Predstavnici studentske, a zapravo ekstremno nacionalističke organizacije Alternativa ministru za kulturu i informisanje predali papir sa više od tri hiljade potpisa, kojim se izražava podrška Ministarstvu i njegovim „naporima da se zaštiti ćirilica“.

Kao što čitaoci Autonomije već znaju, Ministarstvo u nacrtu Strategije razvoja kulture predviđa pogodnosti kojima se razni akteri stimulišu da, više nego do sada, upotrebljavaju ćirilicu. Tako će poreske olakšice, na primer, uživati oni koji listove, časopise i knjige štampaju na ćirilici, zatim distributeri koji filmove opremaju čiriličnim titlom, kao i kompanije koje afirmišu ćirilicu. Podrazumeva se i da svi oni koji od Ministarstva dobijaju novac za svoje kulturne manifestacije, moraju imati barem logo na ćirilici.

Zašto je potrebna državna protekcija ćirilice? Zato što se ona, kako nas već dugi niz godina ubeđuju ćiriličari, povlači pred nasrtajem latinice. Problema sa latinicom i ne bi bilo kada se ona, u tekućoj ideološkoj produkciji, ne bi tretirala kao hrvatsko pismo. Tako je ćirilica, od pisma i sredstva komunikacije, postala važno identitetsko pitanje.

Da li država treba da stane iza ove strategije i privileguje ćirilicu. Ne! Zadatak države nije da putem poreskih i drugih olakšica protežira ćirilicu. Za svoj račun to mogu da čine razne civilne afilijacije, poput recimo udruženja Čirilica. Zadatak države je da preko prosvetnog sistema omogući svima da nauče oba pisma, a kojim će se pismom građani kasnije služiti, to je isključivo stvar njihovih preferencija. Država ne treba da se petlja u izbor pisma, kao što ne treba, na primer, ni da se petlja u izbor bračnog partnera. Ako počne da se upliće u jedan izbor, samo je pitanje trenutka kada će početi da se meša i u druge naše izbore. Od slobode, tada će ostati samo sećanje.

Ćiriličari ističu da će ćirilica, ako se stvari ovako nastave, vrlo brzo nestati iz javne uporabe i da zato potrebuje zaštitu. To je, jednostavno rečeno, neverovatno preterivanje. Uvek će biti ljudi koji će, bilo iz estetskih, bilo iz nacionalističkih razloga, koristiti ćirilicu. Nema te poreske olakšice koja bi pojedince mogla tako snažno vezati za određeno pismo, kao što je to slučaj sa slobodom izbora. Ako se pojedinci u većem broju odlučuju za latinicu, onda taj izbor treba respektovati, jer on nije izraz nikakve državne protekcije i korupcije, nego slobode. U tome, uostalom, ćiriličari treba da vide i potvrdu svoje slobode da koriste pismo koje žele.

Kada je, pak, o službenoj upotrebi pisma reč, onda se o njoj mora voditi računa prilikom izmene ustava. Sadašnju ustavnu odredbu po kojoj je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi ćirilično pismo treba odbaciti i u ustav uneti novu odredbu, prema kojoj će u ravnopravnoj službenoj upotrebi biti oba pisma – i latinično, i ćirilično. Ovakvo rešenje uspostavlja obavezu državnih organa da se, u komunikaciji sa građanima, služe onim pismom na kome su im se građani i obratili. U liberalnoj demokratiji se podrazumeva da država služi pojedincima, a ne obratno.

U nacrtu strategije ćirilica se apostrofira kao srpska, što znači da je autori strategije smatraju ključnim elementom nacionalnog identiteta. Ako ne pišeš ćirilicom, onda nisi pravi Srbin. Eto, dakle, još jednog razloga zašto strategiju ne treba podržati.

(Autonomija, foto: Pixabay.com)