I tako, ode nam Miloš. Vučević Miloš. Kofere je kanda već spakovao, kartu je kupio, pile ispekao i zamotao ga u foliju, da duže ostane toplo.

Srećom, ne ide baš daleko – samo do Beograda. Možda ga sretnete u „Sokolu“, drugi razred, donja platforma. Da li je taj odlazak privremen, ostaje da se vidi. Dešava se, naime, da oni koji u dobrom putnom aranžmanu odu do Beograda, više nikada ne pronađu put za nazad. Tačnije, da ga ni ne potraže, jer su tamo, kako to narod utešno kaže, „otišli na neko bolje mesto“. I to sasvim doslovno.

Za Vučevića je to sigurno tako, jer je bolje biti prvo potpredsednik, pa onda predsednik Vlade, nego biti gradonačelnik Novog Sada. Ili možda nije? U zemlji koja ima institucije svakako bi bilo tako, ali Srbija nema institucije, nego ima Aleksandra Vučića. Koji nije samo predsednik države nego je i premijer, i ministar svih resora. I gradonačelnik Beograda. I Novog Sada? U načelu jeste, ali tu možda ipak ima i nekog lufta za samostalno političko-ekonomsko preduzetništvo na lokalu… Naravno, samo ako je sve usklađeno i bratski podeljeno s vrhom Firme. Ne, kad kažem “Firma“ ne mislim na navijače „Vojvodine“.

A opet, s druge strane, budimo realni: u zemlji koja ima institucije, i sve što ide uz institucije, teško da bi građanin Vučević postao gradonačelnik Novog Sada, a još teže bi to ostao. A najteže bi odatle krenuo u palatu Vlade, umesto da završi karijeru u onom poslovičnom „nižerazrednom Vratniku“ iz jedne davne, poučne pesme. Doduše, Vučević je još veoma daleko od kraja karijere, tako da su svakakvi preobrati mogući.

Možda je ovo trenutak da se podsetimo da Vučević nije postao gradonačelnikom pobedivši, lično ili preko stranke, političku konkurenciju, nego zakulisnim igrama pomoću kojih je vlast u Novom Sadu, i kojekuda još, „prekomponovana i upodobljena“, što je zapravo bio početak totalne unutrašnje okupacije i monopolizacije svih institucija, na svim nivoima, od vrha države pa do kućnih saveta, pardon, upravnika zgrada. A tek upravnika grada…

Deset godina kasnije, i dalje je tako, osim što smo im uzeli tri Limana. Hej, tri Limana od celog grada, zapravo od cele države, manje-više! Čak je i to bilo dovoljno da podivljaju od besa, i još se nisu smirili.

A do tada, do tog „prekomponovanja“, Vučević – danas jedan od najbližih vezira Jednog Jedinog I Večnog Sultana – nije bio čak ni drugorazredna politička činjenica u Novom Sadu, kamoli izvan njega. Politički anonimus bez boje i mirisa (u gradu koji je za gradonačelnika imao jednog Igora Pavličića! Naravno da se ovo šalim), sa očevim ali i sopstvenim radikalskim prtljagom, bez najmanjih tragova političke harizme, s nivoom omiljenosti oko nule i nivoom omraženosti na istom tom podeoku… Hm, šta ja pričam?! Pa, ništa od toga nije mu bilo hendikep, naprotiv: nije li baš zato bio idealan kandidat za delegiranog i teledirigovanog gradonačelnika glavnog grada Vojvodine i drugog grada u državi? Jer takav će znati da ceni stepenice za nebo koje su mu darovane, i ruku koja mu ih je dodala.

Ali dobro, bilo je to davno, a u međuvremenu je bilo i nekih izbora na kojima je Vučević rutinski potvrđivao svoje gradonačelništvo. Da su ti izbori bili daleko od slobodnih i ravnopravnih, to odlično znamo, jer u ovakvom poretku i ne može biti drugačije, ali to nije i celo objašnjenje njegovog, hm, uspeha. Da, ekipa je od takoreći svih lokalnih medija napravila svoje uslužne oglasne panoe (ima li veće bede i tuge od zombifikovanih ostataka tzv. Dnevnika, koji svakonedeljno objavljuje čaršave novosadističkih mudrovanja jednog Dragoslava Bokana (!?), a Vučevića fanovski prati u stopu kao da je drug Tito, čak i kad ovaj ide u posetu sinu vojniku u Sombor, o čemu smo blago ushićeno obavešteni?!) i da, neki od nekada važnih oponenata su legli na rudu i da, teško je Novi Sad mogao izbeći da bude umanjena preslika svega što se dešava na nivou cele zemlje, a to je sistematsko zatiranje svake, a naročito u političkom i civilizacijskom smislu progresivnije alternative ovoj i ovakvoj vlasti, ali je li nam to opravdanje za to što su mnogi od nas činjenjem ili nečinjenjem pomogli da se oko Vučevića i ekipe raščisti teren, da tzv. običan građanin i sluđeni (ne)glasač pomisli da ionako nema ničega i nikoga osim njih?

Kako god, ode nam Vučević u Beograd, a ovde će, kako se čuje, na mestu grejača fotelje ostaviti jednog koji je još anonimniji nego što je to Vučević bio 2012. Što po svoj prilici znači da će dati sve od sebe da i iz Beograda suštinski ostane gradonačelnik Novog Sada. Vučić mu je dao modlu za takvo ponašanje, pa zašto da se i on ne okuša?

Doduše, u Novom Sadu je poslednjih meseci politički sve vrućije, ali koliko će se ta protestna energija (urbanistička, ekološka etc.) umeti, znati i hteti politički organizovati i artikulisati tako da zaista prepozna i odrazi interese i preokupacije građanske većine i da joj tamo gde treba (na izborima, pre svega) ponudi suvisao i relevantan oporavak grada u skladu s njegovim najboljim tradicijama, ali i potrebama za budućnost, to tek treba videti. Ako do toga ne dođe, svima nam se smeši nižerazredni Vratnik, i neće nam Vučević biti kriv za to.

(Autonomija)