„Deluje da se proces demokratizacije, na šta ukazuju i svi relevantni međunarodni indikatori, ne razvija baš brzinom kojom smo se svi nadali. Freedom House metodologija ukazuje da se ceo region sastoji od ‘hibridnih’, dakle ni demokratskih, ali ni otvoreno autokratskih režima“, kaže Aleksandra Tomanić, izvršna direktorica Evropskog fonda za Balkan, zajedničke inicijative evropskih fondacija za poticanje programa jačanja demokratija i regionalne saradnje na prostoru Zapadnog Balkana.

Dodaje da se u globalnom pregledu pada sloboda u protekloj deceniji, među 40-ak država nalaze i Srbija, i Bosna i Hercegovina.

„Demokratiju čine građani, oni su suveren tog poretka, a čini se da se od strane država najmanje uključuju u političke procese. Tako još uvek imamo predsednike vlada ili država koji pred građanima izjavljuju da su oni nešto sagradili, kao da su platili od svoje dedovine, a ne iz javnog budžeta, dakle od novca građana i poreskih obveznika. Nismo stigli do demokratske svesti ni na tom najosnovnijem nivou“, kaže sagovornica.

Prema njenim riječima, država je prije svega servis građana, i tu je da zadovolji potrebe odbrane, zdravstva, školstva, socijalne zaštite, a ne da bude zloupotrebljena za fantazije političkih moćnika.

„Građani se sve više sami aktiviraju, pre svega kada im korupcija dođe do kućnog praga, kada su im ugroženi vazduh, voda, zemlja. I tu ih treba podržati umrežavanjem, proaktivnim odgovorom na potrebe lokalnih borbi […] jer je u njima ogroman potencijal za praktičnu demokratiju, uključivanje građana i regionalno povezivanje.“

Razaranje društvenog konsenzusa

Ne krije da je najveća smetnja procesu evropskih integracija zemalja regiona propušten historijski trenutak.

„Dok je ovde besneo rat, dok su se neki borili da prežive, neki da prošire teritorije, druge države su se jasno opredelile, iskoristile politički momentum i istorijski trenutak i postale punopravne članice Evropske unije. Na Solunskom samitu 2003. godine Evropska unija otvara mogućnost članstva za sve države regiona, koje administrativno naziva ‘Zapadni Balkan’. Od svih tih država, jedino je Hrvatska uspela da uđe u Evropsku uniju i napusti Zapadni Balkan“, govori Aleksandra Tomanić.

Kazuje da je proces evropskih integracija jedan tehnički proces koji ima jasne korake i uopšte ne mora da bude ni komplikovan ni dugotrajan, ukoliko u državama koje streme članstvu postoji politička volja i društveni konsenzus.

„U mnogim našim državama ne postoji ni jedno ni drugo, u nekima čak tačno možete da izmerite da se planski radilo na razaranju društvenog konsenzusa. Mnogobrojne greške Evropske unije prema našem regionu (pre svega odustajanje od sopstvenih vrednosti demokratije i vladavine prava, podrškom stabilokratiji, prioritizaciji sopstvenih kratkoročnih interesa u vezi sa privredom i migracijama) doprinele su pogoršanjem situacije u regionu“, kaže sagovornica.

Nadalje govori da se donosioci odluka u zemljama regiona rado sakrivaju iza Evropske unije i tamošnjih internih problema u narativu „svakako nas neće“.

„Taj narativ je razumljiv u slučaju Severne Makedonije, koja trpi političke blokade od svojih evropskih suseda decenijama. Zanimljivo je da je Evropska unija kao dodatni kriterijum za države našeg regiona uvela i ‘dobrosusedske odnose’, kojeg se u ovom primeru nažalost ne drže ni same članice. U svim ostalim državama regiona, donosioci odluka se samo sakrivaju iza ‘Evropska unija nas neće’, i to već više od dve decenije.“

Populizam i nacionalizam jačaju

Nastavlja da niko ne brani reforme i stvaranje funkcionalnih država sa nezavisnim institucijama.

„Usvajanje evropskih standarda bi po prirodi istih mnoge donosioce odluka dovelo do suda, jer bi u takvim državama vladavina prava bila uspostavljena, sudovi bi bili nezavisni, korupcije bi naravno bilo, jer je ima svugde, ali bi institucije bile dovoljno jake da joj se suprotstave. Kada je 2009. godine Island podneo zahtev za članstvo, nigde u Evropskoj uniji nije bilo reči o ‘apsorpcionim kapacitetima’, svi su radosno dočekali taj zahtev, bez obzira na ogromne izazove u vezi sa ribarstvom. Dakle, pitanje za naše donosioce odluka je zašto naše države nisu dovedene u stanje jednog Islanda? Ovako smo slabi, nestabilni, siromašni, nerazvijeni i u velikoj meri bez funkcionalnih institucija pa zašto bi nas iko takve hteo“, govori Tomanić.

