Dve stvari u saopštenju nedavno održanog kolegijuma Ministarstva odbrane i načelnika Generalštaba VS izazivaju zabrinutost.

Prva stvar je zahvalnost „vrhovnom komandantu“ na upornom i posvećenom radu na modernizaciji VS i poboljšanju maternijalnog položaja pripadnika vojske i ministarstva.

U redu je to što se poboljšava položaj vojnika i modernizuje vojska. Problem je u tome što se zahvalnost upućuje instituciji koja, osim u fikciji ministra odbrane i narcističkom samoobožavanju predsednika republike, ne postoji. Po ustavu, predsednik republike komanduje vojskom. Nikakav vrhovni komandant se u ustavu ne pominje.

Stvari se komplikuju i time što se Aleksandar Vučić javno predstavlja kao vrhovni komandant. Lažnim predstavljanjem on podriva autoritet predsednika republike, a to nikako ne bi smeo da čini. Dodatni problem je doprinos nepostojećeg vrhovnog komandanta poboljšanju bilo čega u ovoj zemlji. Poboljšanje materijalnog položaja pripadnika vojske ne spada u opis posla predsednika republike.

Druga stvar. U redu je što vojska ne želi da bude instrumentalizovana u borbama za vlast. Međutim, o kakvoj se privrženosti legalnoj i legitimnoj vlasti može govoriti, ako vojska izražava spremnost da izvrši svako naređenje „vrhovnog komandanta“? Institucije, dakle, čije postojanje ustavom nije previđeno i o čijoj se legalnosti i legitimnosti ne može ni govoriti. Bilo bi dobro kada bi nam neko od članova gore pomenutog kolegija ponudio odgovore na ova pitanja.

Nakon sastanka kolegijuma, oglasio se i neizbežni Čegevara Vulin porukom da će VS poštovati ustav i zakon. To je u redu, ali gde u ustavu i zakonu piše da VS treba da izvršava naređenja „vrhovnog komandanta“, kada se on, ponavljam, u ustavu nigde ne pominje i kada njegovo postojanje nigde nije ni predviđeno?

Na trenutak, Vulin je izašao iz uloge ministra odbrane, pa je progovorio i kao zabrinuti građanin. Građanina Vulina brine nasilje, brinu ga upadi na radna mesta, prebijanja, otimanje hleba, duboko ga uznemirava i ljudski potresa strah žena i novinara koji samo rade svoj posao, ali ga ne uznemirava – ni kao građanima, a ni kao ministra – uzurpacija tuđih nadležnosti.

Na kraju, Čegevara je rekao nekoliko reči i o unutrašnjim neprijateljima. Neprijatelji su, kaže, svi oni koji bi nasiljem do cilja. Pa, ko je neprijatelj? Bit će da je to opozicija, ova okupljena u SzS.

Nije, međutim, problem samo u tome što ministar odbrane u politički život unosi kategoriju unutrašnjeg neprijatelja, za koju smo mislili da pripada prošlosti i totalitarnom režimu; problem je u tome što se neprijatelj ne može poraziti bez upotrebe nasilja. A ako to nasilje zapoveda nelegalni i nelegitimni „vrhovni komandant“, onda se neprijatelj može pojaviti i tamo gde mu se Vulin najmanje nada.

(Autonomija; foto: pixabay)