Polazeći od relativno razumne pretpostavke da je čitalac ili čitateljka ovog teksta neko iz široke i stalno rastuće kategorije „domaćih izdajnika i stranih plaćenika“ (jer, jelte, zašto biste inače čitali ovo, osim, doduše, ako niste neki od onih dežurnih Nadsrba koji nam ostavljaju verne slike svoje hronične dijagnoze u tzv. komentarima), postavio bih vam malo anketno pitanjce. Zamislite da vam neko ponudi da upoznate, recimo, desetoro građana/ki Velike Britanije, bilo kojih, po svom izboru; bi li se među njima, od vas izabranima, našao nekadašnji premijer vlade Njenog Veličanstva, građanin Bler Toni? Okej, možda je deset premalo, hajde da spisak proširimo na sto: bi li se taj našao među sto izabranih? Znam da kod mene ne bi, a nešto i kod vas – čisto sumnjam. A hiljadu? Pravo da vam kažem, teško da bi mi taj ušao i među hiljadu, ne što imam nešto posebno protiv njega, nego zato što naprosto ne bih znao koj’ će mi on đavo, pogotovo u konkurenciji sa svim tim beskrajno zanimljivim ljudima – piscima, muzičarima, filmadžijama, naučnicima, novinarima, pa možda čak i nekim političarem, a koji na tom predivnom zelenom Ostrvu žive. Ili, hajde da sve ovo sažmem na krajnje nediplomatskoj varijanti engleskog: Who gives a fuck about Tony Blair?!
Dobro sad, kažu da su – ako to nije tek potvora zlobnih nam medija sa ove strane granice, pardon, “administrativne linije“ – u virtuelnoj „južnoj srpskoj pokrajini“ poneki zahvalni građani svoje sinove nakon juna 1999. nazivali Tonibler (baš tako, jedna reč); možda tamo ima onda i neki Bilklinton, ali i neka Medlinolbrajt; pretpostavljam da sada svo troje, Tonibler Fahriu, Bilklinton Prekazi i Medlinolbrajt Krasnići, čuče u nekom šumarku severno od Subotice vrebajući trenutak nepažnje mađarskih graničara, ali dobro sad. Put do slobode i ljudskog samoostvarenja uvek je bio trnovit. Nešto drugo mi je važno glede Bler Tonija i nas.
Bler je, dakle, ovih dana bio na radnem zadatku u našem svračijem zakutku, gde je članove Vlade – navodno, samo one iz Srpske napredne stranke – podučavao naprednim političko-marketinškim veštinama, a ovi sve treptali okicama i ‘vatali beleške. Posle valjda prorađivali po sekcijama. Ekskluzivno saznajemo: Nebojša pokušao da prepisuje od Zorane, pa ga ova prijavila razrednom starešini.
E, sad: o Bleru možete misliti svašta, ili ne misliti ništa, ali Britaniji je bio dobar premijer, i dobro je živela njegova „cool Britain“. Bilo je to poznih devedeseih i ranih dvehiljaditih, u ono vreme kad Vučić Aleksandru – po njegovom naknadnom priznanju – još niko nije bio dojavio da je pao Berlinski zid. Mi koji smo tu inače ultrapoverljivu informaciju o neveseloj sudbini Zida imali i tada, odavno smo već izgustirali sve toniblerove ovog sveta, u koje, uostalom, nismo bili baš zaljubljeni ni onomad, dok su bili važni i moćni – ali Vučića treba psihološki razumeti: kad je, negde oko 2007-2008, počeo da nazire mogućnost da generalnom sekretaru KPSS Leonidu Brežnjevu poslovi ne idu baš najbolje u poslednje vreme, Vučić je zapanjeno i fascinirano otkrio ceo jedan novi svet o čijem postojanju do tada nije ništa ni slutio; među bezbrojnim sastojcima tog Vrlog Novog Sveta tako se našao i izvesni Tony Blair, mada tad već uveliko bivši premijer Ujedinjenog kraljevstva. Ima i toga na dunjaluku, nije da nema: recimo, neko tek u pedesetoj otkrije Led Zeppelin, ili seks, ili cheesecake; nama koji ih znamo odranije nije uvek lako da ispratimo njegovo preobraćeničko oduševljenje.
Ima jedna poučna pesma mariborskog Lačnog Franza, iz ranih osamdesetih, iz vremena Novog talasa. Govori o tipu koji je kadgod, onako hipijevski kosmat, zašao u neku gluhu provinciju, gde su ga zgroženi domoroci napali da je bitls koji pije drogu, a možda nije ni muško; par godina kasnije, eto ti njega opet tamo, ali ovaj put pankerski kratkokosog, kad ono – tamo svi pustili kosurdače, pa mu se smeju da je zalizana pičkica, umesto da bude pravi baja i kosmata rokerčina kao oni… Nesporazum je to i raskorak takoreći metafizičke naravi, kažem vam. Ne znam zašto li mi ta pesma pade na pamet u kontekstu ove priče?
U izvesnom smislu, dokoni londonski opsenar pošteno je zaradio svaku paru koju će ovde da dobije, svejedno je li od nekog šeika ili iz srpskog budžeta. A onda će lepo da se vrati kući, a mi ostajemo ovde s njegovim jednokratnim pacijentima, da ih podnosimo kako znamo. Njima je Toni Bler stvarno Tonibler, Veliki Beli Mbwana, poput svih loše zalečenih „nacoša“ oni su dubinski kolonijalizovana raja, ne bih se začudio da se Tonibler i okumi s nekim od njih. Jer, to vam je ekipa koju i da nazovete pokondirenim tikvama, učinili biste im nezasluženi kompliment: Sterijina Fema je na neki otužan način ipak bila svetska žena zaglavljena u blatnjavim prilikama donjeg ruba carsko-kraljevske Ruritanije; ona je bar umela da se pokondiri na pravi način u pravo vreme, pratila je zeitgeist što bi se reklo, a ovi ne umeju da budu čak ni snobovi – nije da ne bi hteli, nije da im je to strano, taman posla, nego samo imaju kasno paljenje. Žalosne kreature, okasnele Feme, tek sad bi da uče nemecki, piši propalo, ništa tu nije i nikada neće biti mikofo.
(Autonomija)