Ono što je izgledalo kao Oktobarska revolucija, skončalo je kao Majski prevrat. Srbija 2012. je Srbija 1903. Na vlasti je brlog političkih teorija, pa i onih zgaženih 5. oktobra 2000. Dvanaest godina nakon 2000. Srbija je rasparčana onako kako je Džon Milton raskomadao „Izgubljeni raj“. Kleptokratija u zagrljaju ohlokratije. U Lebanama je četiri meseca posle izbora koalicionim sporazumom poništena volja birača, pa su su sve partije ušle u vlast. Lebane su za sada jedina opština u Srbiji bez opozicije. Opština je među najsiromašnijm, ali zato nacionalno najgušćim opštinama u Srbiji: 92,3 odsto stanovnika čine Srbi.

Za vikend je v.d. predsednika Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić izvikan za predsednika partije. Vučić je bio jedini kandidat. Aklamacijom je glasalo 3.724 delegata. U Belorusiji se glasa urednije. Aklamacijom su u starom Rimu pozdravljali gladijatore, a u Vatikanu birali pape dok se Jovanu Pavlu nije smučilo. Vučić je predložio za svog naslednika sina svog prethodnika. Sin Tomislava Nikolića, Radomir, postao je drugi čovek stanke u kojoj je njegov otac donedavno bio predsednik. Nikolić stariji veruje samo sinu, a ne i Vučiću, svom najbližem saradniku još iz Šešeljevih dana. Tata je sina doveo za sivu eminenciju SNS-a.

Republikanske dinastije

Dok je u maju tata bio kandidat za predsednika Srbije, u rodnom Kragujevcu kandidat za gradonačelnika je bio isti Radomir koji je u deset tačaka ponudio faze preporoda Kragujevca: ujedinjavanje svih 15 javnih preduzeća u jedno. Jedan čovek bi upravljao u 15 firmi – od bazena do groblja. Sin je ponudio i gradnju “spalionice smeća”, koja bi zimi glumila toplanu. Sinak je na osnivačkoj skupštini SNS u Kragujevcu za njenog predsednika izabran jednoglasno. Sin je i šef odborničke grupe naprednjaka u Kragujevcu.

U zvaničnoj internet prezentaciji predsednika Srbije piše da se „zaposlio 1971. u Građevinsko preduzeće „Žegrap“. Izdavač prezentacije je Nenad Jevremović, Zamenik generalnog sekretara.

U oligarhijskom nepotizmu brčkaju se još Milan Krkobabić, generalni direktor PTT Srbije čiji je godišnji budžet 220 miliona evra. On je zamenik predsednika Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Njegov 82-godišnji otac je predsednik iste stranke.

Kraljević Marko je presuđivao u feudalnoj i patrijarhalnoj Srbiji da se velikaši oko trona ne pobodu zlaćanim nožima: „Od oca je ostanulo sinu“, kaza Marko, a otac mu zbog toga dodeli neiscrpnu slavu: „Ime ti se svuda pominjalo dok je sunca i dok je mjeseca“.

Ideju Radomira Nikolića „15 u 1“ je razradio predsednik Ustavnog suda Srbije (USS) Dragiša Slijepčević u pakovanju „5 u 1“. On radi samo prekovremeno, jer drugačije ne bi mogao da prima pet plata: po jednu kao sudija i predavač, a tri kao predsednik nečega. Ukupno 237.000 dinara mesečno. U ime „srpskih nacionalnih i državnih interesa“ predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica će tražiti od takvog predsednika USS-a da obesnaži sve dogovore Beograda i Prištine. Koštunica, koji se uvek oglašava u neradnu subotu, jer je tada publicitet zagarantovan, ne zna da vlada dogovore nije potpisala već samo parafirala. Paraf je potpis koji nije punoletan. Predsednik DSS je magistrirao na temi „Teorija i praksa jugoslovenskog ustavnog sudstva“.

