„Nije lako, hladno je i živimo u tami. Kao u kamenom dobu… Ali, Odesa nikada ne plače… Lavov čuva duh Ukrajinaca, daje snažan akord… Ukrajinci žele biti slobodni…“, poručile su nam Ukrajinke koje su i pre godinu za Autonomiju podelila svoja prva iskustva sa ratom u kojem su se našle nakon ruske agresije na njihovu zemlju.

„Odesa nikada ne plače, Odesa se smeje“

Sa novinarkom Olenom Koncevič iz Odese razgovarali smo prethodno kada se očekivao napad na Odesu u martu prošle godine. Međutim, on se nije desio. Godinu dana kasnije ona za Autonomiju da Odesa nije ugrožena jer grad Nikolajev „prima“ glavni udarac.

„Odesa trenutno nije ugrožena ali se nikad ne zna šta možemo da očekujemo od Rusije. To je lutrija, mi se pazimo. Za sada je sve mirno, naravno da ne uživamo u normalnom životu, ali mirni smo“, rekla je Olena Koncevič.

Od početka rata, do sad, Olena kaže da je ponovo otkrila svoj narod i zemlju. Smatra da su svaki dan sve moćniji, da veruju i da se bore.

„Pre nismo bili ni svesni koliko možemo postati moćni narod, nova generacija. Prevazišli smo sami sebe zbog toga što se desilo od početka ruske invazije. Ukrajinci svaki dan pokazuju svetu da smo posebna nacija. To je nešto neviđeno“, kazala je novinarka iz Odese.

Bez obzira na situaciju, naša sagovornica iz Odese kaže da se njeni sugrađani i sugrađanke trude da žive normalan život. Dodaje i da „nema patetike, nema panike, ima različitih ljudi ali se primećuje svaki dan da se Ukrajina javlja“.

„Na primer, Odesa je poznata kao takozvani ruski grad. Sada se to menja zato što ljudi, pogotovo omladina, počinju da pričaju ukrajinski. Osećaju potrebu za ukrajinskim jezikom“, kaže Koncevič.

S obzirom na razorenu infrastrukturu, prema rečima naše sagovornice, u Odesi se ljudi snalaze. Kupuju generatore, sveće, a sama zajednica je organizovala „tačke nesalomivosti“, gde ljudi mogu dopuniti svoje elektronske uređaje.

„Nije lako, hladno je i živimo u tami. Kao u kamenom dobu. Svi razumemo da neće trajati zauvek, da će se sve to promeniti uskoro. Odesa nikada ne plače, Odesa se smeje. To je još jedan izazov, baš je naporno ali evo razgovaram sa vama što znači da imam internet…“, kazala nam je Olena Koncevič.

Međutim, poseban bol, jer je živela na Balkanu i ima prijatelje u Srbiji, oseća jer joj je „kurs koji Srbija ima prema Ukrajini i Ukrajincima neshvatljiv“.

„Sa Rusijom nema prijateljstva, nema razgovora. To je krvavi agresor i ništa više od toga ne zna. To treba da shvate ljudi u Srbiji“, poručila je novinarka iz Odese.

„Lavov čuva duh Ukrajinaca, daje snažan akord„

Profesorka književnosti na katedri slavistike na Univerzitetu u Lavovu Ala Tatarenko kaže da su za godinu dana još više zavoleli Ukrajinu i njen narod.

„Ova ratna godina donela je Ukrajincima osećaj ogromnog ponosa na sve naše ljude koji brane zemlju, koji se ne plaše, ne posustaju. Rat je Ukrajincima probudio skriveno ukrajinsko, što su nosili duboko o sebi. Produbila se ljubav prema zemlji i osećaj da si Ukrajinac“, ispričala je Ala Tatarenko za Autonomiju.

