staviti moratorijum na otvaranje bilo kakvih rudnika u Srbiji u narednih sto godina, kako predlažu neki opozicionari. Doduše, sa nadrealno niskom rudnom rentom od sedam posto, nama se otvaranje rudnika i ne isplati. U razvijenim zemljama koje najviše brinu o ekologiji ta renta iznosi između 25 i 30 posto. Za braću Ruse iz Gasprom Njefta koji su kupili NIS snižena je cena, iznosi cela tri procenta, valjda u zamenu za nedavanje Kosova. Možda ipak postoji bolje rešenje od zabrane otvaranja rudnika u narednom veku, šta znam, recimo – povećanje rudne rente, ukidanje zastarelih zagađivačkih tehnologija i stvaranje pravne države koja bi kontrolisala da li kompanije poštuju propisane ekološke standarde.

Družina naprednih uništitelja

Nisu problem strani i domaći investitori, rudnici, fabrike i industrijska postrojenja. Uprkos romantičnim predstavama koje se ovih dana mogu čuti, ne može čitava zemlja da živi od poljoprivrede, prirodnih lepota i turizma. Dovoljno je pogledati koliki je udeo prihoda od poljoprivrede u razvijenim državama, pa shvatiti da se na ovoj privrednoj grani ne može temeljiti ekonomski napredak. Bez privrednog razvoja i snažne ekonomije ova zemlja se neće mrdnuti s mrtve tačke. Pravi problem je država, odnosno Vučićev režim koji ne poštuje zakone sopstvene zemlje, ne poštuje nikakve ekološke standarde, ne brine ni o životnoj sredini, ni o građanima koji u njoj žive.

A nema ni privrednog razvoja, Vučić prosto zadužuje državu preko svake mere, ekipa oko njega se bogati, ekonomija je zarobljena, baš kao i svaki drugi segment života pod naprednjačkim režimom. Vučiću i njegovoj družini naprednih uništitelja više niko razuman ništa ne veruje. Čak i da crno na belo pokažu da će neki novi rudnik ili fabrika poštovati sve zakone i da neće zagađivati prirodu, u to niko ne bi poverovao. I to sa punim pravom, kako verovati čoveku koji istinu može da izgovori tek pukom omaškom, kad mu popusti koncentracija, a korupcija mu je način života.

Za razliku od ovdašnjih preterivanja koja vode ka ukidanju rudarstva, Nemačka se sprema za eksploataciju ogromnog nalazišta litijuma u termalnim vodama u Rovu gornje Rajne, na dubini od tri do pet kilometara. Planirana je potpuno ekološka eksploatacija koja neće zagađivati ni vodu ni zemljište. Eto, može i tako, kad je država ozbiljna. U oblasti Homolja, kod Žagubice, sprema se otvaranje rudnika zlata Potaj Čuka-Tisnica, a eksploatacija će se vršiti cijanidom. Rudarenje pomoću cijanida u Nemačkoj je prosto zabranjeno, baš kao i u Češkoj, Mađarskoj i Turskoj, a radi se na tome da bude zabranjeno i na nivou Evropske unije.

Zaštita prirodne sredine u SFRJ

Možda nije zgoreg podsetiti se kako smo došli u ovakvu situaciju. Prošle godine profesorka Filozofskog fakulteta Jelisaveta Petrović objavila je knjigu „’Ekologija’ na periferiji Evrope: stvaranje ekološkog pokreta u Srbiji” koja se bavi razvojem ekološkog aktivizma u Srbiji u 21. veku. U jednom delu knjige izložen je razvoj zaštite životne sredine u Srbiji, od početaka u XIX veku do danas, a posebno je zanimljiva partija o SFRJ. Socijalistička Jugoslavija bila je okrenuta industrijalizaciji i urbanizaciji, trebalo je zemlju izvaditi iz nerazvijenosti, zaostalosti i siromaštva, pa ekološke teme nisu bile baš u prvom planu. Pa ipak, vlasti su relativno brzo shvatile da moraju i tome da posvete pažnju, pa se zaštita životne sredine našla u planu razvoja SFRJ iz 1971. godine, a odredba o pravu na zdravu životnu sredinu ušla je u Ustav. Petrović piše: „Ekološko zakonodavstvo u socijalističkoj Jugoslaviji je bilo relativno razvijeno – sredinom osamdesetih postojalo je čak 400 zakona i preko 1000 pratećih uredbi kojima je ova oblast regulisana”.

