U trendu je da se govori o „post-istini“ (post-truth) kao sve jače nadirućem maniru javnog saobraćanja, kreiranom od populističkih političara koliko i od lažljivih medija, ako se otrovan koktel tabloida i tzv. društvenih mreža uopšte još može nazivati tako. Stvar uopšte nije naivna i njeno će se dejstvo osećati globalno, a ja bogme ne znam ko je taj vrli vizionar koji joj uopšte nazire kraj, naročito tzv. srećan kraj. Međutim, gledano iz našeg dražesnog svračijeg zakutka, čoveku se zna učiniti da su naši problemi s (ne)istinom banalniji i prostiji, tj. da bi se stadijum u kojem se sada nalazi naš javni diskurs pre mogao nazvati pred-istina, što je možda deprimirajuće, a možda daje i neku nadu, u smislu „istina nam tek predstoji“; kao kad bi se ostvarila znamenita Ćosićeva floskula iz osamdesetih o potencijalnim „prednostima naše zaostalosti“…

Ali, manimo se načelnih razglabanja; ono što želim je da vam pokažem kako načelo pred-istinitosti, dakle, ono koje elementarne činjenice ne priznaje i ne prepoznaje ni kao mogućnost, izgleda u najkonkretnijoj mogućoj praksi, a na primeru događaja čiji sam učesnik bio, i načina na koji su o njemu „izvestili“ megafoni vlasti.

U četvrtak, 12. januara u klubu Kupe u Pančevu održana je tribina „Prava građana u Srbiji na papiru i u stvarnosti“, na kojoj smo učestvovali Zaštitnik građana Saša Janković, kolumnistkinja Peščanika Nadežda Milenković i moja malenkost, uz moderiranje Nenada Živkovića. Tribinu su organizovali Građanska akcija Pančevo i Novi optimizam. Iste večeri, međutim, pojavio se tekst na sajtu RTV Pančevo (nekad slavne i časne kuće prodate za kikiriki režimskom kvazitajkunu) te u Informeru – možda i još negde – u kojem se kaže da je tribinu organizovala Demokratska stranka, plus dve navedene NVO. To je presna laž: DS nije bila organizator. Međutim, bizarnije od puke laži jeste kako je ona plasirana: kao prosta, neutralna činjenica o kojoj nije potrebno išta više reći. Naime, s obzirom da DS nije navedena kao organizator, neko ko tvrdi da ona to ipak jeste morao bi tako i reći, u smislu: „Iako se tvrdi drugačije, dakle, iako se pravi organizator krije, tribinu je zapravo organizovala Demokratska stranka“, a onda i ponuditi neki dokaz za to. Ovako, laž je ubačena kao uzgred, da se ne primeti, da se kompaktno slije s informacijom o održanom događaju, i postane njen sastavni deo koji se više ne problematizuje.

Potom, u vesti se tvrdi da je tribina organizovana u sklopu promocije Jankovićeve predsedničke kandidature, iako je Janković i najavljen isključivo kao ombudsman i u sklopu tematike primerene poslu zaštitnika građana, i unatoč tome što se toga na samoj tribini Janković strogo pridržavao, ni za trenutak ne govoreći o onome što sada nije, nego će tek biti (a na šta ima puno pravo, pošto uživa aktivna i pasivna biračka prava kao i svaki građanin). Laž je ponovo ubačena nehajno, kao podrazumevani, vrednosno neutralni podatak, kao da se govorilo o meteorološkim prilikama te večeri u Pančevu.

Kreirana je, dakle, paralelna stvarnost u kojoj Janković figurira kao uzurpator; da to tako nije bilo, pouzdano zna samo onih oko 150 ljudi koji su bili u Kupeu, a ostalima je na volju da veruju u tačnu informaciju ili u toksičnu neistinu; tako se smisao pouzdanosti činjenica u javnom prostoru smišljeno destruira.

Dalje, u vesti se kaže da su „Pančevci sačekali Jankovića transparentom ‘Jankoviću, kad ćeš da odgovaraš za ubistvo?’“. Tačno je da se taj transparent pojavio na jednom balkonu stambene zgrade nedaleko od kluba. Videli smo ga svojim očima. Šta, međutim, znači odvažno uopštavajuća tvrdnja da su „Pančevci sačekali“ Jankovića tim transparentom? Koji Pančevci? Po poslednjem popisu, Pančevo bez okolnih naselja ima blizu osamdeset hiljada stanovnika. Onaj transparent na balkonu nečijeg privatnog stana mogao je da postavi i jedan jedini čovek, ili grupica ljudi povezanih izvesnim, hm, recimo partijskim interesom. Za to vam nisu potrebni nikakvi „Pančevci“ da bilo koga „sačekuju“. Na drugoj strani, ne manje od 150 ljudi (brojao sam ih lično i svojeočno sa „pozornice“), pretpostavljam mahom Pančevaca i Pančevki, došlo je da čuje Jankovića i ostale učesnike tribine, i nisu ga pitali „Jankoviću, kad ćeš da odgovaraš za ubistvo“, mada su, eto, baš imali zgodnu priliku da mu to saspu u lice. Nego su nas pitali neke sasvim druge stvari, koje ni RTV Pančevu ni Informeru nekim čudom uopšte nisu bile interesantne za prenošenje. Valjda što nisu profesionalci pa ne umeju da pitaju prave stvari, kanda je u tome problem.

