Skip to main content

Tamara Skrozza prvi put o Parkinsonovoj bolesti: Ne mogu da držim olovku, za dve godine možda neću moći da sedim

Građani 11. maj 2022.
3 min čitanja

U poslednjoj epizodi podkasta “Snaga uma”sa novinarkom Miljanom Nešković razgovarala je tome kako je saznala da boluje od Parkinsona, koji su simptomi, s kojim se problemima suočava, kako je kao samostalni roditelj “u surovoj novinarskoj profesiji” osetila oholost društva i pre dijagnoze, na koji način ljudi i insitucije reaguju na osobu kojoj se trese ruka, zbog čega joj je nekad jako teško zatražiti pomoć…

Skrozza je najpre rekla da nikada nije govorila o Parkinsonu pred kamerama, jer je, kako je objasnila, smatrala da to nije tema, te da to nije nešto čime bi trebalo da se bavi u javnosti.

“Međutim, kako godine idu i taj stav se nekako kod čoveka menja, kako nailaze različite nedaće taj stav se menja. U kontekstu tema o kojima sam se ja bavila prosto bi bilo nepošteno i prema sebi, pa i prema toj javnosti kojoj dugujem i nagrade i priznanja i sve ostalo, da neke stvari prećutim i sakrivam. Kod mene su sad stvari takve i da ih je nemoguće sakriti, pa bi bilo besmisleno pokušavati da ne govorim o nečemu što je jasno da je problem, ali i da ne pokušam da nekom vrstom svog uticaja, ako ga imam, da ne pomognem ljudima koji se nalaze u sličnim situacijama, ako ne i u istim“, rekla je Skrozza.

Ispričala je da ju je najsnažnije pogodio trenutak u kojem zbog tremora desne ruke više nije mogla da piše kao nekad.

„Skoro četiri godine posle dijagnoze više ne mogu da se potpišem, ne mogu da držim olovku. Kucala sam sa deset prstiju, slepo. Oni koji kucaju slepo znaju da to posle nekog vremena pređe u refleks. Sada kada stavim ruke na tastaturu meni i desna i leva ruka kreću da kucaju, ali desna pravi problem, kuca neke razmake koje ne treba da kuca. Sa kompjuterskim mišem jedva upravljam. Sa tim se još uvek suočavam”, rekla je Skrozza.

Objasnila je je “donekle” promenila posao, odnosno da je od novinarke štampanog medija prešla u video produkciju.

“U agenciji FoNet sam urednica video produkcije i novinarka sam serijala Kvaka 23. Snimam sagovornike, nije mi neophodno pisanje. Ali svejedno, u novinarskom poslu moraš nešto da zapišeš. I to je situacija sa kojom se ja borim svakodnevno. Ako me nešto gura u slabost to je kad sednem i ja bih nešto pisala, a ne mogu, nego pišem tekstove na telefonu“, ispričala je naša poznata novinarka.

Dodala je da radi treninge za mlade novinare i da zna da su njeni učenici više usmereni na to što joj se trese ruka nego na to što im priča.

“Onda na početku kažem da imam Parkinsonovu bolest, da se tresem i da ne obraćaju pažnju na to. Tako isto i sagovornicima kažem. A sada prvi put javno govorim o tome. Razmišljala sam kada si me pozvala da li da dođem, a onda sam se setila velikog Muhameda Alija. Ako je onoliki čovek, sa onolikom inteligencijom mogao da u poodmakloj fazi razvijenog Parkinsona pristane da zapali olimpijski plamen. On je jedva stajao na nogama i jedva je držao onu baklju, kao kada bih je sada ja držala, to je prosto nemoguće, teško je. On je pristao na to. Tako da, ako može Muhamed Ali pred milijardama ljudi i celom planetom da pokaže koliko je bolestan, ali i koliko je ta bolest deo njega i da je on još uvek taj kog mi znamo, bez obzira što se sav trese da je zaslužio da zapali olimpijski plamen, onda mogu i ja da dođem kod Miljane i da pričam o Parkinsonu“, rekla je Skrozza.

Po njenom mišljenju ljude treba ohrabriti.

“A ja više nemam vremena. Ne znam koliko ću dugo još biti operativna. Za godinu dana možda više neću moći da dođem u neki TV studio. Za dve godine možda neću biti u stanju da sedim na stolici, koliko god htela ili ne htela da pokažem ili sakrijem svoju slabost“, rekla je Skrozza.

Podcast koji se emituje na Nova.rs možete pogledati ovde.

(Danas/Nova.rs, foto: Medija centar Beograd)