Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Kašalj mozga

Stav 03. feb 2024.
3 min čitanja

"Vakcina protiv magarećeg kašlja može da bude stvarno štetna - vidimo da je neke koji su je pre više decenija primili s vremenom pretvorila u – matore zadrte magarce"

Kad sam imao, recimo, šesnaest godina, nisam poznavao nikoga ko je mislio, ili verovao da misli, da je planeta Zemlja ravna ploča sa čijeg biste ruba mogli propasti u tamu nad bezdanom ako niste pažljivi.

Takođe, nisam poznavao nikoga, niti sam poznavao ikoga ko poznaje nekoga ko bi imao problem s vakcinama i vakcinisanjem.

Ono je bilo sastavni deo higijene jednog odrastanja, ili „postajanja čovekom“, što bi rekao Bane Bumbar, ispisnik naših roditelja.

Zadizali smo rukave kad bi nam rekli da treba, i ne znam ni za jedan slučaj da je nekome od vakcinisanja bilo loše.

Sa nevakcinisanjem je već bilo nešto drugo, od njega se umiralo i kopnilo, ali toga kod nas više nije bilo, nego samo u nekim dalekim, nesrećnim i zaostalim zemljama, kojima je naš žovijalni Maršal bio Veliki Beli Kamarad, a i on i svi mi tehnikolor slika onoga što će i oni biti kad porastu.

Doduše, pedeset i kusur, skoro šezdeset godina kasnije, neki od tada vakcinisanih više nisu među nama, ali je verovatnije čak i da su se strmeknuli preko ruba rodne nam planete nego da ih je ubila neka vakcina s odloženim dejstvom.

A najpre će biti da su umrli od života i od smrta i od svega onoga protiv čega vakcine nema, što će nam se ionako sve češće dešavati.

Kako god, pregurali smo detinjstvo i mladost u punom sastavu, a posle – što po kosmičkoj lutriji, što po ličnoj zasluzi.

U svakom slučaju, od magarećeg kašlja (lat. Pertussis) nismo umirali čak ni kad bismo kašljali kao magarci, što ne može da nema veze s činjenicom da smo protiv magarećeg kašlja vakcinisani.

Decenije su prošle od tih mračnih vremena kada se o bazičnim tekovinama prosvetljenosti – poput opšte zdravstvene zaštite, standarda javnog zdravlja i svega što to podrazumeva – nije raspravljalo, nego se izvršavalo.

Moji vršnjaci dobili su decu, mnogi već i unuke, oni nešto mlađi roditelji su u najboljim godinama, svi uredno pelcovani, ali to kao da nisu više oni ljudi koje sam poznavao, s kojima sam odrastao.

U međuvremenu su proširili vidike, zamenili totalitarni dogmatizam nauke i znanja slobodom mišljenja o onome o čemu se ništa ne zna a manje od ništa razume i slobodom postupanja u skladu s tim samouverenim neznanjem, navukli su se na internete i upleli u društvene mreže, preformatirali se i pretplatili se na razne domaće i uvozne nestoroviće, i rešili da pruže otpor: nas ste uspeli da vakcinišete, bando, ali decu vam našu ne damo!

I deca, eto, poboljevaju i umiru od magarećeg kašlja koji je već bio iskorenjen, a u međuvremenu je i promenio ime u veliki kašalj, tako je valjda politički korektnije.

Umiru ovde, umiru u Hrvatskoj gde se ta vaskrsla pošast zove hripavac, a kanda i na svim drugim mestima gde je ponosnom budalaštvu ostavljena sloboda raspolaganja ne svojim, nego tuđim životom.

Recimo onim svojeg biološkog potomstva, koje se tako pretvara u biološko roblje, u nemoćne taoce bandoglavosti svojih roditelja, odjednom skučenijih i zamračenijih od nepismenih čukundedova, askurđela i sukurđela.

Ovako, dakle, izgledaju plodovi „demokratizacije i decentralizacije“ mišljenja i odlučivanja o stvarima u kojima nema prostora za impresionističke improvizacije i amaterska inaćenja s činjenicama.

Od toga stradaju i stradaće oni koji nemaju nikakvu zaštitu na raspolaganju – ni od opasne bakterije ni od još opasnijih bližnjih.

Mada, opet, i na ovo se može gledati iz nešto kosijeg ugla. Tragično stanje stvari u sadašnjosti paradoksalno dokazuje da su antivakseri u pravu, ali na način koji im se možda neće jako dopasti.

Elem, vakcina protiv magarećeg kašlja može da bude stvarno štetna, to je sad nedvosmisleno dokazano jer vidimo da je neke, ne tako malobrojne, koji su je pre više decenija primili s vremenom pretvorila u – matore zadrte magarce.

(Danas)