Da bi demokratska vladavina trajala dugo, najbolje je da demokratski vladari traju kratko. Izuzetaka ima, ali ostaju samo izuzeci.

Oni drugi vladari traju dugo kao gladne godine, razvlače se kroz istoriju kao beskrajan teretni voz koji lenjo klopara kroz oguglali pejzaž, imaju više sezona nego Sopranovi i Simpsonovi zajedno.

Pogledajte recimo Putina: oni koji su se rodili kad i njegova vladavina već su pozavršavali fakultete. A ima i mnogo iskusnijih od njega.

Šta temeljno razlikuje demokratsku vladavinu od one druge?

Bezbroj stvari, među njima i to što se demokratska vladavina demokratski okončava: izgubiš izbore, pokupiš pinkle i odeš kući.

Može li jednostavnije od toga?

Štos sa ovom drugom vladavinom, otkad je usavršila mehanizme samoodržanja, pre svega je u tome da ona ne gubi izbore.

Izbori koje bi ona mogla da izgubi ne bi bili ni održani.

Čak i ako bi se nekom ludom nepažnjom desilo da izgubi (setite se Niša), mirno bi proglasila pobedu i život bi se nastavio svojim spokojnim tokom, uz saundtrek kloparanja onog beskrajnog voza.

Sinoć je torijevski premijer Riši Sunak katastrofalno izgubio vanredne izbore koje je bez suvislog razloga raspisao, i sad se, dok ovi redovi nastaju, već polako iseljava iz Dauning ulice 10, mesta gde Britanci čuvaju svoje premijere od drugih, a pomalo i sebe od njih. Da ne umisle da će trajati predugo.

Četrnaest godina su razni torijevci stanovali u toj skromnoj državnoj kući, vladajući jedan gore od drugog, unazadivši zemlju na razne načine, na čelu sa sumanutim i suicidalnim Bregzitom, koji će zemlja još dugo da iskijava.

Sada su, prekasno doduše, pometeni kao uvelo lišće, svedeni na frtalj samih sebe, i još su i dobro prošli kako su zaslužili.

U Francuskoj, Makron takođe impulsivno i bez dobrog pokrića raspisuje vanredne izbore, i sada gledamo njegov brodolom u dva čina: prvi je već obavljen, drugi sledi sutra.

Njemu i njegovima nema spasa, bitno je videti ima li spasa višedecenijskom konsenzusu koji je radikalnu desnicu držao izvan vlasti.

Šta li su očekivala ova dva politička bećara, požurujući sudbinu da dođe po njih preko reda? Britanac je morao znati da će izgubiti, ali je valjda mislio da će ranije izgubiti manje strašno nego kasnije.

Najgore je što je to možda i tačno. Francuz je izgleda mislio da će dati sebi i svojima injekciju adrenalina, a samo je podario veliku istorijsku priliku destruktivcima, demagozima i dunsterima da učine veliku nepriliku.

Ali, tako je to s demokratskim vladavinama: nepredvidiv im je i tok i kraj, neke se pokažu sjajnim, većina ih bude mediokritetska, neke otklizaju u katastrofu, ali čak i posledice ovih potonjih su zalečive, jer društvo i dalje ima mehanizme kojim mirno i legalno okončava srljanje i radikalno menja pravac.

Na bolje, po mogućnosti. Ponekad i na gore, ali i za to u demokratiji mora da bude prostora, drugačije ne ide.

Naposletku, demokratija je ogled iz neprestane društvene dinamike.

Ona ponekad deluje haotično, kao da će se svakog trenutka rasprsnuti u bezakonje ili stvrdnuti u diktaturu, ali to se zapravo veoma, veoma retko dešava.

U sazrelijim i iskusnijim, samim tim imunijim demokratijama praktično nikad.

Mi smo ovde dva puta jasno izabrali drugačiji put: prvo 1990. (s grotesknom predigrom u vidu „antibirokratske revolucije“) i drugi put 2012. Između je, doduše, bilo nekog demokratskog eksperimenta, ali su njegovi zamorci u ogromnoj većini bili toliko nezadovoljni i gunđavi zbog svake sitnice da bi čovek pomislio da jedva čekaju da se oslobode tog jarma.

I oslobodili su ga se, nije da nisu.

Posle su neki poželeli da ga vrate, ali izgleda da je u međuvremenu zagubljen, niko ne može da ga nađe.

Zato naš Vladalac, kao i onaj kremaljski, spokojno gleda na belosvetska zbivanja, čudeći se tim neobičnim ljudima koji organizuju izbore, a da čak ne znaju unapred kako će se oni završiti.

(Danas/foto: Autonomija)