Cela ideja postmiloševićevskog – a to zapravo konsekventno može značiti samo: antimiloševićevskog – političkog, ekonomskog i moralnog oporavka Srbije u prethodnih petnestak godina mogla bi se nazvati trima rečima: izlazak iz devedesetih.
Naprosto, „devedesete“ su bile sve ono što Srbija više ne želi, i čega se nerado seća, kamoli da bi nešto slično ponavljala. Na tome je pobedio DOS i vladao u svim sojim varijantama, a i ovi koji su ga nasleili, dakle „novi“ koji su zapravo i te kako „stari“, zakleli su se da sada više nemaju nikakve veze sa samima sobom iz devedesetih. Mnogi su im čak poverovali, što nas navodi na neke melanholične zaključke o ljudskoj naravi.
E sad, ako zamislimo nekoga ko je, recimo, 2002. otišao odavde i više nikada nije čuo ništa o ovdašnjim zbivanjma, pa se sada vratio, uključio televizor i otvorio novine: taj bi zaključio da se nije vratio u budućnost nego u – prošlost.
„Devedesete“ kao da i dalje punom parom traju, samo se o njima govori, i to, gle, i rečnikom i načinom koji od samih devedesetih nije mnogo odmakao.
Šta je, recimo, poslednjih dana gotovo isključivo na meniju srpske politike i medija svih boja? Presuda Radovanu Karadžiću i godišnjica početka NATO intervencije (ili bombardovanja, agresije, kako god… naziv koji upotrebite navodno govori o vašem ideološkom profilu, pa vi sad vidite).
Ta su dva događaja baš zgodno pala u isti dan, i još tačno mesec dana pred izbore, a ova je koincidencija polučila čak i uvodnik vodećeg poludržavnog dnevnika, u kojem se otvoreno spekuliše da to možda i nije baš slučajno, naime, da su neke nedefinisane (ali svakako strane, razume se „zapadne“) mračne sile namerno i cinično zakazale izricanje presude prvom predsedniku entiteta zvanog Republika Srpska baš na taj dan ne bi li tako dodatno ponižavale Srbiju i sve Srbe.
Poznato je da niko nikada nije uspešno demontirao ni jednu teoriju zavere, makar i najsumanutiju, jer stvar sa teorijama zavere nije u njihovoj (ne)uverljivosti, nego u tome da kad neko naprosto odluči da u neku od njih veruje, ništa ga u tome ne može razuveriti.
Ipak, ovde bi ubedljivija teorija zavere bila u obrnutom pravcu: ova dva događaja kao da je u isti dan spojio neko iz sadašnje vlasti, jer su upravo njima idealno poslužili za politički im lukrativno spajanje uobičajenih martovskih autoviktimizacijskih rituala sa političkom zloupotrebom slučaja Karadžić.
Kako to? Lakše nego što izgleda. Na zamućivanju hronologije, kauzalnosti i svega bitnog ovde se sistematski ionako radilo sve vreme, i plodovi nisu izostali, pa je u svesti „prosečnog“ građanina cela ta novija istorija do te mere ispretumbana da više ne zna ni šta je šta, ni ko je ko, kamoli šta je čemu prethodilo i šta je čemu vodilo. Famozno bombardovanje, šta god o njemu mislili, došlo je na samom izmaku devedesetih, i označilo je ne početak nego kraj krvavog balkanskog ciklusa ratova za postjugoslovensko nasleđe.
Sve za šta je, recimo, optužen Radovan Karadžić, dogodilo se godinama pre bombardovanja. Sve za šta političku i moralnu odgovornost snosi i tadašnja vlast Srbije – uključujući i mnoge pripadnike sadašnjeg političkog vrha – takođe je debelo prethodilo bombardovanju.
Način na koji se, u svojevrsnoj karikaturi „kulture sećanja“, danas sve to interpretira, gotovo da nameće zaboravnima i povodljivima – o u međuvremenu pristiglim generacijama koje su odrastale na lažljivim mitologemima da i ne govorimo – zaključak kako je u Srbiji i okolini sve bilo u najboljem mogućem redu, a onda se tog kobnog 24. marta 1999. niotkuda i ničim neizazvan pojavio zli NATO i počeo da bombarduje miroljubive Balkance, dakako pre svega Srbe.
Tolerantniji će dopustiti mogućnost da je onda, u pravednom gnevu zbog tog NATO-a, možda i „naša“ strana počinila poneki nesrećni zločinčić, a možda su i Karadžić i Mladić onda učinili nešto pomalo pogrešno u tom nesrećnom ratu u Bosni. Koji je, dakako, počeo tek nakon NATO bombardovanja, i bio je njime direktno izazvan.
Zvuči sumanuto? Da, ali tako stoje stvari u jednom izvrnutom poretku ne samo vrednosti, nego i elementarnih činjenica. Ovo u moralnom, intelektualnom i svakom drugom smislu nakazno izvrtanje uzroka i posledice duboko je prodrlo i u jezik navodno demokratskog mejnstrima, onog koji je devedesetih bio u nekakvoj opoziciji, pa zašto se onda čuditi što na njemu srećno parazitiraju oni koji za to imaju i mnogo ličnije razloge: političari, intelektualci i mediji koji su devedesetih bili „patriotski ratnici“.
Najsimptomatičniji je u svemu ovome bio način na koji je prvostepena presuda Karadžiću dočekana u samoj beogradskoj vlasti, uključujući čak i vanrednu sednicu Vlade Srbije. Označena je eksplicitno kao nepravedna, a Karadžić kao nedužna žrtva, ali ono što je bitnie jeste vrlo snažno insistiranje na tome da ta presuda ne sme ni na koji način da utiče na legitimitet i opstanak Republike Srpske.
Te dve stvari ionako nisu baš jako povezane – da li bi trebalo da budu, to je druga stvar – tako da je insistiranje racionalno gledano pomalo suvišno, ali nisu mogli da izdrže: branili su svoj ključni politički projekat, ostvarivan onih davnih „junačkih“ dana zajedno s Karadžićem, Mladićem i ostalima.
A zašto su ga branili, ako ga niko delatno ne ugrožava? Zato što su intimno i te kako svesni onoga što javno nikada neće reći, jer je to tabu nad tabuima: da famozni „zločini nad civilnim stanovništvom“ nisu bili nesrećna nuspojava nego sama suština uspostavljanja tog entiteta, jer on bez sistematskog terora nad civilnim stanovništvom „pogrešnih“ nacionalnosti naprosto fizički ne bi mogao da bude uspostavljen, kamoli „zaokružen“.
Zato se gromoglasnom parapatriotskom frazeologijom, prikladno spojenom sa ritualima povezanim oko godišnjice bombardovanja, te neprijatne istine moraju zaseniti i zatrpati. Znaju oni dobro da osuda nekoga kao što je Karadžić baca direktno svetlo na njih, znaju i to da bombardovanje ne može biti retroaktivni izgovor za sve što se odigralo pre njega – a takoreći SVE važno se, ponavljam, odigralo pre njega – ali vredno (i prilično uspešno, a kako i ne bi kad im skoro svi terciraju?) rade na tome da drugi to zaborave, ili da nikada ne saznaju.
STUPS: Bestijarijum