Varvarin nije, kako rasisti i šovinisti misle, ljudsko biće određene boje kože, konfesionalne pripadnosti ili etničkog porekla. Umesto svega toga, varvarin je biće bez prošlosti, to jest biće koje je nastalo i opstaje negde izvan istorije, naročito istorije duha. Varvarin ima samo najtrenutniju moguću sadašnjost, pri čemu ni o njoj ništa ne zna i ništa ne razume, a kako bi i mogao, kad joj ne zna ni koren ni tok?

Komplikovano? Ni najmanje. Dovoljno je u sećanje prizvati Vojislava Šešelja, verovatno najmarkantniji i javno-politički najdugovečniji primerak samosvesnog varvarina na ovdašnjoj sceni. Ono što je on, još od osvita devedesetih, uneo u naš javni jezik, ili ono što je najefikasnije raširio i raspršio uzduž i popreko javnog prostora, jeste varvarski samozadovoljna ignorancija i sistematsko nipodaštavanje svega i svakoga boljeg od sebe, i uopšte, boljeg od najgoreg. To što ćemo kasnije upoznati kao specifičan radikalski javni govor, ta u sebe zatvorena i u sebi srećna praskava prostota, opstalo je kroz tri decenije srozavanja svih standarda, a najopasniji legitimni naslednici toga odavno ne stanuju u današnjoj Šešeljevoj partijici svedenoj na sektu najupornijih sledbenika, nego upravo u stranci koja je nastala od onih koji su u Šešeljevom krilu odgajeni i odrasli, a „emancipovali“ su se od njega samo utoliko što su naučili da im je korisnije da ponekad i ponegde zametnu trag svog političkog porekla. Ali, to zametanje je površinsko i suštinski lažno, jer ćud nisu promenili, niti ima izgleda da je ikada promene.

Kada, dakle, govorimo o već zloglasnom Instagram postu ministarke Darije Kisić Tepavčević o našem proslavljenom reditelju i piscu Goranu Markoviću, kao i njene izjave koje su usledile kao „objašnjenje“ prvobitnog iskaza (a bolje bi joj bilo da ništa nije objašnjavala), mi zapravo govorimo o ispadu tog, šešeljevskog jezika i stila, paradno nakićenog „savremenijim“ dodacima koji ga čine samo još odvratnijim. To što sama ministarka nema, koliko je poznato, „radikalsku istoriju“ iza sebe, pa otuda navodno ne bi trebalo da se imala gde zaraziti šešeljevskim izričajem i mentalitetom, samo dokazuje da naprednjački jezik, misao i praksa nisu samo stvar personalnih istorija većine najistaknutijih naprednjaka, nego su sama srž ukupnog javnog delovanja te interesno-kriminalne skupine maskirane u političku stranku. Uostalom, ni premijerka Ana Brnabić nema radikalsku istoriju, naprotiv, a ipak se ističe i briljira u usvajanju nesuvislosti i besramnosti javnog opštenja kakva je od devedesetih do danas evoluirala samo u formi, ali ne i u svojoj osnovi.

Sastavni i neotuđivi deo tog „šešeljevskog“ govora jeste i posebno izraženo uživanje u unižavanju dostojnih, zaslužnih, istaknutih; ukratko, ljudi za koje se osnovano pretpostavlja da će uvek i u svakoj situaciji biti na suprotnoj strani od politike izrasle iz zlog radikalskog semena. Šešelja nije bilo sramota, naprotiv, da najodvratnije gadosti izgovara o najboljim piscima, umetnicima, filozofima, novinarima ove zemlje, naroda, kulture; Nikolić i Vučić su tu praksu dodatno obogatili, a njihovi bezbrojni epigoni su kroz sve potonje godine, i u radikalskom i u naprednjačkom agregatnom stanju, doneli još bezbroj novih varijacija na zadatu temu.

To je, dakle, omogućilo famozni instagram post ministarke Darije, to ga je učinilo mogućim. A kad tako nešto postane moguće, onda ubrzo postane i stvarno. Povod nikada nije teško pronaći.

Neki se, naivni i dobronamerni, čude: kako je to moguće, pa gde je i kako odrasla ta Darija, pa zar filmovi Gorana Markovića nisu bili deo njenog odrastanja, njenog formativnog iskustva? Zar je makar to, ako već ne ništa drugo, ne obavezuje na neki minimum uvažavanja tog čoveka (ne i političkog slaganja s njim, što je njena stvar), kad je već ne obavezuje sama činjenica da se uopšte radi o čoveku? Da, tako bi „trebalo da bude“ u svetu nekontaminiranom opakim virusom radikalskog prostaštva i prostačke radikalštine, ali rekli smo već da je varvarin biće bez duhovne istorije, lične ili kolektivne, a istorijski izvor zaraze od kojeg se valja čuvati boravkom na distanci merenoj u svetlosnim godinama. A građanka D. K. T. sama je izabrala da bude leglo i prenosilac zaraze, i u tom je smislu sama sebi odredila mesto.

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.

(Slobodna reč, foto: Medija centar Beograd)