U srećnijim zemljama, ako takvih zaista ima (a ima ih: nema srećnih, ali ima srećnijih od nesrećnih) ima boljih vlada i lošijih vlada; u manje srećnim ili baš nesrećnim zemljama, vlade i vlasti uglavnom se dele na loše i na gore. Lošu vlast nije teško prepoznati: to je uglavnom svaka koja nam zapadne i koju izaberemo, puni nade i vere da će nam procvetati ruže nakon prethodne loše vlasti. Ah ne, pardon, to nije loša vlast, nego gora vlast: ona koju izvičemo nakon što oteramo lošu.

Šta je naravoučenije prethodnog pasusa? Da su sve vlasti loše i da su „svi isti“, pa se ne treba ni truditi da se bakćemo s politikom, nego prepustiti sve to najgorima među nama, jer oni na posletku ionako odnesu prevagu? Ne, ni slučajno: upravo suprotno od toga.

Evo kako to funkcioniše u praksi.

Trećeg aprila, za samo nekoliko dana, biće održani parlamentarni izbori u Mađarskoj i predsednički i parlamentarni izbori u Srbiji, kao i izbori za skupštinu njenog glavnog grada. Zgodno je to kako se izbori u dve zemlje sa ovako „bratskim“ vlastima održavaju u isto vreme: kad pogledaš na mapu, to ti izgleda kao da su izbori svugde od severnih predgrađa Skoplja do istočnih predgrađa Beča.

A šta je zapravo to što se bira tog trećeg aprila, svugde između takoreći Skoplja i takoreći Beča? Bazično, samo jedna stvar: hoćemo li se osloboditi gore vlasti i vratiti se lošoj. Ako neko misli da je ovo ciničan pogled na stvari, ljuto se vara. Pre je čak romantičan nego ciničan. Jer znam, naravno, da bismo možda mogli i bolje od ovoga, ali ne pre (i ne umesto) nego što obavimo ovaj posao.

Viktor Orban došao je na vlast (po drugi put, s namerom da ovaj put ostane) pre dvanaest godina, zamenivši prethodnu socijalističku, za koju su se uglavnom svi složili da je bila loša – naročito ako usvojimo definiciju po kojoj je loša svaka vlast koja se pokaže nedovoljno dobrom da spreči dolazak na vlast one koja je gora od nje. Ili, prevedeno na nešto ciničniji jezik: da spreči isfrustrirane birače da prave gluposti na vlastitu štetu.

Dve godine kasnije, u Srbiji su se vlasti dočepali preformulisani radikali zaboravljenog Tomislava Nikolića i nezaboravnog Aleksandra Vučića, najvećim delom zahvaljujući uspešno plasiranom narativu kako je dotadašnja vlast bila loša – što nije bilo jako netačno, ali je bilo na izvestan način nevažno, jer su se kao alternativa profilisali baš oni koji su mogli biti, i bili su, samo gori, nesravnjivo gori.

Lako je bilo kritikovati mađarske socijaliste (njihov je premijer Ferenc Đurčanj sam najbolje obavio taj posao, priznavši koliko je njegova vlast lagala i obmanjivala); nije bilo ništa teže kritikovati ni srpske demokrate. Pa se tako u doba „loših“ vlasti kanda i namnožilo oštrih kritičara i ogorčenih lamentatora, kojih nije bilo nigde kada su stvari bile malko nezgodnije i opasnije. Isto je tako lako bilo i smeniti ih. Prave nevolje su na toj tački tek nastupile. Šale radi, možete li zamisliti Orbana ili Vučića kako bilo gde i kada, makar na zatvorenom partijskom skupu, govore „mnogo smo lagali“? Ako ne možete, a ne možete, je li to zato što ovi ne lažu, ili zato što je laž toliko fandamentalan i sveprožimajući sastojak njihove politike da bi svaki govor o njoj bio svojevrsni pleonazam?

Drugim rečima, Mađarska 2010. i Srbija 2012. dobile su ovo što od tada imaju polazeći od jedne naivne, nezrele i antipolitičke pretpostavke: da je svaka alternativa lošoj vlasti nužno njen pojmovno-simbolički opozit: dobra, ili barem bolja vlast. Glasovi koji su upozoravali da je sasvim očigledno i da svi pokazatelji govore da bi vlast koju predvode Orban i Vučić mogla biti samo gora od one koja joj je prethodila, prezreni su i zanemareni.

Šta je pokazalo ovih deset, odnosno dvanaest godina? Ne samo da su ti prezreni glasovi bili „u pravu“ (to je do banalnosti očigledno, i drugačije nije ni moglo biti), nego i nešto mnogo poraznije: da je vlast kud i kamo lošiju od „loše“ vlasti mnogo teže smeniti. Da ona, naime, vrlo predano radi na svojoj nesmenjivosti, sve dok od demokratskih procedura, a pogotovo od stvarnog demokratskog sadržaja i svih standarda koje to podrazumeva ne ostane samo prazna ljuštura.

I sada smo, evo, takoreći od Skoplja do Beča došli do toga da je goru vlast radi elementarnog opstanka društva nužno zameniti onom koja će biti nesumjivo bolja, pa makar i bila loša, ali da je to mnogo teže učiniti nego što je bilo zameniti lošu vlast onom koja će biti drugačija, pa makar bila gora. Teže jeste, iz neizbroja razloga o kojima smo, uostalom, pisali prethodnih godina, ali nije i nemoguće. Na kraju krajeva, sve je na onima koji će trećeg aprila upotrebiti, ili neće upotrebiti, svoje hemijske olovke. A onda ćemo se prebrojati da vidimo šta smo to uradili. Biće to jedno zanimljivo veče, i reći će nam mnogo o nama. Ko zna, možda se i prijatno iznenadimo.

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.

(Slobodna reč, foto: Medija centar Beograd)