Aleksandar Vučić će dobiti kilu od silnog napinjanja da Srbiju uvede u EU. Prošlog petka, ako mogu da primetim, Srbija je pre ličila na Severnu Koreju, nego na normalnu i, u toj normalnosti dosadnu, evropsku zemlju.

Atraktivnosti Srbije, pored Vučića, doprinose bizarni likovi nalik Čegevari Vulinu, kao i uspaljeni etnoerotomani, poput Mileta Dodika. Pomenuti je nedavno izjavio da Evropa ne može rešiti balkansko pitanje ako Srbima ne dopusti ono što je dopustila Hrvatima. Naime, da i Srbi, poput Hrvata, imaju svoju državu.

Izjava je zbilja čudna, jer je Srbija ustavom definisana kao država srpskog naroda. Doduše, u ustavu piše da je Srbija i država drugih građana, ali nije jasno ko su to ti drugi građani, kao ni ko su prvi.

Kad kaže da Srbi moraju imati državu Mile, naravno, ne misli na Srbe iz Srbije, nego na Srbe iz BiH, Crne Gore i Hrvatske. Balkansko se pitanje, po njegovom sudu, ne može rešiti ako se državne granice ne poklope sa etničkim. Zato je skup koji je u petak održan u Beogradu, a kome su prisustvovali Srbi iz odavde i odande, iznimno važan, jer je jasno pokazao da su hrvatski, bosanski i crnogorski Srbi jedan narod i jedan identitet.

Problem je, međutim, u nečem drugom: da li iz činjenice da su jedan narod sledi da Srbi iz Srbije i Srbi iz Bosne i Hercegovine, na primer, treba da žive ujedinjeni u jednoj državi?

Naravno da ne. No, u etnonacionalističkoj logici Mileta Dodika ništa nije prirodnije od toga – nikakva, dakle, državna granica ne može i ne sme da deli Srbe. Uostalom, nikakva granica BiH sa Srbijom, za našeg urođenika, i ne postoji. Odnosno, ako i postoji to, onda, može biti samo administrativna linija, a nikako državna granica.

Interesantno je da mediji daju prostora Dodiku, ali ne komentarišu i ne kritikuju njegove izazivačke stavove. Iz toga se mogu izvući, barem, dva zaključka – prvi je da mediji u etnonacionalističkim Miletovim stavovima ne nalaze ništa problematično i kritike vredno i, drugi, da je velikonacionalistički projekat još uvek u igri.

A u toj igri, etnonacionalistički interesi su uvek ispred državnih, što, onda, kod suseda izaziva opravdanu bojazan. Pa, i ne čudi što na Srbiju gledaju kao na remetilački faktor.

Interesantno je, takođe, da argumenti kulturne bliskosti ne važe kada su drugi narodi u pitanju. Recimo, Albanci, iako je i u njihovom slučaju reč o pripadnicima jednog naroda koji žive u različitim državama. A da Nemce i Austrijance i ne pominjemo.

Prava koja zahtevaju za svoj, etnonacionalisti ne priznaju drugim narodima. Pored toga, oni nisu u stanju da integrišu naciju, pošto neprestano produciraju podele unutar nje, čemu u prilog možemo navesti nedavno ponovno izumevanje unutrašnjeg neprijatelja. Napokon, etnonacionalizam skraćuje državu i predstavlja praktičan uvod u gubitak teritorija što, opet, ljubavnike krvi i tla i najviše boli.

Za Srbiju bi bilo bolje kada bi se energično distancirala od etnonacionalističkih tlapnji i dosledno izgrađivala sebe po modelu države građana, a tipovima poput Dodika jasno stavila do znanja da budućnost za sebe i deo naroda kojemu pripadaju traže u celovitoj, funkcionalnoj i evropskoj BiH.

Malo više liberalizma dobro bi došlo sa ove i one strane državne granice. Liberali mogu mirne duše priznati da su Srbi s obe strane granice jedan narod, a da pri tom odlučno odbace svaku ideju o ujedinjenu RS i Srbije.

(Autonomija; foto: Beta)