Sud u Šapcu podređen USS-u stopirao je deset od 43 prekršajna postupka protiv SNS i Nikolića jer su lepili plakate gde je to zabranjeno. Postupio je tako od kada je Nikolić predsednik Srbije. Uzmuvali su se i slikari. Miloš Šobajić i mecosopran Dragana del Monako zajedno su odneli i poklonili u septembru Nikoliću njegov portret, upisavši se na podužu listu darodavaca koja se formirala nakon što je Nikolić s uspehom položio predsedničku zakletvu. Mecosopranistica Del Monako je ugovorila sastanak sa Nikolićem. Mecosopranistkinje pevaju pokrajinske role u operama. Šobajić do Nikolića nije slikao portrete.

Šobajić je i dekan Megatrend univerziteta. Posle studija u Beogradu otisnuo se u Pariz na tri decenije. Vratio se 2005. godine. Kada privatno preduzeće više nije htelo da mu besplatno daje atelje, Šobajić je to protumačio kao izbacivanje slikara iz države.

Kult sličnosti

Kad je 1989. Milošević postao šef Socijalističke Republike Srbije, Đorđe Prudnikov je naslikao njegov džinovski portret. Posle je slikar tražio intervenciju Borisa Tadića, predsednika Srbije u stambenoj problematici, pokajavši se što je ovekovečio Tadićevog prethodnika. I Prudnikov se posle Akademije doškolovavao na Zapadu. Portretista Miloševića je zarađivao projektovanjem nameštaja i kuhinjske keramike.

Šobajić slika razapeti crveni torzo otkinutih krila; plivača u naopakom svetu; zgrčene prste koji očajnički pokušavaju da se otrgnu iz hrpe zgužvanih mašina; džinovsku ruku koja grabi izbezumljenog nesrećnika; čoveka bez gornjeg dela tela; čoveka bez lica, sputanog konopcima i lancima; metalne šipke kao kosti; ogromno stopalo zakočeno u vazduhu. I sve to u bojama krvi, vatre i zla. Što bi rekao kritičar Volfgang Koš: „Šobajićevo slikarstvo možemo da povežemo s filmom hladnog horora“; „Sve u Šobajićevom slikarstvu ide prema apsolutnom uzbuđenju i strahu od krize, dosade, terora“ (Franko Solmi iz Bolonje); „Monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboke i ambisno crne“, piše Peter Handke. Domaći kritičari kažu da slike ovog 68-godišnjaka čoveka deluju „ratnički, baš muški“. Šobajić je ekspresionista. Nacisti su uvrstili ekspresionizam u „izopačenu umetnost“. Darodavac i poklonoprimac su hteli da pokažu da nisu nacisti, a poklonodavac i da nije tendenciozan, jer je sliku, koja vredi oko 30.000 evra, poklonio tek onako, bez povoda.

U dvorske slikare upisao se i 86-godišnji Petar Omčikus, takođe povratnik iz Pariza. Ovog leta su ga organizatori molili da povuče portrete Dragice i Tomislava Nikolića, koje je hteo da izloži u Galeriji SANU. Omčikus je prigodom izložbe izjavio da su mu modeli bili pre svega ljudi sa izrazitim licima.

Čova Dragomir Anđelković objavio je u Nikolić-Vučićevoj „Pravdi“ u septembru tekst „Dolazi li kraj identitetskoj eroziji?“. Poručio je da „mlade i sve druge građane država je dužna da vaspita u patriotskom duhu jer je to pitanje njenog opstanka… Istupi Branislava Petkovića i Dragana Kolarevića u prilog vođenja patriotske kulturne politike ne smeju da ostanu usamljeni… Od 1995. do 1999. godine sukcesivno je izvedena direktna agresija na srpske zemlje (Srpsku Krajinu, Srpsku, Srbiju i Crnu Goru)… Ministar kulture i informisanja Branislav Petković nas je ubrzo posle imenovanja na važnu državnu funkciju podsetio na svoje patriotske stavove, naglasivši: ’Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti’. Pomoćnik ministra kulture za medije Dragan Kolarević je argumentovano ukazao na pogubne posledice kulturne okupacije Srbije te još vrlo živo a po naše nacionalno biće maligno delovanje hibridnih titoističko-evroatlantističkih krugova… Antisrpska kulturno-nvo-medijska peta kolona je opasnija od svake elementarne stihije i krajnje vreme je da joj se stane na put“.

