Prošlo je godinu i po dana otkako je moj omiljeni kolumnista, Ljuba Živkov, demonstrativno prestao da čita Famozno, ukrcao me u Ersrbijin avion „Miki Manojlović“ i zajedno s Mikijem, Lazom, Ajom Jung i još nekim personama dramatis otpravio u ropotarnicu istorije.

Ja, međutim, ni u ropotarnici istorije nisam prestao da čitam Ljubine tekstove. I ne samo što čitam nove koje objavljuje na sajtovima Istinomera i Peščanika – u matičnom Vremenu ih više nema – nego zalazim u arhivu i obnavljam gradivo.

Em je duhovito, em je poučno. Pročitaš, recimo, nekoliko Retrovizora iz 2010. i momentalno ti bude jasno da 2020. „ovako nikada nije bilo“ zato što tako nikada nije bilo i 2010, da ne zalazimo dublje u prošlost.

Elem, obnavljajući gradivo naleteh prekjuče na kolumnu naslovljenu „Kažnjenička kolonija“, u kojoj me se Živkov odrekao preko novina (bez napomene da dugove učinjene u njegovo ime ne priznaje). Šta su Miki, Laza i Aja zgrešili Bogu i Živkovu, to manje-više svi znaju, ja sam – budući da nisam zlopamtilo (a možda sam i izlapio) – zaboravio moj vaistinu teško oprostivi greh. „Istrajno sam se – kaže Ljuba – podsmevao naivnosti ljudi koji protestuju.“

Dvostruko netačno! Da bih okajao greh (i možda povratio Ljubino poverenje) tvrdim sa istorijske, je li, distance, da se nijednim retkom nisam podsmevao „naivnosti ljudi koji protestuju“ – čak sam ih i hrabrio – a da oni kojima se jesam podsmevao – tj. Trio Fantasticus & Co – uopšte nisu bili naivni, iako se jesu pravili naivni na podobije onih davno izumrlih dilbera koji su devojčurke na koje bi se seksualno nameračili (neuspešno) mamili na blud antologijskom rečenicom koja ih je vodila u hroničnu nejebicu: „Hajdemo kod mene da slušamo ploče.“

I onda, kao i sada, davao sam besplatan pravni savet „naivnim ljudima koji protestuju“ da se okanu naivnosti, da ne idu sa Trijom Fantastikus da slušaju ploče, nego da se dogovore, naprave stranku, u nju se masovno učlane i potom zasuču rukave. U suprotnom – dodavao sam – džaba ćete krečiti.

Treba li uopšte reći da sam i ja džaba krečio, ali meni je to posao.

Smisao opozicionog političkog delovanja – a demonstracije i protesti su najefikasnija sredstva za vršenje pritiska – svodi se na 1. slabljenje pozicije vlasti i 2. jačanje sopstvene pozicije. Svede li se na bilo šta drugo, naročito na pučku zabavu, momentalno se pretvara u dim ženskog polnog organa.

Evo rezultata protestnog tabananja dugog godinu i kusur dana. Umesto da bude oslabljena, pozicija Vrhovnog Trenera je ojačana do severnokorejskih proporcija, a umesto da opozicija bude bar malčice ojačana, oslabljena je do nivoa loše karikature.

Nisam u karakternom ćorsokaku, ali mi je pun Sebastian džaba krečenja, pa kolumnu privodim kraju citirajući (poučne) reči jedne moje davne druge, a vi sami izvucite pouku. „Sladak je momak“ (tamo neki, prim. a.), rekla mi je moja druga, „dala bi mu, keve mi, samo da me nije zvao da slušamo ploče.“

(Danas, Foto: mc.rs)