Ministar Vujović je podneo ostavku. Rekonstrukcije vlade neće biti.

Neće, zato što sada ima važnijih pitanja od toga da se vlada javno samozadovoljava. Znate i sami koja su to pitanja i koje je pitanje – evo, već dvesta godina – važnije od svih drugih.

Ako ste zaboravili, tu je Dačić da vas podseti i po milioniti put ponovi da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova. Naravno da neće. Jer, kad ga jednom prizna, Dačić više neće biti ministar spoljnih poslova. I još kaže da Srbija neće ući u EU, ako je uslov za to – priznanje nezavisnosti. Naravno da neće. Jer, kad jednom uđe, Dačić više neće biti ni vratar u pomenutom ministarstvu.

Rekonstrukcija će, dakle, da sačeka? Sada je važno samo to da je Srbija na dobrom putu u Nigde. Eni Brnabić čini sve da nam taj put učini što kraćim.

Vlada je već nešto drugo, ona deluje kao do jaja urađeni duvački orkestar sa željezničke stanice. Iako urađena, u stanju je da, barem ponekad, uradi i nešto valjano. Recimo, da opomene Brnabićku, kad se ova zaboravi i retorički razigra. Tada je Super Plavuša strogo pedagoški ukori, upozori na rečnik i vrati na put političke korektnosti. Pobogu, u pitanju je predsednica vlade, a ne kočijaš. Ovo je vlada, a ne štala. Mi smo ministri i ministrice, a ne konji i kobilice. Predsednik republike je Vučić, a ne Kaligula.

Dobro, znam, tu su i Vulin, i Popović. Prvi se opire odrastanju. Još je uvek u stadiju dečaka, opčinjenog uniformama i u večitoj potrazi za vrhovnim komandantom; drugi je ministar za nešto. Ovaj drugi je ko Tomislav Nikolić – odan je nacionalnim vrednostima i savršeno je nepotreban. A tu je, gle, i ministarka Nela. Ona je opet najavila borbu protiv korupcije. Jesu li ukinute subvencije stranim preduzećima? Nisu. Pa, o čemu, onda, ova žena priča?

A tek onaj vrli nastavljač prosvetiteljskog dela svetog Save, ministar Šarčević. Kako li je taj samo energično maknuo Cecin stih iz radne sveske. Ej, Grome, makni i Cecu iz javnosti. Loš je uzor klincima. Kontaminira ukus. Promoviše estradu i leba bez motike. Ajde, nemoj sad, majstore, da staješ na pola puta.

A tek autori sveske… Traže ilustracije u svetu popularne kulture, kao da po bibliotekama i crkvama širom Srbije nema tako lepih knjiga Nikolaja Velimirovića i u njima tako divnih i bezvremenih stihova. Pa, zar u stihovima ovog protivnika kupatila, telesne perfekcije i depilacije, nema primera za vokativ? Ima, al, eto, i autorima je bliža Ceca, od duhovnika i sveca.

Kad već pominjem duhovnike i ove što se sa duhom svetim petljaju, nadam se da će se, posle Sabora, svi đuture na Kosovo ravno zaputiti, da tamo jevanđeosku ljubav šire, da sa Albancima grle i mir grade, da iz ćoškova manastirskih paučinu pajaju i kulturnu baštinu održavaju. A ne da se u politiku guraju. Jer, otkad su to crkveni organi odgovorni za granice Srbije? Valjda su za granice odgovorni državni organi?! I, onako uzgred, otkada je crkva duhovna mati celokupnog naroda srpskog? Možda je duhovna mati samo onog verujućeg njegovog dela, a to je, ipak, veoma, veoma mali deo naroda. Ko ne veruje da je tako, nek nedeljom zaviri u crkvu.

Ko hoće da ode, može da ide. Tako jednom prilikom reče Maximus. I Vujović ode. On, kolko znam, nije bio ni protiv sreće (većih plata), ni protiv naroda. Samo je mislio da iz nekakvih sholastičkih razloga (produktivnost i tako to) još uvek nije vreme da ta dva entiteta jedno drugom padnu u zagrljaj.

Sad će da padnu.

Opušteno, dakle. Dolazi vreme razonode. A i duvači su već tu.

Evo, banke.

(Autonomija / foto: pixabay)