Daske koje srpstvo znače

Pohrlili su skrajnuti: Kolarević je proglasio Jugoslovensko dramsko pozorište za “antisrpsko” uz spisak 47 „nepodobnih“ umetnika, koji su zapravo nisu iz njegove partijske opcije. Okuraženi, glumci iz drugog pozorišta, Ateljea 212, tražili su nakon tri godine glavu upravnika Kokana Mladenovića. Za platu od 62.000 dinara glumci prosečno igraju 54 predstave godšnje. Pre Mladenovićevog dolaska u Atelje igrali su 35 predstava godišnje. Deset glumaca nije htelo da igra u predstavi „Otac na službenom putu“ koja je pokupila 26 festivalskih nagrada. Spisak nezadovoljnih Mladenovićem poklapa se sa spiskom patriota koji nisu hteli da igraju u politički izazovnoj predstavi „Zoran Đinđić“.

Ministar Petković je promovisao knjigu Milana Lukića, pravosnažno osuđenog na doživotnu robiju jer je u Višegradu žive spalio najmanje 140 žena, dece i staraca. Ministru sa liste SNS nije smetalo što je knjigu objavila Srpska radikalna stranka, arhineprijatelj SNS.

U Ministarstvu pravde udomili su se najsporniji. Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović nije 2005. godine za Advokatsku komoru Vojvodine „bio dostojan“ da bude advokat jer je pravosnažno osuđen zbog tuče u kafani. Dejan Carević, šef kabineta ministra pravde pripadao je „odeljenju za ubistva” Miloševićeve Državne bezbednosti. Načelnik tog odeljenja Ratko Romić robija sedam godina zbog atentata na Vuka Draškovića. U mandatu ovog odeljenja ubijeni su Ivan Stambolić, sudija Nebojša Simeunović, novinar Slavko Ćuruvija. Danilo Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu pravde je bio predsednik Okružnog suda u Nišu koji je oslobodio episkopa Pahomija, optuženog za pedofiliju.

Milana Rakić, državna sekretarka u Ministarstvu rudarstva i prostornog planiranja, radila je kod ministra odbrane Prvoslava Davinića na papirima koji su u aferi „Satelit“ koštali Srbiju 27,85 miliona evra odštete. Milorad Drecun, izveštač RTS iz tri jugoslovenska rata se za predsednika Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju preporučio pamfletima „Drugi kosovski boj“, „Kosmetska legenda“, „Brate gde je naša Srbija“, „Rat za Kosovo“, „Alahovi ratnici“, „Nevidljivo ubijanje Srbije od NATO i UN-a“. Drecun je napustio Socijalističku partije Srbije u zimu 2000. Poslanica Milanka Karić predložena je za izvestioca u Evropskoj uniji o privatizacijama u Srbiji. Ima četvero dece, supruga na Interpolovoj poternici, izborni slogan „Porodica je snaga Srbije“, nezavršen studij prava, snimljen CD sa srpskim narodnim pesmama „Marijo bela kumrijo“ (Streptopelia roseogrisea risoria ) gde „gora ječi“, a „bulbul poje“.

Novokomponovani premijer Dačić je u ekspozeu 27. jula zastupnicima obećao preporod naroda. Termidorska reakcija je takođe 27. jula 1794. u ime preporoda naroda uhapsila i bez suđenja giljotinirala Robespijera, Sen Žista i 20 njihovih sledbenika da bi kastrirala Francusku revoluciju.

(Autonomija)