Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Iluzije, nervoza i štap

Stav 20. сеп 2012.
4 min čitanja

To što je nova vlast Srbije nedavno čula u Nemačkoj i od Nemačke, a u vezi s rešavanjem kosovskog pitanja i time direktno uslovljenih evrointegracija izgleda da je ostavilo tako snažan utisak da nije sigurno da u Vladi i u vladajućim strankama baš jako pažljivo biraju reči i odmeravaju postupke. To se najbolje vidi po Ivici Dačiću, čoveku koji je od izvesne vrste „lupanja šakom o sto“ napravio svojevrsni brend, i što mu se na prethodnim izborima prilično isplatilo. Nevolja je, naravno, u tome što takvo ponašanje u kampanji ništa ne košta, ali nakon kampanje ništa i ne donosi, to jest nije produktivno i baš ništa ne rešava.

U redu, premijer zemlje koja ima toliko problema (a sve u skali od „teških“ do „nerešivih“) koliko ih ima Srbija teško da može izbeći da bude nervozan, ali Ivica Dačić je možda ipak malo požurio sa glasnim iskazivanjem nervoze, pošto još ni onih mitskih „sto dana“ nije prošlo otkad je zaseo u tu fotelju. Ako mu se ona već toliko usijala, šta li se može očekivati do kraja mandata? Ukoliko se taj mandat ne okonča pre kraja, što je u Srbiji više pravilo nego izuzetak.

Doduše, njegov prethodnik Mirko Cvetković izgurao je ceo mandat, i još pri tome bar naizgled ostao prilično priseban, ali Cvetkovićevo premijerovanje je bilo pomalo specifičan slučaj, nekako ne baš sasvim uverljivo: kako da ubedite javnost da ste istinski predsednik vlade ako deluje da ni sami ne verujete u to? Sasvim konsekventno, cenu te neverodostojnosti nije platio on, nego Boris Tadić i Demokratska stranka. I za razliku od ponekih drugih računa koji su im ispostavljeni, ovo su platili sasvim zasluženo.

Najbizarnije od svega je što zvaničnom Beogradu nije saopšteno ništa suštinski novo, niti takvih novosti, kada je u pitanju „odnos Kosovo-evrointegracije“ uopšte može biti. Samo bi najnotorniji politički diletant (a to ipak nisu zauzimaoci najvažnijih beogradskih fotelja, ni u starom ni u novom mandatu) mogao verovati da bi Srbija mogla stvarno dospeti blizu članstva u EU, a kamoli u samo članstvo, a da odnosi sa Kosovom ne budu sasvim i do kraja precizno uređeni, sa eksplicitnim diplomatskim priznanjem ili bez njega. Drugim rečima, možda Beograd ne mora da otvori ambasadu u Prištini, ali mora da učini sve drugo, do te mere da su ambasade na kraju puka formalnost. Sve što je manje od toga značilo bi očekivanje da EU pristane na „uvoz nestabilnosti“ u svoje redove, što nikome nije potrebno. Ni Hrvatska nije mogla da dobije zeleno svetlo za EU pre bar načelnog razrešenja problema Piranskog zaliva, a taj je u poređenju s kosovskim doslovno ništavan, banalna sitnica oko „dve livade i tri kubna metra mora“. Priče tipa „a kako može Španija ili Kipar da ne prizna Kosovo kao državu, a mi moramo“ deluju kao loše osmišljena demagogija: hajde na stranu što su te zemlje već članice EU, ključno je nešto drugo: ne dodiruju se one teritorijalno sa Kosovom, i nije se Kosovo izdvojilo iz njih, nego iz Srbije.

Sve ovo iz prethodnih rečenica bilo je savršeno jasno prethodnoj vlasti, i savršeno je jasno i sadašnjoj. Prethodna je odabrala strategiju, recimo, poluignorisanja iliti punog prolongiranja realnosti, kupujući vreme sitnim pomacima i čekajući da se stvar postepeno nekako rasplete po neumitnoj logici entropije. Šta je strategija sadašnje vlasti još nije sasvim jasno, ali čini se da je u pitanju nešto vrlo slično. Samo što bi se reklo da će to sadašnjoj vlasti mnogo teže (ili mnogo kraće) prolaziti, da se njoj neće gledati kroz prste i da se od nje očekuju „odlučni koraci“. Ako ona to nije u stanju da preživi – pa, izgleda da se ni Nemačka ni EU neće mnogo nasekirati zbog toga.

Ako stvari zaista ovako stoje, zvanični će Beograd brzo biti isteran na čistac da saopšti svoje dugoročnije namere, a to je upravo ono što sve vreme pokušava da izbegne. Postoji li i „plan B“? Ako je to uverenje da je „spas u Rusiji“, onda je Srbija u još ozbiljnijoj nevolji nego što se misli. Zašto? Prvo: zato što je to nerealno, iz mnogih razloga, sve do geografskih. Drugo: zato što bi bilo još gore da je to realno. A trećeg nema. Doduše, ne bi bilo prvi put u novijoj istoriji da se Srbija u nedoumici između stvarnosti i iluzije većinski opredeli za potonje, ali Srbija za tako nešto više nema snage i resursa: istrošila ih je upravo u prethodnim iluzijama. I Dačić i Vučić znaju sve o tome, jer su bili važni protagonisti te iluzionističke politike.

Pritisnut spolja i iznutra (više od saveznika koji mu pohapsiše onoliko dragih znanaca nego od novopečene opozicije), Dačić kao da otpušta ventil na drugoj strani, pa šta bude. Ono što je rekao u vezi sa predstojećom „Paradom ponosa“, a to je neka vrsta pridike i pretnje i jednoj i drugoj strani (em će „ovi“ da se šetaju samo ako država proceni da to može, em će „oni“ morati da budu mirni ako im država tako naloži), još se i može tumačiti kao njegov oprobani populistički recept (u koji se već inače malo previše uživeo), ali zaplitanje u kučine sa tvrdnjom da do sada zapravo i nije rukovodio policijom, ali da ubuduće to neće biti tako, a sve to nakon što je prethodno četiri godine svima probijao uši hvalisanjem kako policija odlično radi jer je on najbolji ministar, ukazuje na ozbiljniji gubitak ne samo koncentracije, nego možda i orijentacije. A za to je, rekosmo, zabrinjavajuće prerano. Za to vreme, kao da je usvojio savet Teodora Ruzvelta, Aleksandar Vučić govori sve tiše i nosi sve veći štap.

(Slobodna Evropa)