Ona kaže da je razaranje infrastrukture naučilo Ukrajince praktičnim stvarima. Prvih dana reketiranja energetskih objekta, po njenim rečima, bilo je tamno i nejasno, ali vrlo brzo ljudi su počeli da pronalaze neka rešenja, u udruživanju snaga i solidarnosti.

„Na primer, mnoge prodavnice koje su imale generatore okačili su objave da možete kod njih da napunite, na primer, bateriju telefona. Kasnije su počeli da prave tačke nesalomivosti. Održavali smo nastavu na fakultetu koja je delimično onlajn. Svaki put snalaženje, mesto gde ima interneta, neko je to hvatao sa ulice, neko u kafićima, gde je bilo struje i interneta. Spremanje radova o ukrajinskoj književnosti odvijalo se ponekad uz lupu sa svetiljkom na baterije…“, objasnila je Ala Tatarenko.

Kada postoji realna pretnja za Lavovsku oblast, dodaje Ala Tatarenko, dobija se obaveštenje na telefon.

„Ponekad one zvuče prilično drastično: ’Raketa leti u vašem pravcu!’ A to je nešto što ne doprinosi dobrom spavanju“, navela je ona.

Kada govori o Lavovu sa početka rata, naša sagovornica ističe da je bio najveći Hab. Veruje da Lavov i dalje igra svoju ulogu, ulogu dobrog domaćina, jer grad živi i radi, „zna šta je rat i ima sreću što se nalazi daleko od ruske granice“.

„Sreću koju nemaju Harkov, Nikolajev, i mnogi drugi gradovi koji su postali gradovi-junaci ovog rata. Lavov čuva duh Ukrajinaca, daje snažan akord. Duhovnu borba se dešava i u drugim gradovima, održavaju se koncerti u skloništima, nastupaju pesnici, skupljaju se knjige za biblioteke. Ako ljudi pod stalnom pabljom održavaju takav duh njihova hrabrost daje snagu i drugima“, kaže Ala Tatarenko.

„Želim da se vratim u Zaporižje“

Doktorka nauka i profesorka moderne istorije Katerina Šimkevič je u martu prošle godine sa svojom majkom izbegla u Zagreb kod prijatelja. Izbeglički put bio je dug tri dana, na šta je bila primorana jer joj je majka slabijeg zdravlja.

Krenule su sa još dve porodice u tri automobila iz Zaporižja. Najpre su otišli do Lavova gde su prespavali, da bi sutradan uzeli taksi prevoz do grada Čopa a odatle uhvatili voz do Zahonja gde su ih mađarska policija i Crveni krst registrovali.

Posle Zagreba, živela je u Brnu jedan semestar kao gostujuća lektorica, a trenutno je u Centru za politiku i bezbednost u Beogradu.

Ona kaže da svi stanovnici Ukrajine imaju snage da brane svoju zemlju, a društvo tu snagu pokazuje svojim delovanjem.

„Moj grad je bio proruski grad, a sada su stanovnici promenili svoje mišljenje o ukrajinskom jeziku. Više pričaju na ukrajinskom. Društvo pokazuje da neće izgubiti svoju nezavisnost. Ukrajinci žele biti slobodni. Za Ukrajince koji žive u Češkoj, Hrvatskoj, Slovačkoj i drugim zemljama Balkana, mi moramo pobediti. Želja je svih Ukrajinaca zajedno“, ističe Katerina Šimkevič.

Naša sagovornica kaže da želi da se vrati u Zaporižje, ali da mora brinuti o zdravlju svoje majke, te razmišljati šta je najbolje za nju u ovom momentu.

„Ali mi ćemo se vratiti u Zaporižje u jednom momentu. Ja pored toga što radim posao kao analitičarka, radim i kao Ukrajinka. Svima pokazujem da ukrajinski naučnici moraju biti na fakultetima, u analitičkim centrima. Nisam znala da ću ovako dugo biti u inostranstvu, ali eto… nažalost“, dodala je Katerina Šimkevič.

Svetlana Paramentić i Boris Varga (Autonomija)