Vlada Srbije i Vlada Mađarske se jako poštuju i vole, pa se i često sastaju u punom sastavu, nekad kod jednih, nekad kod drugih. Zli jezici kažu da su se dve vlade orodile kad se promućurna politička porodica Pastor udala i u Beograd i u Peštu – a da se nije zvanično razvela ni od Novog Sada, o Subotici da i ne govorimo – pa se svojta prirodno namnožila na sve strane, ali ja držim da su razlozi ovoj ljubavi ipak dublji. Gete je to kadgod zvao „izbor po srodnosti“.
Razume se, dobro je kad se vlade dveju susednih zemalja begenišu, morale bi i same zemlje od toga imati neke vajde, makar i samo u tome da prestane da se proizvodi zla krv u međususedskim odnosima. Na drugoj strani, izgleda da se Vlada Srbije i Vlada Vojvodine nikako ne vole, pa se zato ni ne posećuju niti teferiče, bilo u Beogradu ili Novom Sadu. Ma, teško da se i telefonom čuju… Što, sve u svemu, zdravorazumski znači da Vlade Srbije i Vojvodine jedna s drugom ne govore. Mada su im, tjah, deca zajednička. Srbija i Vojvodina, naime, po ustavno-pravnom poretku koji obe strane priznaju, nisu susedi, nego je Vojvodina Srbijina jedina aktivna pokrajina (možda ste već primetili: Kosovo u ovom milenijumu nastupa za neki drugi tim), te bi utoliko ta saradnja trebala biti još prirodnija, ali eto – Vlada Srbije smatra da je Vlada Vojvodine isuviše nesavršena za njene visoke kriterijume i da bi joj pojavljivanje s njom u javnosti srozalo visok ugled: sastoji se, naime, od pogrešnih ljudi koji dolaze iz još pogrešnijih stranaka. Njih tri. Pa dobro, možda ipak dve: rekli smo ono o Pastor family, da ne ponavljamo… Ili možda ipak samo jedne, pošto je (naš) drug Čanak Nenad nedavno mudro primetio da je aktuelna Vlada Srbije ništa manje nego „prva koja je primetila da je Vojvodina u Srbiji“. Dočim su ove prethodne zabludno držale da je Vojvodina u Estoniji. Za razliku od njih, ova aktuelna, pak, misli da je Vojvodina u EPS-oniji, ako me razumete. E u očin, ko bi se tu snašao…
Kako god bilo, radi se intenzivno na tome da se sastav Vlade Vojvodine posle narednih izbora – koje valja malko i požuriti jer su posvećenici dobra i progresa vazda nestrpljivi – onako baš radikalno popravi i postane prihvatljiv partner za druženje s Vladom Srbije. Recimo, bilo bi baš zgodno da novi vojvođanski premijer bude suptilni Mirović Igor; ko zna, možda Čanak primeti da je Mirović primetio da je i on, Mirović, iz Vojvodine. Što će ga, Mirovića, načisto zapanjiti, a onda ga i razgaliti bleskom i treskom zen-spoznaje: „Aaaa, brašo mooj, pa zato ja onako oteeežem vokale! Ček, ček, di su naši novci?“
Nego, da se mi vratimo bratstvu i jedinstvu srpskih i mađarskih vladinih organizacija (a može i orbanizacija). Već smo u nekim ranijim prilikama razmatrali – a slutim da ćemo i u nekim budućim – kako i zašto je Orban Viktor sasvim prirodno i turobno neizbežno postao uzor i inspiracija za nadobudnog beogradskog premijera, kao i za druge iz balkansko-levantinskog „populističkog lanca“ (koji za sada ima četiri prepoznatljive karike), pa da se ne vraćamo na to. Zanimljiviji je za razmatranje ovaj najnoviji „zidni zaplet“ koji je zapretio da naruši novostečenu srpsko-mađarsku međuvladinu idilu.
Kolika je samo kuknjava i moralna panika zavladala kad je Pešta objavila svoje „zidarske“ planove na granici sa Srbijom: zar vi nama tako, i to nam je hvala, te kad ste vi bili okruženi bodljikavom žicom begali ste kao zečevi a mi smo vas puštali, te zar je to primer odnosa prema susedima… Sa manje-više svakog zamislivog aspekta (političkog, moralnog, humanitarnog, na kraju krajeva i glede puke efikasnosti) krajnje suspektna i odiozna odluka mađarske vlade ovde nije dočekana kao izraz neke vrste malograđanske panike pred navalom sve većeg broja izbeglica sa Srednjeg istoka (koja po sebi jeste između ostalog i logistički i finansijski problem za sve zemlje tranzita, ne treba se zavaravati), nego kao akt usmeren protiv Srbije. Mada je od prvog trenutka razumnima bilo jasno da sa samom Srbijom nema neke bitne veze, mada će stajati na njenoj granici.
I šta je onda bilo? Sastale se dve bratske vlade i Orban lepo objasnio Vučićima i uveocima da to nije protivu Nas nego protivu Onih Tamo, i eto gde legosmo na rudu! Ništa više načelne primedbe, ništa humanizam i renesansa, samo ogromno razumevanje za Objektivne Probleme! E, to je slika i prilika postradikalskog uma: ništa nije dobro ili loše te ispravno ili pogrešno po sebi, nego u odnosu na to kako to referira na Nas… Ovo osetno snižavanje tona s južne strane „jer to nije protiv nas“ podseća me na scenu u kojoj kabadahija ulazi u bircuz i s vrata počinje da viče na prisutne: „Svi te vi govna! Osim tebe, kume! I sve su vaše žene kurve! Osim tebe, kumo!“ A kum i kuma srećni i ponosni što su izuzeti…
Pa dobro, šta inače raditi s tim famoznim Zidom? Treba ga kreativno preformatirati, to je sav kunst. To jest, ako već mora da nikne, najbolje je da izgrade ogradu dugačku četiri metra, a visoku 172 kilometara, kako je Orbanu konstruktivno predložio jedan peštanski huncut koji je gostovao kod Zorana 24 minuta Kesića… Pa da se – dodajem ja – Orban i Vučić nađu gore na vrhu skalamerije da je svečano otvore, i to bez skafandera, naravno. Neka povedu i Mirovića da im prevodi, mada ovaj slabo divani madžarski, nešto malo al’ i to mani. Pajtić ga, za razliku, divani odlično, ali nije on dostojan tako visokog društva, zato neka sedi dole, na planeti Zemlji.
(Autonomija)