Mišljenja je da su klimatske promjene trenutno najveći izazov za region, pa da stoga treba uskladiti privredu, poljoprivredu, ekonomski sistem, energetski sistem, transport, i životne navike.

„Naš region je nažalost region sa najzagađenijim vazduhom na svetu, naši gradovi su pogotovo zimi često među deset najzagađenijih gradova na svetu. Zdravstveni sistemi su pred kolapsom, prosveta takođe, ko može odlazi, ostaju prazni predeli, natopljeni krvlju, jer se još nedavno za njih ginulo. I onda pogledate teme koje nameću donosioci odluka i čini se da ste zalutali u 19. vek. Nacionalizam, netrpeljivost, bahatost, grubost, strah od komšije su teme u kojima se odlično snalaze, to pričaju već decenijama“, kaže sagovornica.

Ipak nada se da će građani na izborima pokazati da ih zarobljenost u nefunkcionalnim državama koje grade svoju snagu na davno prevaziđenim temama više ne zanima.

„Nažalost, populizam i nacionalizam jačaju i u stabilnijim društvima i to je izuzetno opasno. Previše je izazova, ratovi, pandemija, ekonomski problemi, klimatske promene… i sve to izaziva nesigurnost i strah. A njega koriste i pre svega zloupotrebljavaju uglavnom desni populisti, dok ostali pokušavaju činjenicama da apeluju na razum. To je nedovoljno, emocije su tu i moraju da budu adekvatno uvažene. Preopasno je to prepustiti desnici.“

Mali region sa istim problemima

Potom kazuje da pretpristupni fondovi, takozvani IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance) treba da pomognu državama da ispune političke, institucionalne, administrativne, ekonomske i socijalne reforme, kako bi se uskladile sa zakonodavstvom, politikama i standardima Evropske unije.

„Priprema i implementacija tih programa treba da nauči državnu administraciju procedurama, kako bi jednog dana uspešno mogla da koristi višestruko veće strukturne fondove. Međutim, slabi administrativni kapaciteti, partijsko zapošljavanje i beg iz državne uprave dovode do toga da nema dovoljno stručnog kadra koji bi mogao u potpunosti da iskoristi sredstva koja stoje na raspolaganju za više nego neophodne reforme. I tu se opet vraćamo na političku volju, jer ta situacija je poznata već dugi niz godina i bila bi rešiva. Sve ostalo zaključite sami“, kaže Tomanić.

Stava je da je regionalna saradnja izuzetno važna na mnogo nivoa, ali da se danas nažalost uglavnom gleda samo na ekonomsku saradnju.

„Ona jeste važna i jednostavna za prikazati dobrobit, jer se može izračunati monetarno. Ali je po meni ona više sredstvo do cilja. A cilj mora da bude iskrena saradnja, zajedničko rešavanje izazova koje imamo u regionu i koje zajedno možemo rešiti mnogo lakše i efikasnije. Jedan primer jeste energetska tranzicija. Ohrabrujuće je da su građani prepoznali momenat regionalne solidarnosti. Da se zajedno bore za svoje reke, svoj vazduh, svoja građanska prava, potpuno mimo etničkih podela koje se i dalje podrivaju hrane sa najviših političkih nivoa“, kazuje sagovornica.

Zatim govori da se u kontekstu evropskih integracija, regionalna saradnja može vidjeti i kao pokazna vježba za kasniju saradnju unutar Evropske unije.

„Jer tamo države sa krajnjeg severa moraju da nađu zajednička rešenja i kompromis sa zemljama sa juga, istoka, zapada, nebitno, iako ti interesi nisu nužno isti. Ako mi kao mali region, sa istim strukturnim problemima ne umemo ili još gore nećemo da nađemo dogovor i rešenje sa neposrednim susedima, šta to govori državama od kojih očekujemo da nas prime među njih“.

Na kraju je iznijela i svoja očekivanja kada je riječ o zemljama Zapadnog Balkana.

„Nadam se da ćemo biti mudriji i hrabriji da se suprotstavimo svima onima koji se skrivaju iza nacionalizma, a nikom osim sebi i svojima ne žele ništa dobro. Želim da verujem da je do nas“, zaključuje Aleksandra Tomanić.

(Al Jazeera, Foto: EFB)