Pokrajinski sekretar za upravu, propise i nacionalne manjine Tamaš Korhec izjavio je da predlog novog statuta Vojvodine neće biti stavljen na dnevi red republičkog parlamenta sve dok ne bude pripremljen i zakon o nadležnostima Vojvodine. U intervjuu za „Dnevnik“ on je kazao da je takva „politička odluka“ doneta pošto se vojvođanski statut ne bi mogao sprovoditi bez prilagođavanja nekih zakonskih rešenja u više od 26 oblasti.
– Svako značajnije ovlašćenje Pokrajine treba da bude predviđeno u republičkom zakonu, jer sam Ustav nije odredio obim autonomije, već je to prepustio republičkom parlamentu. Zato je u dogovoru pokrajinske i republičke administracije odlučeno da se stepen autonomije definiše jednim kompleksnim zakonom koji će pokriti sve oblasti u kojima su definisane ingerencije Pokrajine – napomenuo je Korhec.
On je dodao da će, sem toga, specijalni zakon biti i svojevrsni kodeks o Vojvodini, pošto će, kako je naveo, obezbediti i reviziju omnibus-zakona kojim su 2002. godine Pokrajini poverene određene nadležnosti.
Da li se, i na kojem nivou, priprema taj specijalni zakon o nadležnostima APV?
– Pokrajinski sekretarijat za upravu i propise, u saradnji s republičkim ministarstvima i Sekretarijatom za zakonodavstvo, intenzivno priprema zakon o nadležnostima Pokrajine. Reč je o veoma složenom poslu jer taj specijalni zakon treba da inkorporira i to što je predviđeno predloženim statutom APV, ali i da obezbedi modernizaciju i reviziju takozvanog omnibus-zakona iz 2002. godine, koji je u mnogim odredbama prevaziđen kasnijim republičkim zakonima. Dakle, zakon o nadležnostima Vojvodine bi regulisao pitanja od pokrajinskog značaja, ali i obnovljeni katalog poslova poverenih Pokrajini koji je sadržan u omnibus-zakonu. Tako da bi taj specijalni zakon bio i određeni kodeks o Vojvodini koji bi definisao što više oblasti, te poverene i izvorne poslove Pokrajine. I tek na osnovu tog zakona mogao bi zaživeti novi status Pokrajine koji je utvrdio Ustav Srbije. Istina je da novi Ustav nije napravio pomak u generalnom odnosu starateljstva Republike nad Pokrajinom, ali se u konkretnim ovlašćenjima i mogućnostima Vojvodine na ekonomskom i finansijskom planu mnogo toga promenilo.
Znači li to da bi rokovi za usvajanje Statuta u Skupštini Srbije mogli biti produženi?
– I dalje smatram da moramo ispuniti ustavnu obavezu koja predviđa da Statut APV treba da bude potvrđen do kraja godine, što znači da u istom roku treba da bude izglasan i zakon o nadležnostima APV. I mislim da Skupština Srbije o tome mora voditi računa. Posao pokrajinske administarcije je da obezbedi da ti akti uđu u proceduru i mi ćemo to učiniti i kad je reč o zakonu o nadležnostima Pokrajine.
U proceduri bi uskoro trebalo da se nađe i zakon o nacionalnim savetima, u čijoj ste izradi i sami učestvovali. Koji će biti značaj tog akt kad je reč o statusu manjinskih zajednica?
– Taj zakon je značajno dostignuće u našem pravnom sistemu. Pravo na formiranje nacionalnih saveta zagarantovano je Ustavom Srbije, ali do sad nije bilo političke volje da se ta ustavna obaveza realizuje, zbog čega smo kao država trpeli kritike iz Evropske unije. Međutim, aktuelna Vlada je formirala ekspertski tim koji je napravio nacrt tog zakona i on je trenutno u javnoj raspravi u koju su uključene i nacionalne zajednice. Mogu da kažem da rešenja tog radnog teksta izlaze u susret zahtevima najvećeg broja nacionalnih zajendica. Taj nacrt daje primat direktnim izborima nacionalnih saveta, što obezbeđuje njihovu reprezentativnost i garantuje demokratsku proceduru njihovog formiranja. S druge strane, odredbe o finansiranju i nadležnostima nacionalnih saveta stvarno omogućavaju da oni budu organi samouprave, odnosno da u pitanjima od značaja za očuvanje identita nacionalnih manjina ti saveti budu nezaobilazni činioci u donošenju odluka, raspoređivanju novca i upravljanju.
Koji se konkretni pomaci kad je reč o statusu nacionalnih manjina mogu očekivati obezbeđivanjem personalne autonomije koja se garantuje ovim zakonom?
– Sistem nacionalnih saveta je jedan od oblika personalne autonomije koja omogućava da se odluke koje se tiču manjinskih zajednica ne donose mimo njih. To je neka vrsta funkcionalne decentralizacije kad je reč o specifičnim potrebama manjinskih nacionalnih zajednica koje se često ne prepoznaju na nivou centralne vlasti, ali ni na nižim nivoima. Jer, može se očekivati da će, na primer, lokalna samouprava u Senti uvažiti interes mađarske zajednice, ali možda neće uvažiti interese romske zajednice, koja je marginalna u toj lokalnoj samoupravi. Međutim, nacionalni saveti su samo sredstvo putem kojeg se može doći do kvalitetnijih odluka i načina upravljanja, ali samo ako se te mogućnosti iskoriste. Zato ovaj sistem omogućava da se olakša očuvanje identiteta manjinskih zajednica, stoga moramo voditi računa o kapacitetetu nacionalnih saveta za preuzimanje određenih obaveza, kao i o tome da nemaju sve manjinske zajednice iste kapacitete i potrebe.
Da li najave iz resornog republičkog ministarstva o značajnom smanjenju broja zaposlenih na nižim nivoima valsti, odnosno u organima lokalnih samouprava, mogu da se odraze i na pokrajinsku administraciju?
– Do sada su svi pokušaji i u Srbiji u Vojvodini vezani za racionalizaciju javne potrošnje i broja zaposlenih doživeli potpuni debakl. Bilo je racionalizacije i u obrazovanju i u zdravstvu, ali sve je to završeno mahom velikim izdacima za otpremnine i na kraju istim ili povećanim brojem službenika. Uz to, zaista je neodrživa visoka javna potrošnja u Srbiji. Ali, to pitanje se ne može rešavati parcijalno, tako što će se smanjivati broj zaposlenih u lokalnim samoupravama, što je, inače, suprotno i samom Ustavu. Ne može država da nameće disciplinu lokalnim samoupravama, i to uz moguće kršenje Ustava, a da u isto vreme dozvoljava bujanje zaposlenih u raznim državnim agencijama. Zato je potrebna jasna politička odluka koja će taj teret ravnomereno da raspodeli na sve oblasti. I mi u Pokrajini smo, naravno, deo te priče. Ali, sve dok se naša privreda ne opravi još više, dotle će javni sektor biti socijalna kategorija, a u mnogim slučajevima i privilegija.

(Dnevnik)