U Evropi, pojednostavljeno rečeno, postoje dve vrste politika kada su migranti, odnosno izbeglice, u pitanju – jedna insistira na solidarnosti i otvorenim granicama, a druga na bezbednosti i barijerama.

Ova druga, negativna politika, funkcioniše sa tri nivoa – sa ekonomskog šalje poruku da su izbeglice destruktivni elementi koji domaćem stanovništvu otimaju posao i prazne socijalne fondove; sa bezbednosnog aspekta migranti se koriste za izazivanje moralne panike, jer se fiksiraju kao lopovi, kriminalci, pritajeni teroristi, prenosioci zaraza i izazivači bolesti i, napokon, na kulturnom planu – migranti se apostrofiraju kao opasnost po našu kulturu, način života i identitet.

Oni koji migrante opažaju kao bezbednosni problem, kao nedavno učesnici konferencije na Paliću, ne vide u njima nekoga ko bi svojim radom mogao učiniti našu ekonomiju produktivnom, nekoga ko bi novim idejama obogatio našu kulturu, a svojim načinom života naš pluralizam učinio punijim i sadržajnijim. Fiksirani kao pretnja, migranti lako postaju meta raznih napada.

U Srbiji, doduše, nije bilo tako dramatičnih napada kakvih je bilo u drugim zemljama, ali je bilo svega ostalog – i protesta, i medijske stigmatizacije, i rasističkih diskvalifikacija i poziva da se granice Srbije hermetički zatvore.

Srbijanski političari često i sa vidnim olakšanjem ističu kako je Srbija migrantima samo tranzitna stanica. Evo, koliko juče je ministar Vulin izjavio da migranti ne žele da ostanu u Srbiji, a mi, opet, nismo takvi da nekoga, jel, na silu teramo da ostane i živi među nama. Kao, mi bi dali azil svakom ko ga zatraži, al migranti ne žele azil, ne žele da ostanu, oni žele da odu.

Pa, dobro, zašto migranti ne žele da ostanu u Srbiji? Zašto žele da odu, na primer, u Nemačku? Mislim da bi Vulin morao da nam da odgovor na ova pitanja. Jeste, Nemačka je i bogatija, i prosperitetnija zemlja od Srbije. Pa ipak, nisam siguran da se izbor Nemačke, kao krajnje destinacije, može objasniti isključivo ekonomskim razlozima. Biće da ima nečeg i u slobodi, ali i u političarima. Srbijanski političari, jednostavno, nisu privrženi slobodi u toj meri da smatraju svojom moralnom i političkom obavezom ne samo da pomognu ljudima koji beže od rata, nasilja i haosa nego i da Srbiju učine domovinu slobode. Liberalnu republiku, dakle, poznatu po svojoj privrženosti slobodi i otvorenu za sve koji za slobodom žude, bez obira na to odakle dolaze, kojoj kulturi pripadaju i kom se bogu mole. Može li iko, na primer, da zamisli Čegevaru Vulina, Alexandra Lupusa ili Tomu Grobara da, poput Angele Merkel, poruče građanima da je na snazi osnovno pravo na politički azil i ljudsko dostojanstvo za sve, bez obzira na poreklo i izglede da se azil dobije i da će svako ko osporava ta osnovna prava, vređa i napada ljude koji dolaze ili pali prihvatilišta koja su im namenjena – biti gonjen svim sredstvima pravne države!

Meni je, priznajem, teško da tako nešto zamislim. Daleko mi je lakše da zamislim Vulina kako prvom policajcu Austrije nudi pomoć kako bi se migranti vratili tamo odakle su došli. Bićemo humani prema tim ljudima, veli Vulin, ali mi moramo voditi računa o našem stanovništvu. A naše stanovništvo, poput infatilnog derana, očekuje baš to – da vlast prvo pomogne njemu, pa tek onda migrantima. Sa moralne tačke gledišta, ovo je potpuno pogrešno, jer prvo treba pomoći one koji su u težoj poziciji, a ne one koji su nam jezički i etnički bliži. U moralnom pogledu etnička i kulturna bliskost su, dakle, potpuno irelevantna stvar.

U Srbiji, kao i u drugim zemljama, linije podele u društvu se konstituišu i na pitanju migranata. Konzervativci su u većini i rado bi Srbiju opasali žičanom ogradom. Pošto bezbednost cene više od slobode, protive se naseljavanju izbeglica i migranata kojima, onda, ne preostaje ništa drugo nego da svoj put nastave dalje i ostave iza sebe Vulina i ostale naše tužne „humanitarce“ na vlasti.

(Autonomija, foto: Beta)