Neki ljudi uđu u javni život neznano kako i zašto, čini se niotkuda, tek eto izrone iz nekog mutlaka anonimnosti u kojem su do tada čučali: obasjaju ih reflektori, usnime ih kamere i mikrofoni, i od tada za njih započne neko novo brojanje vremena. A nama, kojima su ušli u živote mada ih nikada nismo zvali, ostaje da vidimo po čemu ćemo ih pamtiti. Neko bude upamćen po pameti, drugi po čestitosti, treći po dobroti, četvrti i peti po osobinama i ponašanjima upravo suprotnim od ovih.

Po čemu je Nataši Jovanović bilo suđeno da bude zapamćena? Hm, prvo bismo morali da razjasnimo: ko je Nataša Jovanović? Paaa… to je jedna osoba iz Kragujevca. U smutnim vremenima, onim u kojima – tako mudre knjige kažu – talog ispliva na površinu, zadesilo se da je i ona postala poslanica Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije. Što je postala to je i ostala, godinama, decenijama, čini se vekovima. Više ne znamo je li u Srbiji pre bio Dositej Obradović ili je pre bila Nataša Jovanović? Da li je Dositej doneo krompir u Srbiju, a Nataša pokušala da ga vrati pošiljaocu? Da li je Dositej negacija Nataše, ili je Nataša negacija Dositeja? Ili vredi i jedno i drugo, kako god okreneš.

Kako god, posle viševekovnog života u svojstvu radikalske narodne poslanice i uzdanice, po čemu nam je Jovanović Nataša poznata, razaznatljiva, osobena u kosmosu stvari, bića i pojava? Po tome što je, jednom davno, hitnula čašu vode na tadašnju predsednicu Skupštine Natašu Mićić. Po tom, dakle, takoreći performativnom činu, na svu sreću neverbalnom, pošto Nataša Jovanović nije naročito briljirala u verbalnom izražavanju, očigledno su njeni talenti na nekoj drugoj strani.

Dobro, a osim toga? Hmmm… pa, možda još po tome što je sasluživala koleginici joj Vjerici Radeti kada je trebalo bacati zle čini i prokletstva na izdajnike srpskog radikalstva koji su bili odbegli od Šešelja i osnovali Srpsku naprednu stranku. Tada smo poslednji put čuli za Natašu Jovanović, mada je ona i dalje sve vreme postojala, u neizmenjenom agregatnom i skupštinskom stanju. Čak se i Radeta Vjerica kanda u međuvremenu zamorila i odustala, ili su je odustali, kako god, nestala nam je sa radara, dok je Jovanović Nataša i dalje bila tu negde, na epidemiološki prihvatljivoj udaljenosti od Šešelja, nekad s leve, nekad s desne strane, ćutljiva i pouzdana, napeta i zapeta, spremna da zablista u nekom sledećem kriznom terenutku. Ali, iz nekog razloga taj i takav trenutak više nikada nije došao.

Kako god, činilo se da sve dok ima srpskog radikalstva u njegovom izvornom i nerazvodnjenom pakovanju, dakle: sve dok barem ima dr Šešelj Vojislava, biće i Jovanović Nataše, te zlatne vertikale jednog kontinuiteta destruktivne ništavnosti u srpskoj politici. Izdržala je Nataša na tom strašnom mestu, usred Skupštine, dosmanlijski teror i zulum nakon kojeg Srbija ostade u zgarištima i ruševimama, na nogama je odolela i kroz skoro decenijsku vladavinu mrskih bivšeradikalskih poturica, a Šešelja je i ispratila u Hag i dočekala ga iz Haga, penelopinski strpljiva i verna – u ideološkom smislu, dakako.

A onda, najednom, usledio je šok (što bi rekli oni mamci za otvaranje kretenskih „vesti“ na internetu): Nataša Jovanović, ta brzoruka karijatida i najpostojaniji medijum staroradikalske (a ne starovlaške) crne magije, saopštila je da je promenila dres! I to kako: prešla je u redove onih koje je proklinjala kako se samo dojučerašnji najrođeniji proklinjati mogu, stupila je u reprezentaciju SNS-a i zaklela se „predsedniku Aleksandru Vučiću“ na vernost, obećavši mu svu svoju dragocenu podršku u borbi protiv domicilnih i belosvetskih ala i vrana.

Ako mene pitate, ovim je istorija Srpske radikalne stranke zapravo okončana. Znamo li više ikoga ko je ostao tamo, a da se ne preziva Šešelj? Eto nam, dakle, još jedne porodične firme sa „boljom“ prošlošću, poput drevnog SPO-a koji se odavno sveo na bračni par D. Dobro, i na Čotrića, koji je inače okej momak, samo mu je kasno da menja navike.

Moglo bi se reći, najkasnije na ovom mestu u tekstu: prelazak Nataše Jovanović iz izvorne u mutiranu formu destruktivnog ništavila u političkom i javnom životu ove nesrećne zemlje važan je tačno onoliko koliko je i ona važna – dakle, negde veoma blizu apsolutne nule. Ali, ne treba biti tako doslovan. Ovaj istovremeno običan i bizaran transfer značajan je i znakovit kao simptom, zapravo, jedan u seriji simptoma koji svi nepogrešivo ukazuju na istu stvar: zamiranje, koje sve više liči na umiranje, političkog života u Srbiji. Bilo kakvog političkog života: pametnog ili glupog, lošeg ili dobrog sa ovog ili onog stanovišta. Radi se prosto o tome da su Vučić i klika zatvorili sve alternative, to jest da su svakoj preostaloj alternativi, ma koliko slabašnoj, zatvorili ne samo pristup široj javnosti nego i dotok kiseonika, a da su onima koji žele da opstanu po svaku cenu u ovom cirkusu od parapolitičkog života ostavili samo jedan slobodan i nezaprečen ulaz: ulaz u njihovo jato, a tamo primaju svakoga, nisu nimalo probirljivi, da su probirljivi ne bi bili to što jesu i ne bi dogurali dotle dokle su dogurali. Optimista bi na ovom mestu dodao: i ne bi završili onako kako će završiti, ali to nisam ja rekao, jer ja nisam optimista.

A Nataša Jovanović će ubuduće u nekadašnjoj Skupštini Srbije, videćete, delovati kao decentna lady, jer primerci koji su se u međuvremenu razvili iz istog, zajedničkog semena, daleko su je prevazišli, pa nekadašnja bacačica vode i kletvi sada deluje kao pomalo već anahrona i umorna „vuhanska“ varijanta korone u odnosu na ove nove, prokleto prilepčive mutante: nju si, dakle, mogao i da eskiviraš, ako dobro manevrišeš. Pardon: manervišeš, što bi rekao neki Martinović, još jedan egzemplar iz njenog soja.

(Autonomija)