Nekad smo, kao deca, mi što smo davno bili deca, u Politikinom Zabavniku voleli da čitamo rubriku „Jeste li već čuli da…“, sa dražesno nepotrebnim neobičnostima našeg, tada tako velikog sveta. Svet nam se u međuvremenu nije toliko smanjio koliko nam se skučio i smežurao, ali to je tema za sebe…

Kako god, setio sam se ove rubrike pre neki dan, pa pomislio da čitaocima postavim ovakvo pitanje: „Jeste li već čuli da… je konstituisan novi saziv Skupštine Vojvodine?“ Da je konstitiusan, tačno je, a opet, da u toj vesti ima neke baš dražesne nepotrebnosti, zapravo nevažnosti, e to je još tačnije. Ne mogu retroaktivno da dokažem, ali da ste u vreme održavanja konstitutivne sednice novog saziva jedine nam i najdraže Pokrajine nahvatavali prolaznike po ulicama oko veličanstvenog zdanja arhitekte Dragiše Brašovana s nagradnim pitanjem od, recimo, sto evra, šta se to evo baš sada unutra dešava, sasvim je moguće da vam niko ne bi znao kazati, pa bi vam nagradni fond ostao neokrnjen, ili bi možda tek jedan od dvadesetoro prolaznika otprilike natuknuo o čemu bi se moglo raditi, zahvaljujući čemu bi obradovao ukućane neočekivnim prihodom. Ili bi pare radije spiskao na švalerku i tamburaše, ne bih da ulazim u njegovo neotuđivo ljudsko pravo na slobodno raspolaganje pošteno stečenim dohotkom.

Samo, vidite, i te bi pare, pod tim uslovom, zapravo bile nezarađene. Pretpostavljam da ste i sami uočili jednu zamku u gornjim redovima… Ili možda niste? Ako niste, to je još jedan dokaz u prilog spektakularnoj marginalnosti samog „konstitutivnog“ događaja, čije ste okolnosti (o)lako prevideli. Sednica, naime, uopšte nije održana tamo gde joj je prirodno stanište nego je „iz epidemioloških razloga“ preseljena u Master halu Novosadskog sajma.

Za nekoga ko progovara iz ciničkog uma, možda i ova prinudna lokacija speaks volumes, to jest, možda nameće jednu nimalo slučajnu simboliku. Nije li sajam, kao mesto sitne i nešto krupnije trgovine, mnogo adekvatnije mesto za jedan ovakav čin, nego što je to jedno ubavo i dostojanstveno skupštinsko zdanje, koje bi samom činu pripisalo dignitet i naročito značaj kakav je realno neopozivo izgubio? Jedno, naime, upućuje na sitno zanatstvo i trgovinu, a drugo na politiku kao stratešku delatnost od šireg društvenog značaja…

Drugim i trećim rečima, ako je „jogurt revolucija“ praktično pregazila i poništila značaj pokrajinskih institucija, ako one posle Petog oktobra, mada svakako oporavljene, nisu u punoj meri uspele da se rekonstituišu i pronađu sebi (i Vojvodini, što je neuporedivo važnije) pravo i dostojno mesto u novoj političkoj, postjugoslovenskoj konstelaciji, onda su strukturno-svetonazornim (doduše, nešto ušminkanim) „povampirenjem“ devedesetih kroz ono što ćemo ubrzo nakon 2012. upoznati kao „Vučićev režim“ i vlada i skupština i sve drugo pokrajinsko zapravo ponovo postali prazne kulise, fantomska mesta ispražnjena od značaja, vlasti, moći, uticaja, ovlašćenja, sredstava… naposletku i bez relevantnih ljudi i sadržaja. Naročito nakon izbornog glajhšaltunga iz 2016, koji je dokinuo poslednji institucionalni trag predvučićevskog stanja, ne samo u Vojvodini. Preostadoše samo „lutke od krvi bez trunke ideje“, što bi rekao pesnik, pre nego što je i sam malo poblesavio.

To je, dakle, stanje stvari na dan, poslednji julski, konstituisanja kosmički nevažnog saziva obesmišljene institucije koja je u nekoj predistoriji bila barem simbolički važan topos našeg identitetskog samopoimanja – i, dakako, neizbežnih polemika oko istog. To je, taj tužni skup, taj ne-bal pod maskama na jednom praznom sajmištu, prava mera toga na šta se svela stvarna, svakodnevna Vojvodina, ona izvan raspevanih bukoličkih oda njenih što umornih, što pokojnih rapsoda. Ali, ni tu nije kraj ovome rasapu institucija.

Samo tri dana kasnije, to jest na dan nastanka ovog teksta, konstituisana je Skupština Srbije, i to ne na sajmištu beogradskom, nego u zdanju same skupštine (kao da „epidemiološka situacija“ beogradska nije još grđa od ovdašnje?!), doduše onom gde je nekada stolovala Savezna skupština, ali dobro sad, tog Saveza više nema, raskinuli smo ga svi zajedno ne zato što smo ga prerasli nego zato što smo bili i ostali premaleni i prepriprosti za njegovu složenost i njegove prednosti. Ali gle, koga i čega uopšte ima u toj Skupštini? Ako je vojvođanska skupšina tek sablast i prikaza, ne bi li barem ova, kako da je nazovemo, srbijanska, imala biti neki „pravi“ parlament, a Srbija neka „prava“ država? Kad ono, rotkve strugane, nije ta skupština ništa stvarnija od ove sajmene, i ne stanuje u njoj ni politička pamet ni bilo kakva vlast, a bogme ni opozicija. Pa ko onda tamo uopšte obitava? Tek one iste lutke od krvi iz davne pesme, i kanjec.

Tako to, dakle, krene i tako to ide: država se centralizuje prvo teritorijalno, pa „s krajeva“ izgubi svaku specifičnu težinu, a onda se i u samom svom središtu, nominalnom, takođe počne samoukidati, to jest samosvoditi na sve manja, sve uža, sve otuđenija ostrvca realne vlasti, sve dok naposletku ne implodira u apsurdu, dok se ne svede na jednu jedinu ličnost, i to svaki put sve beznačajniju: prvo ju je samovoljno vodio jedan doduše autokrata, ali i istorijski pobednik iz Zagorja, potom jedan ludilom svojim i ženinim okrvavljeni mediokritet iz Požarevca, a u ovoj, trećoj i najapsurdijoj turi, vodi je nešto čemu još ni imena ne znamo, jer koje god da mu smislimo, ubzo se pokaže da je To gore od njega, pa hajde smišljaj novo…

Naravno, onaj dražestan skup što se srećno konstituisao na Sajmu i što će nastaviti sajmeno da shvata i sprovodi „kineske“ verzije svojih nepostojećih politika, krckajući naše lepe pare na dobre platice i fine dnevnice zauzvrat nam dajući svoje Ništa za naše Nešto, za takve finese ne mari. Njemu je i ovako dobro i hej-haj baš ga briga, može ovako da taljiga do kraja sveta. Koji je zapravo već došao, ali oni će to poslednji primetiti.

(Autonomija)