Davno je bila 2014. godina, kao u nekom drugom životu. Vojislav Šešelj se posle jedanaest godina u Hagu vratio u Batajnicu. Tih jedanaest godina kao da je proletelo za tren – dobro, njemu nešto sporije nego nama ostalima, ali tako je i trebalo da bude.

Ovih devet godina otkad je ponovo sa nama oteglo se u spori, mrcvareći beskraj, bar nama; njemu su, biće, te sezone novog ciklusa našeg propadanja i glibljenja prošle mnogo brže, jer život mu je ponovo dinamičan i zanimljiv. Što je ova zemlja jadnija i poniženija, to je taj neuništivi politički Superhik u boljoj formi i bećarskijem raspoloženju.

A iz Haga su ga – ako se neko toga još seća – pustili ne samo zato što im je dodijao, nego i iz razloga navodno humanitarnih: da umre kod kuće. Jer toliko je bio bolestan da se na to svodila njegova perspektiva. Kad gle, po povratku u Srbiju, Šešelj je čudesno ozdravio, pa povazdan šešeljirao kao u najboljim danima, sav onako obao, glasan i rumen kao ruža.

Sa obale Severnog mora Šešelj se vratio kao osvetnik, rešen da smrsi konce onima koji su ga izdali i razbaštinili, Nikoliću i Vučiću. Pošto nema te budalaštine u kojoj diletanti neće prepoznati tobožnju šansu za sebe, i tome su se ovde neki „antirežimski faktori“ bili silno poradovali, u uverenju da će Šešelj iz svojih razloga obaviti njihov posao (kad već to oni nisu znali da učine).

Ko zna, možda je i Šešelj u početku zaista bio naumio nešto slično? Jedanaest godina udaljenosti i izolovanosti čoveku može bitno da iskrivi perspektivu. Ipak, relativno je brzo shvatio da Srbija u koju se vratio nije ona iz koje je otišao. I tako je osvetničko riganje vatre sveo na ritualno tamburanje po sve nebitnijem Nikoliću, a sve nezaobilaznijeg Vučića zaobilazio u sve širem luku. O tome već sve znamo, primeri ganutljivog samosrozavanja – kao još devedesetih godina odlično uvežbane tehnike političkog preživljavanja – bili su brojni i upečatljivi.

Vučiću je sve ovo, naravno, išlo naruku, i duševno i praktično. Umesto leša iz ormara koji će stalno vući za sobom, Šešelj je postao blagoglagoljivi politički zombi, sve ponosniji na svoje čedo sa ove strane sveta živih. Distanca koju su reda radi održavali sve više se smanjivala, da bi sada potpuno nestala: evo ih u zagrljaju, pred svima. Prizor u kojem ima neke iskonski ganutljive skarednosti.

I tako će Srpska radikalna stranka, kao mali jesenji kombo sastav koji sve bezvoljnije prati svog grlatog vokalnog solistu, ići na izbore, bar na nekim nivoima, u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, stadionskom mega bandom koja se ispilila iz njenih redova, nadrastavši je u svakom smislu. Jasno je šta je tu Šešeljev interes, ali šta će to Vučiću? Zar je toliko očajan? Ili zna nešto što mi ne znamo, a što mu se uopšte ne dopada?

Da je ovo zemlja i sistem skrojen po iole demokratskim standrdima, ovakva koalicija, naročito predizborna, ne bi bila moguća. Po svakom relevantnom kriterijumu, SRS je stranka ekstremne desnice. SNS je, pak, nastao kao stranka onih koji su – časna pionirska – to prestali da budu; dakle, nastala je u otklonu od stranke-majke, i taj otklon je morao biti radikalan i dosledan, u protivnom sam raskol među izvornim radikalima ne bi imao nikakvog smisla.

Ili grešim? Naravno da grešim.

Tako je ako se stvari gledaju odviše ideološki, ali od toga nema vajde. SNS je zapravo proizvod pragmatičnijeg pristupa očuvanju iste supstance: pošto „šešeljevski“ pristup nije omogućavao dolazak na vlast, a još manje održavanje na njoj, „otpadnici“ su iz nužde promenili pristup, i rezultat nije izostao – naprotiv, prevazišao je njihova najsmelija očekivanja. Šešelju je samo trebalo dati vremena da i sam to shvati. U konačnici, dakle, ranili su mu sujetu, ali su njegovu politiku očuvali i vratili je na vlast, uz izvesna stilsko-produkcijska poliranja kao privremeni kompromis, koji je u međuvremenu ionako gotovo nestao. Dobitnička kombinacija za ovekovečavanje zemlje gubitnika.

(Danas, foto: Autonomija)