Država je osnivala razne organizacije koje su se bavile ekološkim problemima: Savezni hidrometeorološki zavod Jugoslavije (1947), Republički zavod za zaštitu prirode (1948), Pokret gorana (1960) i druge, a početkom 1973. godine u Beogradu je osnovan Jugoslovenski savet za zaštitu i unapređenje čovekove okoline koji je u programskim dokumentima nosio naziv „ekološki pokret“. Briga o prirodi bila je institucionalizovana, ali država nije bila sklona inicijativama odozdo, pa neformalne ekološke akcije koje su u to vreme cvetale po Evropi, u SFRJ nisu bile moguće, osim pojedinačnih protesta. Osamdesetih se i to promenilo, usred sveopšte liberalizacije poretka u krizi. „Tada se širom zemlje formiraju prve ekološke organizacije: Unski smaragdi, Ekološka javnost i Svarun (1986) u Hrvatskoj; Društvo za zaštitu čovekove okoline, Zelena zvezda i Zelena PEGA (1987) u Srbiji; Ekološko društvo Biserka u Crnoj Gori i Opstanak u Makedoniji (1989).

Krajem te decenije bilo je planirano stvaranje zajedničkog jugoslovenskog ekološkog pokreta i ujedinjenje svih ekoloških udruženja. U Zagrebu je 1989. godine održana konferencija pod „Budućnost zelenih u Jugoslaviji“, sledeći skup je održan u Splitu 1990. godine, formiran je Koordinacioni odbor ekoloških skupina Jugoslavije, ali je potrajao samo do kraja godine. Trebalo je da to bude idealno vreme za sve vrste građanskih inicijativa, uključujući i ekološke. Ante Marković je uveo kapitalizam na mala vrata, standard je rastao zajedno s potrošnjom, živelo se bolje nego ikada ranije u istoriji, a politički i svaki drugi pluralizam je bio naša budućnost, tome su disidenti navodno i težili dok su se borili protiv jednopartijskog sistema i jednoumlja.

Briga o srpskim zemljama

Elem, kad su konačno stvoreni uslovi da povedemo brigu o okolišu, nas to nije zanimalo, imali smo preča posla. Umesto da nastavimo sa izgradnjom društva koje se u socijalističkom periodu izvuklo iz vekovne bede i zaostalosti, a i prilično pluralizovalo, mi smo se iz sve snage, sa entuzijazmom neofita i energijom omanje nuklearne centrale, bacili na nacionalnu homogenizaciju, mržnju prema drugim narodima i pripremu za rat.

U vreme kada je briga o prirodi postajala sve značajnija u zapadnoj civilizaciji, srpski režim i njegove vojne i policijske snage prirodu su urnisale topovima, tenkovima i ostalim pogodnim teškim naoružanjem. Doduše, priroda je bila kolateralna šteta, primarni cilj su bili pripadnici drugih nacija i vera, najvećim delom goloruki civili. Ekološke teme, baš kao i sve druge realne stvari od značaja za život građana, pale su u drugi plan pred nacionalističkim himerama, halucinacijama i snovima o proširenoj Srbiji. Tada je počela briga o srpskoj zemlji, tačnije – o srpskim zemljama, ali to nije imalo nikakav ekološki prizvuk.

Poslednje rupe na krajnjoj svirali

Vučići, vulini i ostali dačići nisu pali s Marsa, već su se formirali upravo u ovom ratnohuškačkom okruženju, iznikli su iz lažne brige o „kolevci srpstva“, iz genocidnih planova, iz nacionalističkog divljanja i nasilja. I do danas su ostali verni ideologiji koja ih je stvorila i dala im sve u životu, neuporedivo više nego što svojim sposobnostima zaslužuju. Eno, puni su zidovi murala njihovog svetitelja Ratka Mladića, čoveka koji je odgovoran za smrt 100.000 ljudskih bića. Državna zaštita lažnog heroja, te konsenzualna ravnodušnost prema pobijenima jasno govore da su ovde i život i životna sredina poslednje rupe na krajnjoj svirali.

Ako ljudski život nije svetinja, kako će svetinja biti život bele topole, hrasta lužnjaka, šarenog daždevnjaka, evroazijske vidre ili mrmoljka? Zato ekološki aktivizam ne ide zajedno sa nedavanjem Kosova i negiranjem genocida u Srebrenici. Čak i da ostavimo etička pitanja po strani, to je naprosto kontradiktorno i apsurdno. Dobro je što je ekološka svest građana Srbije na sve većem nivou, ali nije dobro što se problemi koji se tiču životne sredine posmatraju van šireg konteksta, u nepostojećem društvenom vakuumu.

S druge strane, ako su ekološke teme okidač za masovni bunt protiv naprednjačkog režima, a videli smo da jesu, ova pitanja, ma koliko nasušna bila, možemo na neko vreme ostaviti po strani. Dok štetočinsku vlast ne padne sa trona. Ali, nema sumnje da nas čekaju teške rasprave o mnogim mučnim temama, jer su pobrojani problemi realno postojeći, neće nestati ako ih guramo pod tepih. Prvi uslov za takve debate i za početak rešavanja nagomilanih problema jeste odlazak Aleksandra Vučića i njegove državojedačke družine sa vlasti. Nakon toga možemo se nadati nekoj normalnijoj atmosferi u kojoj će dijalog biti pravilo, a ne izuzetak. Ili će bar biti lakše izboriti se za prostor u kojem postoji sloboda reči i mišljenja.

(Al Jazeera Balkans)