Doduše, nije da nikoga od prisutnih ono pitanje s transparenta nije zanimalo. Takvo mu je pitanje iz publike ipak postavila jedna mlađa građanka, koja se na insistiranje prisutnih posle kraćeg nećkanja ipak predstavila kao Jovana (prezimenom nas nije počastila), novinarka RTV Pančevo, prisutna po zadatku. I Janković joj je odgovorio, naravno. Ničega od tog odgovora nema u vesti sa sajta RTV Pančevo (a ja naivno mislio da kad novinar nešto pita, to čini jer želi da prenese sagovornikov odgovor svojoj publici) osim reči da je to „veoma, veoma ozbiljna optužba“, što je baš „simpatično“ krivotvorenje i naglavačke izvrtanje izrečenog, kao kad biste iz rečenice „Napolju je ledeno, ali ja sedim unutra u toplom“ izbacili drugi deo, pa bi neko zaključio kako se govornik smrzava negde na ulici.

Jankovića, dakle, nema, ali zato ima nečega drugog, tj. „Kalimero“ žalopojke kako „novinarki regionalne RTV Pančevo nije bilo dozvoljeno da postavi pitanje Teofilu Pančiću, kako to da sada podržava kandidata DS-a za predsednika Sašu Jankovića, odnosno stranke za koju je nedavno izjavio da je infantilna i narcisoidna partija“. Hajde na stranu ganutljiva nepismenost i konfuznost ove rečenice, ploda mukotrpnog znojenja nekoga ko očigledno ulaže natčovečanski, ali ipak uzaludan napor da od početka do kraja isprati i iskontroliše sopstvenu rečenicu, a da mu ova ne zabasa u šipražje nebuloznosti. Važnije je nešto drugo: iznova sitna, toksična podlost udružena s krupnom laži izrečenom kao da je samorazumljiva činjenica.

Naime, nikakva „novinarka regionalne RTV Pančevo“ nije izrekla nikakvo, pa ni onakvo, „pitanje Teofilu Pančiću“, a meni je sada jako žao što nije, jer je urnebesno i sigurno bi dodatno razgalilo prisutne. Ali – nije. Samim tim, nije mogla biti ni uskraćena za odgovor. Desilo se nešto drugo: u jednom je trenutku, negde već pred kraj tribine, marljiva novinarka Jovana X iznova digla ruku zaustivši da nekoga nešto pita, ali joj moderator Nenad Živković nije dao reč jer je u istom trenutku bilo još nekoliko ruku u vazduhu: ruku ljudi koji do tada nisu imali prilike da pitaju bilo šta, za razliku od Jovane X, koja je na tribini već postavila pitanje. To što je (hm?) novinarka nije joj moglo obezbediti „protekciju“ jer je događaj kojem je prisustvovala javna tribina za građanstvo, a ne konferencija za štampu. Međutim, čitalac „vesti“ o tome stekao bi sasvim drugačiji dojam, što je i cilj čitave lažovske, pardon, pred-istinske rabote.

Ima tih laži još: ni kraće „vesti“, ni većeg đubreta. Ali, ne mogu više da prekapam po tome, i ovo je previše, i tera na povraćanje. Važno je razumeti da ovo nije, na žalost, „incident“ nego modus operandi polusveta koji je zajašio Srbiju. Oni su odavno prevazišli laganje u samoodbrani: oni lažu ofanzivno, unapred, na kredit, za svaki slučaj, globalno i lokalno, u celini i u pojedinostima, uvek i u svakoj prilici. Čak i kad (retko, ali omakne se) izgovore nešto što je formalno tačno, oni slažu. I trenutno, da, ubiru slatke plodove sistematskog laganja o svima i svemu (o sebi ponajviše!) sve vreme, beslovesni i lakomi, pokušavajući da ne misle o tome kako pre ili kasnije dođe vreme kada od tog cukrenog kiča sistemske laži počnu da trnu zubi. A njihova je najveća nesreća u tome što o njima uopšte ne moraš da lažeš: nema im gore kazne nego da ih opišeš onim što jesu.

(Autonomija)